Skip to main content

Full text of "JOVAN SKERLIĆ Istorija Nove Srpske Knjizevnosti"

See other formats


Антологиј а 

СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 



Антологија 

СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 


Јован Скерлић 

ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ 
КЊИЖЕВНОСТИ 



„Литологија српске књижевности" је пројекат дигитализације класичних дела српске 
књижевности Учитељског факултета Универзитета у Београду и компаније Microsoft® 

Није дозвољено комерцијално копирање и дистрибуирање овог издања дела. Носиоци пројекта не 

преузимају одговорност за могуће грешке. 

Ово дигитално издање дозвољава уписивање коментара, додавање или брисање делова текста. 
Носиоци пројекта не одговарају за преправке и дистрибуцију измењених дела. Оригинално издање 

дела налази се на Веб сајту www.ask.rs. 


2009. 


Антологија 

СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 

Јован Скерлић 

ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ 
КЊИЖЕВНОСТИ 

Садржај 

ПРЕДГОВОР.2 

ПОЧЕТАК НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ.5 

ПОЛИТИЧКО И КУЛТУРНО СТАЊЕ СРПСКОГА НАРОДАУ XVIII ВЕКУ.11 

1) ПОЛИТИЧКЕ И ВЕРСКЕ ПРИЛИКЕ.12 

2) КУЛТУРНЕ ПРИЛИКЕ.16 

3) ПРОСВЕТНЕ УСТАНОВЕ.19 

4) ШТАМПАРИЈЕ И ЛИСТОВИ.21 

СРПСКОСЛОВЕНСКИ ПИСЦИ.24 

КИПРИЈАН РАЧАНИН.25 

ЈЕРОТЕЈ РАЧАНИН.26 

ГАВРИЛО СТЕФАНОВИЋ ВЕНЦЛОВИЋ.27 

ЂОРЂЕ БРАНКОВИЋ.29 

I РАЦИОНАЛИЗАМ.32 

РУСКОСЛОВЕНСКИ ПИСЦИ.33 

1) РУСКИ УТИЦАЈИ КОД СРБА У XVIII ВЕКУ.34 

2) РУСКОСЛОВЕНСКИ ЈЕЗИК КОД СРПСКИХ ПИСАЦА.37 

ХРИСТИФОР ЖЕФАРОВИЋ.39 

ВАСИЛИЈЕ ПЕТРОВИЋ.40 

ПАВЛЕ ЂУЛИНАЦ.42 

ЈОВАН РАЈИЋ.44 






















ЗАХАРИЈА СТЕФАНОВИЋ ОРФЕЛИН 


50 


ЈОЗЕФИНИЗАМ.54 

ДОСИТЕЈ ОБРАДОВИЋ.58 

ЈОВАН МУШКАТИРОВИЋ.76 

АЛЕКСИЈЕ ВЕЗИЛИЋ.78 

ЕМАНУИЛО ЈАНКОВИЋ.79 

ГЛИГОРИЈЕ ТРЛАЈИЋ.81 

АТАНАСИЈЕ СТОЈКОВИЋ.83 

ПАВЛЕ СОЛАРИЋ.85 

ВИЋЕНТИЈЕ РАКИЋ.87 

II ОД РАЦИОНАЛИЗМА КА РОМАНТИЗМУ.88 

КУЛТУРНЕ И КЊИЖЕВНЕ ПРИЛИКЕ У ПРВОЈ ПОЛОВИНИ XIX ВЕКА.89 

НАЦИОНАЛНО-КУЛТУРНИ ЖИВОТ СРБА У УГАРСКОЈ.90 

СРБИЈА И ЊЕН НАЦИОНАЛНИ И КУЛТУРНИ ЗНАЧАЈ.91 

ШТАМПАРИЈЕ.94 

ПРОШИРИВАЊЕ КУЛТУРНО-КЊИЖЕВНЕ ОБЛАСТИ СРПСКЕ.95 

УЧЕНА ДРУШТВА.96 

ПОЗОРИШТА.98 

ЛИСТОВИ, ЧАСОПИСИ И АЛМАНАСИ.100 

КЊИЖАРЕ И ЧИТАЛАЧКА ПУБЛИКА.102 

КЊИЖЕВНА ОБЕЛЕЖЈА ПРЕЛАЗНОГ ПЕРИОДА ОД РАЦИОНАЛИЗМА КА РОМАНТИЗМУ.103 

ЛУКИЈАН МУШИЦКИ.106 

ЈОАКИМ ВУЈИЋ.110 

МИЛОВАН ВИДАКОВИЋ.112 

МИХАИЛО ВИТКОВИЋ.115 

ДИМИТРИЈЕ ДАВИДОВИЋ.116 

ЂОРЂЕ МАГАРАШЕВИЋ.117 

ТЕОДОР ПАВЛОВИЋ.118 

СИМА МИЛУТИНОВИЋ САРАЈЛИЈА.119 

ЈОВАН СТ. ПОПОВИЋ.125 

ПЕТАР ПЕТРОВИЋ ЊЕГОШ.132 

ЈОВАН СТЕЈИЋ.139 

ЈОВАН ХАЏИЋ.141 

ЂОРЂЕ МАЛЕТИЋ.143 

ЈОВАН СУБОТИЋ.145 


НИКАНОР ГРУЈИЋ 


147 







































ВАСА ЖИВКОВИЋ 


149 


МАТИЈА БАН.150 

МЕДО ПУЦИЋ.152 

ДАНИ/10 МЕДАКОВИЋ.153 

ЉУБОМИР П. НЕНАДОВИЋ.154 

МИЛИЦА СТОЈАДИНОВИЋ СРБКИЊА.157 

III РОМАНТИЗАМ.158 

КУЛТУРНЕ И КЊИЖЕВНЕ ПРИЛИКЕ.159 

РЕАКЦИЈА ПОСЛЕ 1848.160 

ЦЕНТРИ СРПСКЕ АКТИВНОСТИ.161 

НЕМАЧКИ РОМАНТИЗАМ И СЛОВЕНСКИ РОМАНТИЧАРИ.162 

УЈЕДИЊЕЊА ОМЛАДИНА СРПСКА.165 

ОМЛАДИНСКА ИДЕОЛОГИЈА.168 

ЛИСТОВИ, ЧАСОПИСИ И АЛМАНАСИ.170 

КЊИЖЕВНИ УТИЦАЈИ.173 

КЊИЖЕВНЕ ИДЕЈЕ.174 

КУЛТ НАРОДНЕ ПОЕЗИЈЕ.176 

ОСНИВАЊЕ СТАЛНИХ НАРОДНИХ ПОЗОРИШТА.178 

ЈЕЗИК И ПРАВОПИС.179 

ВУК СТ. КАРАЏИЋ.181 

НИКОЛА ТОМАЗЕО.204 

БРАНКО РАДИЧЕВИЋ.207 

БОГОБОЈ АТАНАЦКОВИЋ.212 

ЈОКСИМ НОВИЋ ОТОЧАНИН.215 

ЈОВАН СУНДЕЧИЋ.217 

ЈОВАН ИЛИЋ.219 

ЗМАЈ ЈОВАН ЈОВАНОВИЋ.221 

ЂУРА ЈАКШИЋ.227 

ЛАЗА КОСТИЋ.232 

СТЕВАН ВЛАД. КАЋАНСКИ.236 

СТЈЕПАН МИТРОВ ЉУБИША.237 

МИЛАН Ђ. МИЛИЋЕВИЋ.240 

МИЛОРАД П. ШАПЧАНИН.243 

ЈОВАН ГРЧИЋ МИЛЕНКО.246 

ЧЕДОМИЉ МИЈАТОВИЋ.247 

ПАВЛЕ МАРКОВИЋ АДАМОВ.249 







































КОСТА ТРИФКОВИЋ 


251 


КОСТА РУВАРАЦ.253 

IV РЕАЛИЗАМ.255 

КУЛТУРНЕ И КЊИЖЕВНЕ ПРИЛИКЕ.256 

НОВИ ДУХ И »НОВА НАУКА«.257 

ЉУБЕН КАРАВЕЛОВ И СВЕТОЗАР МАРКОВИЋ.259 

РУСКА КЊИЖЕВНОСТ.261 

ГЛАВНЕ ИДЕЈЕ СЕДАМДЕСЕТИХ ГОДИНА.262 

УТИЦАЈ ПОЛИТИЧКИХ ПРИЛИКА.264 

СРБИЈА ПОСТАЈЕ ДУХОВНО СРЕДИШТЕ.265 

ЧАСОПИСИ.267 

КЊИЖЕВНИ РАЗВИТАК.269 

ЈАКОВ ИГЊАТОВИЋ.271 

МОЛОВАН Ђ. ГЛИШИЋ.276 

ЛАЗА К. ЛАЗАРЕВИЋ.280 

ЈАНКО М. ВЕСЕЛИНОВИЋ.284 

СИМО МАТАВУЉ.288 

СВЕТОЛИК П. РАНКОВИЋ.292 

СТЕВАН СРЕМАЦ.294 

РАДОЈЕ ДОМАНОВИЋ.298 

СВЕТОЗАР ЋОРОВИЋ.300 

ВОЈИСЛАВ Ј. ИЛИЋ.301 

ВЛАДИМИР М. ЈОВАНОВИЋ.308 

МИЛОРАД Ј. МИТРОВИЋ.310 

АЛЕКСА ШАНТИЋ.312 

МИЛЕТА ЈАКШИЋ.313 

МИЛОРАД ПЕТРОВИЋ.314 

БРАНИСЛАВ Ђ. НУШИЋ.315 

СВЕТОЗАР МАРКОВИЋ.317 

СВЕТИСЛАВ ВУЛОВИЋ.320 

ЉУБОМИР НЕДИЋ.322 

МАРКО ЦАР.325 

БОЖИДАР КНЕЖЕВИЋ.326 

V ДАНАШЊА КЊИЖЕВНОСТ.328 

КУЛТУРНЕ И КЊИЖЕВНЕ ПРИЛИКЕ.329 

ДОЛАЗАК МЛАДИХ НА МЕСТО СТАРИХ.330 







































331 


ИНДИВИДУАЛИСТИЧКИ КАРАКТЕР ДАНАШЊЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 

НАЦИОНАЛНИ ОПТИМИЗАМ.332 

ДУХОВНИ И КУЛТУРНИ НАПРЕДАК СРБИЈЕ.333 

ПРОШИРЕЊЕ КУЛТУРНЕ ОБЛАСТИ СРПСКЕ.334 

СРПСКО-ХРВАТСКО КЊИЖЕВНО СЈЕДИЊАВАЊЕ.335 

СТРАНИ УТИЦАЈИ У СРПСКОЈ КЊИЖЕВНОСТИ.336 

ОБЕЛЕЖЈА ДАНАШЊЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ.338 

ПОЕЗИЈА.339 

ПРИПОВЕТКА И РОМАН.341 

ДРАМА.342 

КЊИЖЕВНА КРИТИКА.343 

КЊИЖЕВНИ ЈЕЗИК И СТИЛ.344 

1) ПЕСНИЦИ.345 

ЈОВАН ДУЧИЂ.346 

МИЛАН РАКИЋ.348 

СТЕВАН М. ЛУКОВИЋ.350 

СВЕТИСЛАВ СТЕФАНОВИЋ.351 

МИЛАН ЋУРЧИН.352 

ВЕЉКО ПЕТРОВИЋ.353 

ДАНИЦА МАРКОВИЋ.354 

ВЕЛИМИР РАЈИЋ.355 

СИМА ПАНДУРОВИЋ.356 

2) ПРИПОВЕДАЧИ.357 

БОРИСАВ СТАНКОВИЋ.358 

ИВОЋИПИКО.360 

ПЕТАР КОЧИЋ.362 

МИЛУТИН УСКОКОВИЋ.364 

РАДОВАН ПЕРОВИЋ НЕВЕСИЊСКИ.365 

ВЕЉКО М. МИЛИЋЕВИЋ.366 

ЈЕЛЕНА ДИМИТРИЈЕВИЋ.367 

ИСИДОРА СЕКУЛИЋ.368 

МИЛИЦА ЈАНКОВИЋ.369 

3) ДРАМАТИЧАРИ.370 

4) КЊИЖЕВНИ КРИТИЧАРИ.372 

БОГДАН ПОПОВИЋ.373 

СЛОБОДАН ЈОВАНОВИЋ.375 







































ПАВЛЕ ПОПОВИЋ 


376 


БРАНКО ЛАЗАРЕВИЋ.377 

ПОЗОРИШНИ И УМЕТНИЧКИ КРИТИЧАРИ.378 






АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 


ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ 
КЊИЖЕВНОСТИ 



ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 


1 





АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 


ПРЕДГОВОР 


у 

Aj септембру 1912, пред рат, изишло је из штампе школско издање 

Историје нове српске књижевности. У предговору речено је да је то само »извод из 
знатно већег и опширнијег дела под истим насловом, које ће изићи идуће године«. 
Због ратних прилика потпуно и илустровано издање није изишло 1913, но тек сада, 
почетком 1914. 

Ова велика Историја нове српске књижевности разликује се од школског 
издања пре свега тиме што је много обимнија и потпунија. Не само да се о истим 
писцима овде говори више и исцрпније но су овде унети и некоји писци који се не 
налазе у школском издању (Димитрије Давидовић, Ђорђе Магарашевић, Теодор 
Павловић, Јован Стејић, Данило Медаковић, Никола Томазео, Милан Ђ. Милићевић, 
Владимир Јовановић, Милорад Петровић, неколико најновиЈих писаца). Поред 
обилније садржине, ова књига је другаче и писана. У школском издању стил се морао 
подешавати и упрошћавати, да би био на домаку ђака средњих школа. Овде је писано 
слободније, и за публику већ упућену у књижевност. Између школског и овог издања 
ове књиге исти је однос као између издања у Ларусовој збирци, livre de lEleve и livre du 
Oaitre. Затим, ово издање је илустровано, са 109 илустрација у тексту. Најзад, уз ово 
издање иде и библиографија дела и чланака о српској књижевности и српским 
писцима, као и регистар поменутих особених имена. 

Што се тиче извесних особина самога дела, ја бих имао само да поновим оно што 
сам казао у предговору школског издања, које је писано на основу истих схватања. Ово 
је само историја нове српске књижевности, писаца који су се несумњиво осећали 
Србима. Хрватска и српска књижевност су књижевности једног народа и једнога 
језика, али то су још две књижевности. То је парадокс, анахронизам, доказ наше 
културно-националне заосталости, али то је тако. Хрватска књижевност, као и локалне 
књижевности српскохрватскога језика (дубровачка, босанска, славонска), овде нису 
додираване. Потпуна историја српскохрватске књижевности има тек да се напише; у 
овај мах нема писца који би могао да изведе тај велики посао, и то по сопственим 
проучавањима. 

Овде је изнесена српска књижевност од почетка XVIII века, од писаца који чине 
спону између старе српске средњовековне калуђерске писмености и нове 
књижевности, па све до данас, до најновијих писаца, до оних који још пишу и 
развијају се. Излажући се прекору да је ова књига сувише модерна, да одвећ улази у 
књижевну садашњицу, ја сам унео и најновије писце, у жељи да изнесем активну и 
живу књижевност, која је резултат, израз и цвет раније књижевности. Од писаца су 
помињани или они који имају књижевног утицаја, или они који су карактеристични 



ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 


2 





АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 


по једно доба и по један књижеван правац. За најновије доба узимани су само писци 
од књижевне вредности. 

Културно-историјским моментима који условљавају развијање књижевности дато 
је овде још више места но у школском издању. И ја сам, схватајући књижевност као 
највиши израз народнога живота, у своме историјском детерминизму толико убеђен у 
потребу и корисност излагања културно-историјске средине, да бих томе само још 
више могао поклонити пажње. Мени је, уопште, у овој Историји изгледало много 
важније излагати општи развитак књижевности но давати заокругљене студије и 
портрете о појединим писцима, без везе са целином. Из тога разлога обраћена је 
нарочита пажња писцима који су значајни као творци идејних и књижевних покрета, 
као што су на пример Доситеј Обрадовић и Вук Караџић. 

Што се тиче поделе на периоде, имао бих опет да упутим на мој чланак Подела 
нове српске књижевности на периоде који је изишао у Просветном гласнику за 1911. 
Ту сам изнео разлоге из којих нисам могао усвојити ниједну од ранијих подела, као и 
разлоге зашто сам дао ову поделу. 

Један посао овакве врсте и оволикога обима, који се сада први пут ради у српској 
науци и књижевности, није ишао без великих тешкоћа, које могу знати само они који 
су радили сличне послове. Међу осталим тешкоћама да поменем само главне: и до 
данас ми немамо потпуну српску библиографију и поуздан биографски речник 
српских писаца. Ради једнога наслова или једнога датума требало је утрошити читаве 
дане. Историја српске књижевности, која се живље ради тек последњих година, 
оскудева у монографијама. добре и потпуне студије о појединим писцима, на које се 
може ослонити, могу се на прсте избројати. У највећем броју случајева, са врло малим 
изузецима, ја сам се служио својим проучавањима, чињеним у школи, у науци и у 
књижевности од 1901. године до данас. Ова књига је, углавном, резултат мога 
дванаестогодишњега наставничког, научног и књижевног рада. 

Библиографија је давана према овом схватању. Изгледало ми је да није потребно 
читаоце упућивати на све оно што је о једном писцу писано — јер у библиографији о 
појединим писцима има и врло слабих ствари и честих понављања раније казаног — 
но само на оно што је корисно прочитати. И у ову библиографију унесени су написи: 
или који су добри и сигурни, или који доносе какве било нове појединости или који су 
карактеристични по једно схватање. 

Што се тиче илустрација, овде су унете готово све до којих се могло доћи. Од 
појединих наших старијих писаца нису се могле наћи никакве слике; од некојих 
најновијих писаца нису унете слике зато што их они сами нису хтели дати, или их нису 
дали на време. 

Завршујући овај предговор, ја сматрам за дужност да захвалим Одбору 
Задужбине И. М. Коларца, који је омогућио ово и овакво издање књиге. Исто тако сам 
захвалан г. др Војиславу М. Јовановићу, сталном доценту Универзитета, који ми је 
помагао при скупљању и изради илустрација, и г. Милану Богдановићу, студенту 
филозофије, који је израдио регистар особних имена. Најзад, захвалан сам 



3 





АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 


породицама појединих писаца и својим пријатељима, који су ми давали и набављали 
фотографије и слике унете у ову књигу. 

Пуштајући ову књигу у свет, ја не мислим ни да је она дефинитивна ни без својих 
недостатака. Оно што се материјално данас зна о српским писцима, углавном, налази 
се у њој; како мени изгледа развој српске књижевности и какви ми се чине поједини 
српски писци, у њиховој књижевној особености и као саставни делови једне 
књижевно-историјске целине, — овде је изнето, на основу разлога, са уверењем и 
искреношћу. Нека ова књига задовољи потребу овога времена, и ја ћу бити задовољан. 
Ако доживи друго издање, она ће бити још потпунија и тачнија. А они који после 
извесног броја година — када се буду израдиле монографије о појединим периодима, 
утицајима и писцима — буду понова писали историју српске књижевности, извесно ће 
је дати још потпунију, тачнију и бољу. Оно што сам ја могао дати, поготову оно што се 
данас уопште могло дати, налази се у овој књизи. 


Београд, јануара 1914. ЈОВАН СКЕРЛИЋ 



4 





АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 


ПОЧЕТАК НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 


една од главних одлика српскохрватске књижевности јесте што не 

представља једноставну целину, што њу сачињавају оделите књижевности, слабо 
повезане или без икакве везе међу собом. Стара српска књижевност живела је нешто 
дуже но стара српска држава, локалне књижевности су се почеле јављати од XV века, 
отприлике када је нестало старе српске државе, и трајале до почетка XIX века, када се 
јавила нова српска држава и када су се створиле модерне књижевности српска и 
хрватска. Нова српска књижевност јавља се у XVIII веку, без везе са ранијим 
књижевностима, и независно се развија у XIX веку. Оно што нарочито карактерише Ту 
нову српску књижевност, то је што је самостална творевина, без традиција, потпуно 
независан организам. 

Стара српска, средњовековна књижевност, готово искључиво црквеног карактера, 
коју су црквени људи у црквеним идејама писали за црквену употребу и за црквене 
читаоце, није могла бити од утицаја на једну књижевност новога, световног доба. Сва 
та књижевност литургијских требника, типика, канона, хронографа, законика, 
хагиографијских списа, »хвалних житија« христољубивих и благочестивих владалаца 
и црквених великодостојника, у најбољем случају апокрифних дела и болесне црквене 
романтике, све је то било више писменост но књижевност у правом смислу речи, и ако 
се данас броји у књижевност то је у недостатку чега другог, и зато што је то тако досада 
примљено. Не само по својој садржини но и по црквеном, српскословенском језику, та 
књижевност била је ван народа и његова живота. Уска по својој садржини, 
неприступачна обликом и језиком, она се још више ограничавала и одвајала од 
живота што се јављала само у ретким и скупим рукописима, и тако улазила само у 
мали круг повлашћених читалаца. Од краја XIV века и у првим десетинама XV века, 
стара српска књижевност почела је унеколико губити свој искључиво црквени и 
обредни карактер, и с нешто световнијом садржином и у већем броју стала се обраћати 
већем броју читалаца. Књиге се почињу читати и ван манастирских зидина, и у 
српском друштву онога доба јављају се књигољупци, често помињани у ондашњим 
записима. Али најезда »безбожних и богомрских и безаконих Агарјана« учинила је 
крај српској држави у XV веку, и за српски народ настадоше »тешка и нуждна времена 
када чловеци на се смрт призиваху а не живот«. XVI и XVII век су најгора времена која 
је српски народ претурио преко главе, и у таквим приликама није могло бити речи о 
напредовању књижевности. Црквени луди су све мање писали, у штампаријама су се 
почеле штампати црквене књиге, али права књижевност није се могла створити. 

И када се у XVIII веку стала јављати нова српска књижевност, стара српска 
књижевност је била мртва и без икаква утицаја. У XVIII веку, када се будило 
историјско осећање српско, једва се нешто мало знало за старе споменике српске 



ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 


5 





АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 


писмености. Владика Василије Петровић, у писању своје Историе о Черноп Гори, 
1754, служио се нешто мало старијим рукописима, родословима и причама о боју 
косовском, и узгред помиње »историје древније« које се налазе у Хилендару, 
Студеници, Пећкој патријаршији, у Дечанима и у Цетињској митрополији. Када се 
Јован Рајић 1758. бавио у Хилендару, наишао је на »наших древности рукописе«, из 
неких од њих начинио је изводе и послужио се њима у писању своје велике историје. 
1794. издао је Кирило Живковић у Бечу скраћено и прерађено Теодосијево1 )Kumie 
свлтихЂ сербскихЂ просвеЂтителеп Схмесона и Савви. Али, то су само изузетни и 
ретки појави. Српски историчари XVIII века, и Ђорђе Бранковић, и Павле Ђулинац, и 
Јован Мушкатировић, па и Јован Рајић, врло мало знају о историјским споменицима 
старе српске књижевности, и своје историје српскога народа раде по страним писцима. 
Тек половином XIX века, када се научни рад средио у Матици српској и Друштву 
србске словесности, историчари и филолози упознају Србе са њиховом старом 
књижевношћу, која је од XVII века била само један мртав споменик прошлости. 

Као и средњовековна књижевност, тако и локалне књижевности од XV до XIX 
века нису имале никаква утицаја на стварање нове српске књижевности. далматинска 
књижевност била је кудикамо развијенија, савршенија, књижевнија и модернија но 
стара српска књижевност. Али она је поготову исто тако подражавалачка, одвојена од 
народнога живота и сталешка као и стара књижевност. Оно што јој је нарочито 
сметало да утиче на стварање и развој нове књижевности, то је њено локално 
обележје, верски обзири и азбука којом је писана. Она је била ограничена на уско 
приморје Јадранског мора, на земље под владавином Млетачке Републике и под 
непосредним утицајем католичке талијанске књижевности. Далматинци, у блиском и 
сталном додиру са културно напредном Италијом, имајући у својој средини старо 
романско и талијанско становништво, под јаким утицајем талијанског хуманизма и 
обнове, пригрлили су талијанску културу и талијанску књижевност, и сав њихов рад је 
верно, каткада ропско подражавање талијанских узора. Далматински писци писали су 
народним језиком, али су били без правог, одређеног и свесног националног осећања. 
С малим изузетком, њихова накалемљена, вештачки створена и вештачки одржавана 
књижевност, обделавана у уском кругу црквених људи, образованих племића и 
богатих трговаца, стајала је ван народног живота и чинила утисак једне велике 
стаклене баште. Једна тако извештачена и сталешка књижевност није имала услова за 
сталан опстанак и непрекидно усавршавање, ни у самом крају где се јавила, а још 
мање се могла пренети на остале делове српскога народа, који је живео у сасвим 
различним приликама и имао сасвим друге потребе. На главну масу српскога народа, 
ону која је живела у североисточним и југозападним крајевима, која је била 
православне вере и код које је само ћирилица била у употреби, на ту велику масу 
српскога народа та локална, сталешка, католичка и латиницом писана књижевност 
није могла имати утицаја. У доба када се нова српска књижевност почела стварати, 
Срби у Угарској имали су да издрже тешке борбе против насилничког 
покатоличавања, језуитска пропаганда је са планом пуштала у српски народ 
ћирилицом писане књиге за католичку пропаганду, и Срби су са крајњим 
неповерењем гледали на сваку књигу латиницом штампану. Павле Соларић прича 
како је једну такву књигу, када му је дошла до руку, бацио у пећ »као анатемисану«. И 
у таквом стању ствари појамно је што су латиницом штампане књиге далматинских 
књижевности, иако писане добрим народним језиком, изгледале потпуно туђе 
православним Србима. 



6 





АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 


Далматинска, а нарочито дубровачка књижевност око 1835. године, за време 
илирског покрета, била је од великог утицаја на стварање нове хрватске књижевности. 
Далмација је Хрватској била блиска, по прошлости, географски, вером, и азбуком, и 
»дубровчанисање« илирских писаца било је сасвим природно и појамно. За 
православне Србе XVIII века у јужној Угарској млетачка Далмација била је далеко, а 
верска преграда била је тада већа но икада. За ту књижевност у Срба се готово није ни 
знало, и ако је ко од образованих Срба и познавао није је сматрао као своју. Једини 
далматински писац који је био нешто познат међу Србима XVIII века, и који је оставио 
извеснога трага у српској књижевности онога времена, био је Андрија Качић Миошић, 
и то свакако стога што је био тако близак народној поезији. 1794. године Славенно- 
сербскт вЂдомости (бр. 74) донеле су Пђснђ Стефана II Немани, кралл сербскаго, 
која није ништа друго до Pisma od kralja Stepana Nemanje из Razgovora ugodnog 
naroda slovinskoga. У почетку XIX века Сима Милутиновић помиње да је Доситеј 
Обрадовић признавао да га је Качићев пример охрабрио писати народним језиком за 
народ; Павле Соларић га назива »највећим илирским песмотворцем«, а Вук Караџић 
признаје да је читање Качићеве збирке било од утицаја на његову одлуку да штампа 
своју збирку народних песама. 

Тек доцније православни Срби су почели поступно упознавати се са 
далматинском књижевношћу. Јевта Поповић, 1826, издао је Сузе Радмилове од Влаха 
Минчетића, а 1827, рђаво и скроз некритично, Гундулићева Османа, и то као прву 
свеску својих РазнихЂ дЂла. [Осман је 1826. први пут издан у Дубровнику; већ 1827. 
изишао је ћирилицом. Јевта Поповић у предговору велича »безсмертног Гундулића«, 
хвали његов »природни говор, красне ријечи и дивно пјесмотворије« и вели да ће 
Осман »најјаснија (најсветлија) књига у србском књижеству остати«.] Под утицајем 
илиризма професори »Илири из Србије« читали су, око 1838, својим ђацима у 
Крагујевцу Гундулића и Качића. Ђорђе Николајевић, у Србско-далматинскомЂ 
магазину за 1838. и 1839, а Матија Бан, у Подунавци 1844, упознају православне Србе 
са далматинском књижевношћу. 1847. Вук Караџић је наглашавао »да би било 
вриједно нашијем словима наштампати сва дјела дубровачкијех и гдјекојијех 
далматинскијех пјесника без икаке промјене у језику«. Од нових српских писаца код 
Бранка Радичевића и Ђуре Јакшића опажа се местимичан утицај далматинских 
писаца. Али тек шездесетих година прошлога века код нас се истиче значај 
далматинске књижевности. Коста Руварац, који је тако био цењен и слушан у 
омладинским круговима, држи у Преодници предавање значајност дубровачке 
књижевности и тврди да су Срби, још у XVIII веку, требали усвојити, као књижевни 
језик, језик којим су певали дубровачки песници. Исто тако Спиро Димитровић 
Которанин, један од најранијих српских преводилаца Шекспира, жали се, 1860, у 
једном отвореном писму уреднику новосадске Словенке што »браћа србска у Банату« 
тако мало знају и тако мало маре за богату и лепу далматинску књижевност, те поред 
»чисто нашког« језика далматинских писаца употребљавају толике турцизме: »није 
ли боље од једнокрвног брата што узети неголи се турству нашем виечно утицати?« 
Тек у најновије доба почело се и код православних Срба бавити далматинском 
књижевношћу, али само у облику специјалних научних истраживања. Једна ствар је 
ван свакога спора: далматинска књижевност није ни по чему утицала на стварање нове 
српске књижевности у XVIII веку. 



7 





АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 


Исто тако без већег утицаја су биле и остале локалне и католичке књижевности 
наше, босанска књижевност XVII и XVIII века, славонска књижевност XVIII века. 
Побожна и морална књижевност родољубивих босанских фрањеваца била је писана 
ћирилицом, којом се фрањевачки ред служио све до 1825. године; главни писац те 
босанске фрањевачке књижевности Матија Дивковић писао је, по сопственим речима, 
»језиком словинскием а слови сарпскиеми«. Али верске препоне биле су тако велике, 
страх од свега што је »шокачко« тако силан да православни Срби нису хтели ни да чују 
за те књиге католичкога духа, иако ћирилицом писане. 

Славонска књижевност ослањала се на босанску књижевност, јер су славонски 
фрањевци чинили једну духовну област са босанским фрањевцима. И славонски 
католици су се једно време служили ћирилицом, као што Матија Анте Рељковић пева у 
своме Satiru: О Slavonče, ti se vrlo varaš, 

Koji god mi tako odgovaraš. 

Vaši stari jesu knjigu znali, 

Srpski štili a srpski pisali. 

Али и та књижевност, која је од свих наших локалних књижевности имала 
најсолиднији основ и највише везе са стварним и народним животом, која је имала 
једнога тако ваљаног и популарног писца као што је био Рељковић, која је никла и 
развила се у средини православних Срба, није имала утицаја на стварање наше нове 
књижевности. Србима су морале изгледати туђе оне књиге где су се тумачила учења 
католичке вере, писане икавштином и штампане латиницом. Шта је могла 
ортодоксним Србима да каже Sveta Rožalija, panormitanska divica nakićena i ispivana 
или полемично дело Kamen pravi smutnje velike језуита Антуна Канижлића, где се, са 
строго католичког гледишта, осуђује православна црква као расколничка? Али ипак, 
релативно, за славонску књижевност се код православних Срба више знало но за 
остале локалне и католичке књижевности наше. 1793. године, у Бечу, Стефан Рајић, 
учитељ »долно-осјечке јуности«, прештампао је црквеним ћириловским словима 
Satira, али покваривши чисти и лепи језик Рељковићев, удешавајући на хибридни и 
наказни славеносрпски језик. Добра књига Рељковићева нашла је читалаца међу 
православним Србима, и 1807. године појавило се ново издање у Будиму. 1803. године, 
у Будиму, Георгије Михаљевић прештампао је црквеном ћирилицом књигу Вида 
Дошена Аждал седмбглава, сирЂЧЂ: сописате седми грихо†смертнисохЂ, и то 
»пречишчено« »ст> далматинскагсо лзвжа на Славено-Сербскш«, — као што је Иван 
Амброзовић, 1808, у Пешти издао »илирски« »превод« Причта Јована 
Мушкатировића. Вук Караџић је 1817. године упућивао Милована Видаковића да се 
учи српском језику у »граматици Рељковићевој шокачкој«. И поред тих усамљених 
случајева, [изузимајући донекле Јована Дошеновића и Onum Луке Милованова,] нема 
примера раније везе славонске књижевности са новоствореном књижевношћу 
православних Срба у јужној Угарској. (Сима Милутиновић наводи још причање 
Доситеја Обрадовића како су, поред Качићеве песмарице, и Рељковићев Сатир и 
Дошенова Аждал седмоглава побудили га »свој исти простонародни језик писати у 
књиге...«) 



8 





АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 


Ни једна од локалних књижевности наших новога времена, ни далматинска, ни 
босанска, ни славонска, као ни стара средњовековна, нису стварно утицале на 
стварање и развитак књижевности код новодосељених Срба у јужној Угарској у XVIII 
веку. Нова, данашња српска књижевност стварала се и развила, сасвим независно од 
њих, код угарских Срба у току XVIII века. По простору на коме се развњ/ш и та 
књижевност је била локална; по духу који је у почетку у њој преовлађивао и она је 
била религиозна и сталешка. У то време, Србија, готово пуста, била је само београдски 
пашалук, у коме две аустријске окупације нису измениле жалосно стање ствари; 
малена Црна Гора борила се без престанка са Турцима за свој опстанак; у Босни и 
Херцеговини није било ни трага од духовнога живота, а Стара Србија поробљена, 
попаљена и опустела, после две велике сеобе, била је у очајном стању. Оно што је било 
духовнога живота у српском народу то је било код оно неколико стотина хиљада 
бегунаца који су се настанили у пустим равницама јужне Угарске. Ту су Срби почели 
живети новим културним животом, и неких сто и педесет година ту се мислило и 
писало за цео српски народ. 

Књижевност коју су ти бегунци основали била је из почетка конфесионална, 
рађена у циљу вероисповедне употребе и верске самоодбране. Без традиција, новога 
постанка, она се поступно прожимала новим духом, проширивала видик својих идеја, 
док се на крају века, са Доситејем Обрадовићем, није успела на висину једне световне, 
народне и модерне књижевности. Спонтано поникла, развијајући се упоредо са 
општим стањем културе у народу, одговарајући стварним потребама народа, 
родољубива у најбољем смислу речи, та, из почетка локална и конфесионална, 
књижевност српских бегунаца у једној туђој земљи проширила се на цео српски народ 
православне вере и добила потпуно општенародни карактер. 

Иако је нова српска књижевност релативно млада и још непотпуно развијена у 
свима гранама, ипак се у њој могу опазити и обележити одређени духовни и 
књижевни правци. Књижевне појаве и књижевни радници могу се груписати по 
главним књижевним правцима и главним идејама којих су се држали. Таква подела, 
као и све поделе, које су увек вештачке и непотпуне, има својих недостатака, али она је 
у стању да да представу развоја књижевности као једне природне целине. 

Нова српска књижевност може се поделити у пет периода*: I) РАЦИОНАЛИЗАМ, 
који траје од почетка XVIII века па до, отприлике, 1810. године. Срби напуштају 
средњовековну културу византијског порекла и улазе у модерну западну културу. 
Рационалистичке и просветитељске идеје се јављају и захватају књижевност и јавни 
живот. Диже се култ здравога разума, и упоредо са српским грађанским друштвом 
ствара се световњачка и слободоумна књижевност, упућена народу и са циљем опште 
просвете. 

II) Прелазно доба ОД РАЦИОНАЛИЗМА КА РОМАНТИЗМУ, доба које иде од 
1810. до пред 1848, и захвата готово целу прву половину XIX века. Рационализам XVIII 
века, који је пустио дубока корена, продужује се, писци су увек дидактичари и 
национални будитељи и васпитачи, али се стално врши инфилтрација 
романтичарских доктрина. 



9 





АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 


III) РОМАНТИЗАМ, који има корена још у првим десетинама XIX века, али се као 
начело јавља пред 1848. и траје отприлике до 1870. То је доба маште, осећања, 
одушевљења, идеализма; одстрањивање од западне културе, истицање народне 
културе, култ потпуног национализма и народне поезије; књижевност маште и 
осећања. 

IV) РЕАЛИЗАМ, који се јавља око 1870. и траје до 1900, отприлике. У реакцији 
противу романтичарске сентименталности и реторике, враћа се ка здравом разуму; 
главне идеје су: култ науке, тражење истине, позитивни погледи на живот и 
књижевност, ослањање на стварност и сувременост. 

V) ДАНАШЊЕ ДОБА, које иде од почетка XX века, које је још у стварању и чије 
главне одлике још се оцртавају. 



io 





АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 


ПОЛИТИЧКО И КУЛТУРНО СТАЊЕ СРПСКОГА 

НАРОДА У XVIII ВЕКУ 



ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 


11 





АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 


l) ПОЛИТИЧКЕ И ВЕРСКЕ ПРИЛИКЕ 



књижевности била је од пресудног значаја сеоба једног дела српског народа са 
Балкана у Аустрију. 

Још у средњем веку налазило се српских насеља по Угарској; од почетка XV века, 
откако су Турци стали рушити српску државу, Срби су почели, у мањим и већим 
гомилама, исељавати се преко Саве и Дунава. Главна сеоба извршена је на крају XVII 
века. Пошто су Турци одбијени од Беча, аустријски цар Леополд I, новчано 
потпомогнут од католичке Европе, у савезу са Пољском, Русијом и Млетачком 
Републиком, отпочео је 1684. године »свети рат« против Турака. Бојеви су били у 
јужној Угарској, Славонији, Србији, Далмацији и Старој Србији, знатним делом на 
српском земљишту. Срби, који су већ три века страдали у турском ропству, држали су 
да је дошао час њиховог ослобођења, дигли су се на оружје и придружили царској 
аустријској војсци. 

Али када је аустријско продирање заустављено, и када је аустријска војска после 
неколико неуспеха у Старој Србији стала узмицати, за Србе су дошли тешки тренуци. 
Турци, који су поново постали господари Старе Србије и Србије, нису праштали 
неверној раји која се побунила противу њих. За Србе су дошли дани искушења и 
страдања, и један запис из 1690. црта то стање: »Ох! ох! и уви мне! Лути страх и беда 
тогда беше! матер от чедах раздвајаху, и от оца сина; младе роблаху а старе секаху и 
давлаху. Тогда на се чловјеци смрт призиваху а не живот от проклете Турака и Татара. 
Уви мне, луте туге!« 

У таквим очајним приликама, оно што је било најистакнутије и најимућније у 
српском народу, они који су били на челу народнога устанка, главари, свештеници, 
калуђери, варошани, становништво из равница и поред друмова, избегло је да се 
склони испред турске освете. На 100.000 душа, под водством пећког патријарха 
Арсенија III Црнојевића, пређе у Угарску, у плодне и пусте равнице са којих се раније 
било разбегло мађарско становништво. Аустријске војне власти су свим силама 
помагале ту сеобу да би своју незаштићену јужну границу једним ратоборним народом 
обезбедили од турских упада и провала. 

21. августа 1690. цар Леополд I одредио је положај српских пресељеника у својој 
држави. Србима је призната верска слобода и црквена самоуправа, и учињена им 
многа лепа обећања. У ствари, са великим неповерењем се гледало на те ратоборне 
досељенике друге вере, који су имали много свести о својој историјској прошлости, и 
страховало се да они не зажеле јединство са Србима који су се ширили од Тимока до 



ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 


12 





АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 


Јадранског мора. Они су тражили непрестано да им се испуни обећање да се могу 
груписати на једном простору, у такозваној »Малој Влашкој«, између Саве и Дунава, и 
да ту уживају неку врсту политичке аутономије. Али тај захтев никако се није 
испуњавао, они су остајали непрестано расејани у већим и мањим масама, на великом 
простору од Земуна до изнад Пеште, и од Ердеља до млетачке границе. Нешто 
збивенији Срби су били на самој граници према Турској, у миру под гвозденим војним 
властима, у рату увек у првим редовима. На северу, они су живели у већим и мањим 
масама по мађарским жупанијама, у туђинској и непријатељски расположеној 
средини. 

Политички положај српскога народа у новој домовини био је несређен и тежак. 
Аустрија је мислила да крајеви које су Срби населили јесу стечени оружјем царских 
трупа и да су то земље царске куће; Мађари, ослањајући се на своје историјско 
државно право, тврдили су да су земље угарске круновине, и нису хтели да признају 
Србима никакве привилегије које би се косиле са угарским земаљским законима. 
Мађарске жупаније су тражиле да се Војна граница укине и присаједини мађарским 
жупанијама, и да слободни српски сељаци постану спахијски кметови. Мађари су 
мрзели Србе као зле госте у својој кући, сматрали их за аустријско оруђе у борби 
против мађарске слободе, а нарочито после пропалог мађарског устанка од 1704. Тек 
Јосиф II узео је у заштиту Србе од гоњења мађарских жупанијских власти. 

Најзад, са треће стране, Срби су имали да издрже велика верска гоњења. Та 
стална опасност од католичког прозелитизма даје нарочито обележје животу 
православних Срба у Угарској, и ништа није толико утицало на стање духова и 
стварање идеја у том делу српског народа колико та непрекидна верска гоњења којима 
су били изложени од првога дана свога доласка па, углавноме, све до краја XVIII века. 
Прешавши у Аустрију, Срби су дошли у једну искључиву католичку државу, где се 
исповедало начело: cujus regio, illius religio, чија влада, његова вера. У клерикалној 
Аустрији свештеници, нарочито царски исповедници, имали су врло велики утицај на 
ток државних послова, и од првих дана почело се радити да се »шизматички« 
досељеници са Балкана преведу, милом или силом, у »јединоспасавајућу« католичку 
веру. 


У том циљу прекинуте су црквене везе између Срба у Аустрији и у Турској, 
одвојена је Карловачка митрополија од Пећке патријаршије; све и војне и државне 
власти помагале су унијаћење православних Срба, »рацких шизматика«, »присталица 
ђавола«: Срби су нагоњени да празнују, католичке празнике, сметано им да дижу своје 
цркве и врше своје обреде; православно свештенство излагано је кињењима и 
гоњењима; српске цркве се руше, а манастири су војном силом отимани и предавани 
католицима. Тај верски терор био је нарочито јак за време царице Марије Терезије, 
која је сва била у рукама својих језуитских исповедника и хтела да православне силом 
преведе у унију. 1741. године православни се стављају изван закона, државна власт 
узима у своје руке унутрашње послове православне цркве, православни се искључују 
из свију државних служби. Педесетих година XVIII века та верска гоњења била су 
дошла до свога врхунца, и тада су војничком силом цели српски крајеви нагоњени у 
унију. То је тешко доба, када, по речима митрополита Стевана Стратимировића, 
Србима ништа друго није преостало »него да са сузама очекују блиску потпуну 
пропаст своје вере«. 



ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 


13 





АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 


Природно је да се у таквим тешким приликама Срби нису добро осећали у својој 
новој домовини. Место жељена склоништа наишли су на нова гоњења и страдања, и 
горко осећање захватило је душе народних вођа. По преласку у Аустрију неких 
петнаест година су лутали, бедни »сираци и пришелци« у туђој земљи, — »како 
Јудеји«, вели једно писмо из тога доба — без сталног станишта, живећи по 
земуницама, десетковани болестима и глађу, гањани од аустријских војних власти, 
мађарских жупанија и језуитских мисионара, »понизни и потурени од сваког«, како 
вели владика Исаија Ђаковић. И они су горко жалили што су оставили своју стару 
домовину. То осећање нашло је јака трага у једном запису калуђера Михаила 
Раваничанина, писаном у Сентандреји 1695. године: »В велицем утјеснени и изгнани 
от безбожних и богомрских Агарен, својих домов и монастереј и всакаго добра 
лишени, а зде никакова добра не приобрјели. И прјебихом здје четири лета, по злу 
добра чекајући и не дождахом, а от селе јединому Богу вједомо.« Стари патријарх 
Арсеније III, 1705, у писму једном руском бољару, пише о стању пресељеног српског 
народа у Угарској: »Бежећи дан и ноћ са својим осиротелим народом од места до 
места, бацан тамо-амо као лађа на пучини великога океана, очекујем када ће да гране 
сунце и покаже се дан, да узмакне тамна ноћ и хладна беда наше несреће.«2 

Та времена »тешка и усилна« нису престајала. Стање српског народа било је 
релативно сношљиво пред ратове и за време ратова. Аустрија је у току XVIII века 
имала великих ратова, са Баварцима, Прусима, Французима и Турцима, и у тим 
ратовима су граничари, Срби и Хрвати, сачињавали највећи и најбољи део царске 
војске. Али, привилегије се нису поштовале, обећања се нису држала, и залуд су 
српски црквено-народни сабори жалили се због неправде и гоњења. 1723. слободни 
сељаци српски у ужој Угарској постали су спахијски кметови. 1735, због верских 
гоњења и због спахијских угњетавања, побунио се један део Срба у Банату под 
печканским капетаном Пером Сегединцем.3 1741, нова робљења српских сељака и 
отимања земаља из њихових руку, забрана српским варошанима да раде земљу и 
трговину и да купују имања, тако да се приличан број Срба поново вратио у Турску. 
Педесетих година, угњетавања и гоњења су таква да се народ диже на буну у Лици и у 
другим крајевима Хрватске. 1751. и 1752. велики број Срба, са својим свештеницима и 
официрима, отишао је у јужну Русију на обале Дњепра, и тамо основао целе колоније, 
»Нову Сербију« и »Славеносербију«. Покрет за исељавање из Аустрије у Русију узео је 
толико маха да су државне власти објавиле да ће изгубити живот сваки ко мами народ 
на сеобу. 

Срби су иначе политички остајали у несређеном положају. 1745. основана је у 
Бечу »Илирска дворска комисија«, која је водила српске ствари све до 1778. године, 
али без великога делокруга и утицаја. Тек доласком на престо просвећенога Јосифа II 
стање српскога народа унеколико се променило набоље. Цар је био верски толерантан 
и правдољубив, нарочито било му је потребно да у борби са Мађарима има уза се 
немађарске народности у Угарској, и зато је Србима учинио прилично уступака. Као и 
остали некатолици у Аустрији, и Срби су добили слободу вероисповести, право да могу 
слободно зидати своје цркве, да не морају празновати католичке празнике, да се 
званично не зову »шизматици« но »греко-несоједињени« (graeci non-uniti). 
Попуштање према Србима наставило се на крају XVIII века, када је Аустрија имала да 
војује са Француском, и када су граничари били потребнији но икада. На знаменитом 
Темишварском сабору Срби траже, ради сачувања своје народне особености, засебну 






АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 


територију, српску Војводину. Угарски сабор од 1791. укида све изузетне законе против 
Срба, и даје им грађанска права. У већим местима Срби улазе у општинске одборе, и у 
јаван живот. Поред раније основаних српских школа оснивају и средње и стручне 
школе: 1791. гимназију у Карловцима, 1794. богословију у Карловцима. 

После стогодишњих искушења и борби, Срби у Аустрији на крају XVIII века су 
задобили верску равноправност и грађанска права, и после неколико буна и 
исељавања дошли су до сношљивијега живота. Из вековне борбе они излазе нешто 
бројно окрњени, нестајањем у малим оазама у горњој Угарској, унијаћењем у 
Жумберку и исељавањем у Русију, али иначе у целини верски очувани, национално 
крепки, прилагођени условима новога живота, са организованом просветом и са 
првим почецима народне културе и књижевности. 






АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 


2) КУЛТУРНЕ ПРИЛИКЕ 


ic 

9 \ј ултурно стање српскога народа под Турском у XVII веку било је ниско, 

извесно горе но ранијих векова. Али приликом сеобе од 1690. извршило се међу 
Србима извесно одабирање: имућније, грађанско и отпорније становништво, 
варошани, попови, калуђери, трговци и занатлије, народни прваци, напустили су 
стару домовину, у којој су остали сељаци и пастири, становници брдских и забачених 
крајева. 

Прешавши у Аустрију, српски досељеници су донели извесну, балканску културу, 
малу средњовековну писменост, занатлијске еснафе и трговачке руфете, нешто 
покретног имања. У новој домовини су затекли известан број Срба који су се раније 
доселили и који су већ били ушли у западну културу. Ти стари и нови досељеници 
створили су једну националну целину, која се врло брзо прилагођавала новим 
условима живота и успешно улазила у западну културу. Још у почетку XVIII века она 
има своју црквену организацију, своје школе, своје еснафе и руфете, своје сталеже. 

у световњачком реду прво место заузимају грађани, трговци и занатлије, 
растурени по свима местима уз Дунав, од »сребробогатога земуна« до »царствујушчега 
града Вијене«. Оно мало српских племића који су добили аустријско племство за 
заслуге на бојном пољу, лако и брзо су се одрођавали, и само по изузетку налазио се 
покоји од њих да учествује у националном раду. У почетку војне старешине су ишле 
заједно са народом у свима борбама за верска и грађанска права, али уколико су се 
више милитаризовали, постајали »царски људи«, официри у државној служби, они су 
се издвајали из народне заједнице, поступно постајали национално равнодушни. 
Место њих на челу народа стоје и прву реч воде грађани, трговци и занатлије, који су 
дошли са Балкана са извесним знањима, организацијама и капиталом, и који су брзо 
пустили корена у нерадној војничкој и племићкој Угарској. Занатлије, у својим чврсто 
организованим еснафима, показују много економске снаге, вредноће и моралности. 
Српски трговци у Будиму, Сентандреји, Коморану, Ђуру, преузимају у своје руке 
знатан део угарске трговине, нарочито транзитне. Они асимилују једноверне Грке и 
Цинцаре, и стварају један јак грађански сталеж српски, који ће више од сто година 
бити главни носилац културе међу Србима и стајати на челу свију српских покрета. 

Сви ти стари »граждани«, »купци«, »почтенородни господари« и »почтенородни 
мајстори«, радни, трезвени, са мало задовољни, штедљиви, економски организовани, 
постају једна политичка сила. Српски варошани у већим местима угарским добијају 
своју општинску самоуправу, свој одбор и суд (»танач«) и живе својим животом, врло 
моралним и националним. Они стоје на челу српских борби и на српским црквено- 
народним саборима они су најраднији и најодлучнији. Они су плаћали када је 
подмићивањем требало умекшати срца »господствујуштих«, и о своме трошку 



ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 


16 





АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 


издржавали српске агенте у Бечу. Они су представници модернијих и напреднијих 
схватања и рефорама. За световну културу и модерну просвету они воде борбе са 
црквеном јерархијом, која није могла да изиђе из средњовековних традиција и 
балканских калуђерских злоупотреба; из њиних редова ће изићи на крају XVIII века 
»националисти«, поборници напредних и световних рефорама Јосифа II. Они дижу 
прве српске школе и изводе прву просветну организацију српску; они су издавачи и 
претплатници српских књига, мецене српских писаца, и сва модерна просвета и 
световна књижевност српска која се створила на крају XVIII века не може се без њих 
замислити. 

Културно много ниже стајала је маса народна, полусељачко, полувојничко 
становништво у Војној граници, и спахијски кметови по мађарским жупанијама. Доста 
дуго они су бедно живели по збеговима, и лутајући од места до места, и тек када су 
видели да нема ништа од повратка у стару домовину, они су се стали стално 
настањивати и почели радити земљу. Они се налазе на ниском културном ступњу, 
огрезли су у незнању и празноверицама. Вера је за њих само форма, и они у години 
празнују и не раде сто шездесет дана. Празноверице и луди и штетни обичаји царују: 
вера у вампире, вукодлаке, вештице; славе и свадбе се окрећу у оргије које трају по 
неколико дана; појаве двоженства су доста честе, као што су морални односи врло 
расклиматани. Осећање својине слабо је развијено, и крађе, отмице и хајдуковања не 
престају. Школе су ретке и слабе, и неписменост је општа. И сви наши писци на крају 
XVIII века констатују ту запуштеност простога народа, и наглашују потребу да се 
благодети просвете прошире на широке и тамне слојеве сељачке масе. 

Духовни сталежи били су од врло великога значаја у културном животу српскога 
народа, али они нису били на оној висини на којој је било грађанство. Срби су прешли 
у Угарску под водством свога патријарха, који им је био као нека врста и световног 
поглавара, царске привилегије издате су им више као конфесији но као народу, и у 
новој отаџбини организовали су се као целина на верском темељу, готово у виду једне 
теократије. Верска гоњења, којима је народ био изложен све до краја XVIII века, 
појачавала су само и иначе јако верско осећање и власт јерархије, и Срби су се све 
више збијали око своје цркве и црквених људи. У српској цркви било је родољубивих и 
моралних првосвештеника, који су са народом делили свако добро и зло, али било их 
је, и то више, који су се држали старих балканских калуђерских навика, сматрали свој 
положај као извор зараде, примали мито, грабили новац. Митрополити и владике, 
често деспоти према млађима, без обзира су ударали разне намете на своју паству. 
Између њих и народа долазило је стално до сукоба, готово на свим црквено-народним 
саборима. Народни представници и варошке општине тражили су да се власт 
митрополита и владика ограничи, да се престане са наметима и пљачкањем верних и 
да световњаци добију удела у унутрашњим пословима православне цркве. 

Калуђера и свештеника је било много, али ни они нису били на висини свога 
положаја, и давали су повода народном незадовољству. Калуђери су били огрезли у 
нераду, гледали су да се што више лично обогате на рачун манастирских прихода, и 
живели су распусним животом који је саблажњавао вернике. Попови, необразовани, 
слабо писмени, каткада и неписмени, куповали су своја места од владика, и да би 
истерали свој трошак, отимали су од народа. Кроз цео XVIII век из грађанства и 
народа дижу се жалбе против злоупотреба црквених људи, истиче се потреба да се 






АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 


њихова власт ограничи, њихови приходи одреде и њихово образовање подигне. Често 
је долазило и до сукоба, и владике су бацале анатему на грађане и на цела места, а 
грађани су годинама прекидали сваку везу са црквом. То је давало повода државним 
властима да се мешају у унутрашње послове српске цркве, на штету саме православне 
вере. 

Али, при свем том, осећао се сталан и знатан културни напредак у свима 
правцима народнога живота и у свима слојевима српскога народа. Ако се племство 
одрођивало, а војничке старешине постајале национално равнодушне, остали сталежи 
су напредовали и национално и културно. Грађанство се богатило, образовало и 
цивилизовало, свештенство се морализовало, у народној маси почео се осећати утицај 
културнијега живота, сређенијих материјалних прилика, школа и народних 
просветитеља. Извесно, српски пресељеници у Угарској изостајали су иза старих 
народа које су тамо затекли, али су улазили у модерну културу и постали 
најкултурнији део српскога народа, носилац културе у остале запуштене крајеве 
српске. 



i8 





АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 


3) ПРОСВЕТНЕ УСТАНОВЕ 


варошима, било извесних школа, отприлике онаквих какве су биле код Грка. Али 
одмах по своме доласку у културну средину Срби су увидели потребу школе и 
образовања, и првосвештеници и народни сабори стално су тражили школе и 
просветне установе. Из почетка српске школе биле су само по већим местима, и оне су 
биле сасвим по типу грчких школа на Балкану, где се рад ограничавао на просту 
писменост и цела школа имала обредни и верски карактер. Први учитељи тих школа 
су или свештеници без парохија, или ислужени подофицири, или црквени певци, чије 
је све знање у читању часловца и псалтира и у певању црквених мелодија. Они су 
потпуно зависни од свештеника, бедно плаћени, често »у натури«, у житу, у оделу и 
обући, у воску, а обично су поред тога или црквењаци или звонари. Настава је 
примитивна: учи се читати и писати на таблицама од воска или крушковим 
дашчицама, напамет се учи часловац и псалтир; да се научи читати и писати треба по 
три године, и све то лако и брзо се заборавља. Српске школе су тако мало давале 
ђацима да грађани који су спремали своју децу за трговину и јаван живот морали су 
слати децу у туђинске, нарочито протестантске школе. 

Срби су се обраћали на Беч и на Русију да поправе своје рђаве просветне прилике. 
Из Беча се нерадо гледало на подизање просвете код Срба, и уколико је и чињено 
покушаја да се дижу школе по српским крајевима, то је било из разлога католичке 
пропаганде. Прва просветна помоћ Србима дошла је из Русије. Митрополити су из 
Русије стали набављати и црквене и школске књиге и доводили учитеље који су 
стварали стручне школе и припремали учитељско особље. У половини XVIII века 
просветни рад код Срба се организује, установљава се један народни фонд за 
издржавање школа, и већа места српска добијају своје школе и учитеље. Од 1770. 
године отпочета је школска реорганизација у целој Аустрији, и тада су и српске школе 
из основа преуређене. Школе престају бити искључиво верске, постају више световне и 
падају под државни надзор. Старе »мештре« заменили су нови »магистри« који су 
прошли кроз нарочите педагошке курсеве, боље обезбеђени и независнији од цркве; 
школе су добиле световнији карактер, у њима се поред часловца и псалтира почео 
учити рачун, земљопис, историја, и други световни предмети; не доносе се више 
буквари и часловци из Русије, но се пише и издаје цео један низ школских уџбеника за 
црквене и световне предмете; установљава се стручан надзор над школама. Број 
школа на крају XVIII века се повећао, не само по варошима но и по већим селима. У 
погледу основне наставе Срби су у XVIII веку учинили велики напредак. 

Није се остајало само на подизању основне наставе. Још од почетка XVIII века 
Срби су тражили средње и стручне школе, за спремање свештенства и учитеља, али 
код државних власти нису никако налазили одзива. Митрополити су на своју руку 



ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 


19 





АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 


чинили неколико покушаја: такве су биле школе Максима Суворова у Карловцима и у 
Београду 1726. До 1729, »Латинско-славенска школа« у Карловцима 1732, школа 
Емануила Козачинскога у истом месту од 1733 — 1737, »Духовна колегија« у Новом Саду 
1740. до 1750(?)-4 Али све су то били само покушаји који су се тешко држали. Дуже је 
трајала »Покрово-Богородичина школа«, основана у Карловцима 1749, која је 
постојала неких двадесет година. У свим тим импровизираним школама учили су се 
поглавито црквени предмети, нешто мало латински језик5 и световни предмети, и у 
њима су се поглавито спремали свештеници. Ко је хтео да нешто више учи, морао је 
ићи у туђе школе, католичке и протестантске гимназије, где се предавало на 
латинском језику. 

Али потреба за вишом наставом и за стручним образовањем свештеника и 
учитеља све више се осећала у српским редовима, и Срби су наваљивали да им се 
најзад да дозвола за отварање правих средњих школа. Када се на крају XVIII века, из 
политичких разлога, стало попуштати према Србима, добили су дозволу за оснивање 
своје гимназије и богословије. 1791. основана је у Карловцима гимназија, прва српска 
гимназија, а 1794. и богословија, прва српска богословија. То је био велики успех и 
значајна културна тековина. Најзад се дошло до школа где су се могли свештеници и 
учитељи образовати, и српска деца могла су на свом језику и у својој школи спремати 
се за више студије.6 Број образованих људи отада стално расте, и тако се ствара 
повољно земљиште за развој народне културе и народне књижевности. 



20 





АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 


4) ШТАМПАРИЈЕ И ЛИСТОВИ 



тампарска вештина дошла је Србима врло рано, још крајем ху века, и то 


из Италије, из Млетака. Српске штампарије су у XV, хуј и XVII веку постојале у 
западним крајевима: у Млецима, Скадру, у манастиру Милешеву, Горажду, код 
Мркшине цркве у садашњем ужичком округу; само једна, и то врло кратко време, 
радила је у Београду. Доцније, од краја XVI века па до половине XVIII века, српске 
православне црквене књиге штампане су у словенским штампаријама у Влашкој. Када 
су Срби прешли у Угарску, једино у Римнику, у Влашкој, могле су се штампати српске 
књиге. 


Српски пресељеници су увиђали велику потребу своје штампарије, нарочито 
откако је римска пропаганда почела штампати књиге ћирилицом ради ширења уније 
међу православнима. И митрополити и народни сабори у свима својим молбама и 
представкама царској власти тражили су право да у својој средини дижу једну 
ћириловску штампарију. Они су стално и учестано истицали како им је штампарија 
потребна »као душа телу«, »ради веће славе божје и спасенија души«. Из Беча су их 
исто тако стално одбијали, под изговором да је једна таква штампарија »непотребна и 
сувишна« поред језуитске ћириловске штампарије у Трнави. 1751. године митрополит 
Павле Ненадовић је најзад измолио право да у Осеку или у Карловцима дигне српску 
штампарију, али када му је постављен услов да се у тој штампарији морају штампати и 
унијатске књиге, он се тога права сам одрекао. 

За то време, у првој половини XVIII века, разне српске књиге или су штампане у 
Римнику, или су на бакру резане, као што је радио Христифор Жефаровић са својим 
делима од 1741. до 1748. године. У највећем броју књиге су доношене из Русије, и руски 
трговци су са товарима књига долазили на српске вашаре, или, када је уношење књига 
из Русије забрањено, просто су кријумчарили. 1758. један Грк из Јањине, Димитрије 
Теодоси, пословођ у једној грчкој штампарији у Млецима, набавио је слова и 
типографа из Москве и основао у Млецима »Нову типографију греко-православну«, у 
којој ће се од 1761.7 до 1810. штампати на 70 српских књига, црквене и световне 
садржине, међу осталим и поједина дела Захарије Орфелина, Јована Рајића, Павла 
Ђулинца, Доситеја Обрадовића и Павла Соларића. Теодоси је нарочито штампао 
црквене књиге, али ставјљајући на корицама да су штампане у Русији, јер погоњени 
православни Срби нису веровали књигама из других земаља. 

Неуспех Павла Ненадовића није обесхрабрио Србе, и они су у свакој прилици 
тражили штампарију у својој средини. У Бечу се најзад увидело да се мора попуштати 
толиким наваљивањима и увидело да оснивање једне српске штампарије у монархији 
значи прекидање духовне везе између православних Срба и Русије и спречавање да 
знатне суме новаца издаване за књиге не оду на страну. Затим, никаква школска 



ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 


21 






АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 


реформа, која се започињала на широкој основици, није се могла замислити без једне 
штампарије која би штампала уџбенике. Из свих тих разлога бечки универзитетски 
књижар Јосиф Лоренц фон Курцбек добије налог да се са мункачким унијатским 
бискупом споразуме о подизању једне »илирске« штампарије у Бечу. 1769. буде донета 
одлука да се у Бечу, под непосредним надзором Илирске дворске депутације, оснује 
штампарија за штампање српских, румунских и грчких књига, да се штампарска 
привилегија за двадесет година изда Курцбеку и да се у исто време сасвим забрани 
сваки увоз књига из Русије. Курцбек је добио монопол за штампање православних 
књига, све црквене књиге морале су се штампати у тој штампарији, али тек по 
прегледу и одобрењу карловачкога митрополита. 

Одмах пошто је добио право, Курцбек је отпочео рад 1771. У његовој штампарији 
су штампани доста многобројни школски уџбеници као и известан број црквених 
књига. Исто тако штампано је у њој прилично дела световне садржине, од Павла 
Ђулинца, Јована Рајића, Захарије Орфелина, Алексија Везилића и Јована 
Мушкатировића. Због те штампарије Беч постаје духовни центар српски, »Виндобона 
шчастљива Мусама«, како је доцније певао Лукијан Мушицки. 

Срби нису били задовољни Курцбековом штампаријом. Стари страх од уније био 
је увек велики и са крајњим неповерењем примане су црквене књиге штампане у 
»иноверном« Бечу, у једној католичкој и туђинској штампарији, док је строго било 
забрањено да се такве књиге доносе из Русије. То неповерење је нарочито порасло од 
1785, када је цар Јосиф II донео одлуку да се ћирилица може употребљававати само у 
обредним књигама, а да се сви остали уџбеници и књиге световне садржине морају 
штампати латиницом. Затим, Курцбеков штампарски рад је био несолидан: хартија је 
била слаба, слова рђава, слог погрешан, рад спор, цена књига велика. И са српске 
стране наваљивало се непрестано да штампарија пређе у српске руке, или да се 
пренесе у српску средину, где би књиге биле штампане боље, тачније и јевтиније, или 
бар да се дигне забрана увоза црквених књига из Русије. Све те молбе остајале су без 
икаква одзива и 1783. Курцбек је добио продужење своје привилегије још за шест 
година. 

Књижевник Емануил Јанковић је био набавио штампарију, донео је у Нови Сад 
1790. године, и узалуд тражио штампарско право. После смрти Курцбекове, његова 
штампарија је прешла у српске руке. Почетком 1792. године Стефан Новаковић, 
бивши секретар митрополије у Карловцима и тада српски придворни агент у Бечу, 
купио је Курцбекову штампарију за 25.000 форината, заједно са свим материјалом и 
стовариштем књига. Априла 1793. добио је продужене привилегије још за петнаест 
година са тим да не сме штампати ништа што би критиковало стање у земљи или 
давало повода ма каквој тужби. Новаковић, пун добре воље и намера, отпочне рад у 
прилично великим размерама. Прелажење Курцбекове штампарије у српске руке 
поздрављено је као један национални успех и Новаковићева »Славено-сербска, 
валахијска и восточних јазиков типографија« наишла је на добар одзив. Ту су се 
штампале Славенно-сербстл вгдомости (1792. до 1794), Собрате разнихЂ 
нравоучителнихЂ eew,eu Доситеј Обрадовића (1793), велика историја Јована Рајића 
(1794. до 1795), као и друге мање важне српске књиге. 



22 





АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 


Иако је радио много боле и савесније но Курцбек, иако је Србима био и верски и 
национално поуздан, Стефан Новаковић у материјалном погледу није имао успеха, и 
његово предузеће убрзо је дошло у кризу. Покушаји да се састави једно српско 
акционарско друштво и да оно купи штампарију, остали су без успеха. 1796. 
штампарија буде продата мађарској универзитетској штампарији и пренета у Будим, 
где ће се отада па све до тридесетих година XIX века штампати највећи број српских 
књига. 

Поред Римника, Млетака, Беча и Пеште, српске књиге су мањим делом 
штампане још у Русији и у Немачкој. У Москви је 1754. владика Василије Петровић 
штампао своју Mcmopim о Черноп Гори, а у Лајпцигу, у штампарији Јохана Готлоба 
Брајткопфа, од 1783. штампале су се српске књиге, међу осталима и најважнија дела 
Доситеја Обрадовића Животг и приклтчетл (1783) и Басне (1788). Такође у Лајпцигу, 
у штампарији Тајбела, штампао је Емануило Јанковић своје књиге: Терговци (1787) и 
Благодарнип синг (1789). 

Са српским штампаријама у XVIII веку у тесној вези је и покретање првих 
српских листова. 1791. грчки штампар и патриот у Бечу Маркидес Пуљо, у друштву са 
неколико српских трговаца у Бечу, кренуо је први српски лист Сербскгл повседневнил 
новини, који се доцније краће звао Сербстл новини. Лист, који је излазио два пута 
недељно, имао је сасвим информативан карактер; то је у ствари био политички 
билтен, у коме се мало говорило о специјално српским стварима. Лист је иначе био 
писан рускословенским језиком и штампан црквеним словима. Како нису нашле 
одзива, Сербскш новини престале су излазити у току 1792. године. Али тиме није 
пропала и идеја о једном српском листу. Стефан Новаковић, купивши Курцбекову 
штампарију, почео је од фебруара 1792. издавати Славенно-сербскш видомости, 
»посвјашчене роду и свјашченству«. Оне су биле уређиване по угледу на бечке 
информативне политичке листове, и највише говориле о спољњој политици и 
доносиле извештаје са бојнога поља. Лист је био писан бољим, народнијим језиком но 
Сербскт новини, штампан је био грађанском азбуком и више се освртао на српске 
ствари. Претплатника је имао мало, до 190, и то махом по угарским варошима где је 
било српскога света, и лист је био у сталним новчаним неприликама. Све молбе и 
жртве Новаковићеве нису имале успеха, и Славенно-сербскт видомости престале су 
излазити 1794. године. И тек 1813. јавља се нов српски лист. 



23 





АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 


СРПСКОСЛОВЕНСКИ писци 


оследњи изданци старе српске књижевности допиру до самога краја 

XVIII века. У другој половини тога века пишу се неколико карактеристичних 
родослова српских, врднички из 1764, пећки из истога доба, троношки из 1791, у 
којима је народна књжевност нашла материјала за своја развијања. Језик старе српске 
књижевности живео је још у почетку XVIII века, и у Угарској се јављају неколико 
писаца који су покушавали прилагођавање старе, калуђерске српске писмености 
новом добу. 

На крају XVII века прешао је у Угарску, са осталим народом, приличан број 
калуђера, међу којима је било и преписача црквених књига. Око 1700. помиње се и цео 
један низ калуђера преписача црквених књига, који сви носе назив Рачани: Кипријан 
Рачанин, Јеротеј Рачанин, Христифор Рачанин, Симеон Рачанин, Ћирјак Рачанин, 
Теодор Рачанин, Гаврило Стефановић Венцловић Рачанин. Они су се тако називали по 
манастиру Рачи у Србији, крај Дрине, који је био један од ретких заосталих расадника 
српске писмености, и у коме су се калуђери нарочито бавили приписивањем црквених 
књига. Један део Рачана прешао је у Угарску, и у новој домовини они су продужили 
свој стари преписачки посао. Из реда тих Рачана, који су тако настављали стару српску 
писменост, јавило се неколико писаца који чине прелаз ка новој писмености. 



ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 


24 





АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 


КИПРИЈАН РАЧАНИН 


едан од најглавнијих Рачана био је јеромонах Кипријан Рачанин. У својој 

калуђерској скромности он о себи мало говори. Када помиње себе назива се: 
»многогрешни«, »непотребни«, »луди«, »скудоумни«, крије своје порекло и место 
рођења, и пише: »отечество ми земља, мати же гроб«. Када је писао своја дела био је 
»в старости глубоцеј«. 

Прешавши у Угарску он је донео велики број рукописа и старих штампаних 
књига, србуља. Прво се задржао у Срему, потом је са патријархом Арсенијем III 
отишао у Сентандреју, где је био »обшчи духовник«. Ту је прикупио око себе неколико 
добро писмених калуђера и отпочео »в велицеј бури и метежу« преписивати књиге за 
оскудне српске цркве, у исти мах поучавајући млађе калуђере у писмености. Од њега је 
сачуван велики број преписа најразличнијих црквених књига. 

Али је најзначајнији његов посао: БукварЂ или наука детем и тоном, писан 1717. 
године по угледу на старије руске букваре из XVII века. У буквару се налази 
разноврсно црквено штиво, поучне изреке и први покушај српске метрике. Ту су дата 
основна правила стихотворства и известан број поучних стихова у врло неправилном 
дванаестерцу. Стихови су без вредности, али карактеристични као један од најранијих 
покушаја уметничке версификације код православних Срба. Буквар није био штампан, 
но се служило њиме у преписима. Штампао га је Стојан Новаковић тек 1872. године. 

Иако је Кипријан Рачанин читао и подражавао руске књиге, ипак се држао старог 
српског црквеног језика, у којем се јасно осећа утицај народног језика. Правопис му је 
фонетички, удешаван према особинама српскога језика. 



ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 


25 





АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 


ЈЕРОТЕЈ РАЧАНИН 


К“ 

Ш w ао и о Кипријану Рачанину тако исто мало зна се о његовом сабрату 

Јеротеју Рачанину. Сва је прилика да је прешао у Угарску приликом Велике сеобе. 
1698. био је у Фелдварцу у Бачкој. 1704, преко Србије и Македоније, ишао је у 
Јерусалим. Још 1721. живео је у фрушкогорском манастиру Великој Ремети. 

И од њега се сачувало неколико преписа црквених књига, али главни његов посао 
је његов путопис у Свету земљу, први путопис у новој српској књижевности. То је 
nymaiuaceie кђ граду 1 ерусалиму 1 еротел (еромонаха рачанинскаго ођ ЛЂто отЂ 
6umia 7212, а отЂ рожди. Христова 1704. мЂсеца ћолт 7 Тај рукопис нашао је 1840. 
године у Карловцима руски славист О. М. Бођански. Прво је штампан 1841. у Сербскоп 
пчели, потом га је објавио Бођански 1861. у Чтетл npu императорск. обшест†
ucmopiu и древностеп россшскихЂ (књ. 4), и најзад Стојан Новаковић у Гласнику 
Српског ученог друштва, 1871, књ. 31. 

Јеротеј у крупним и брзим потезима описује свој побожни пут преко Србије, 
Македоније и морем до Јерусалима, и повратак преко Бугарске и Србије. он је прост 
човек, празноверан калуђер, слаб писац. Иначе пише доста добрим народним језиком. 
Цело дело је без књижевне вредности, и има значаја утолико што је то први путопис 
српске књижевности и једино забавно дело српскословенске школе. 



ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 


26 





АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 


ГАВРИЛО СТЕФАНОВИЋ ВЕНЦЛОВИЋ 



аврило Венцловић, »сирјеч Стефанов син«, »многогрешни и худши в 


Христијанех убоги свјаштени инок Гаврил«, како се сам називао, био је најбољи и 
најплоднији ученик Кипријана Рачанина и најкарактеристичнији представник 
српскословенске школе. 


И он себе назива »худим«, »скудоумним« и »недостојним«, и избегава сваку 
прилику да говори о себи. О његовом пореклу, због његовог туђинског презимена, 
могу се чинити само претпоставке.8 Зна се да је био јеромонах, да је једно време живео 
у Сентандреји и био у школи Кипријана Рачанина; да је око 1736. био капелан у Ђуру и 
да је 1739, у доба верских гоњења, дошао као »славни проповедник« међу српске 
шајкаше у Коморану.9 Још 1735. у једном запису вели о себи да је »в старости« Од 
1747. губи му се траг. 


Он је био пре свега вешт и вредан преписач црквених књига и од њега је остао 
велики број преписа. Сем тога био је добар цртач и илустровао је своје преписе, и 
мисли се да је радио и неке иконостасе. Био је можда најобразованији српски калуђер 
свога времена, знао је руски и пољски, и преводио је са тих језика. Његов рад пада у 
доба од 1716. до 1747, и од њега је сачувано тринаест мањих и већих рукописа, преписа 
разних црквених зборника и »душеспасителних« књига и превода из руског и 
пољског. Он је упознат са сувременом руском теологијом, и нарочито цени и преводи 
Лазара Барановича, черниговског архиепископа из XVII века и плодног руског 
богословског писца и полемичара против католика. Венцловић је превео његово 
велико дело МечЂ духовнии (1666) и неколико његових црквеНих беседало Међу 
осталим стварима превео је са пољског и једно дело световног садржаја: Mcmopia 
Барона Цесара, гардинала римскаго.и 

Венцловић јасно показује како је руска теолошка књижевност почела да утиче на 
Србе, али он је нарочито значајан због језика којим је своја дела писао. Управо, он има 
два језика којима пише. Када пише књиге за црквену употребу, нарочито када преводи 
са рускога књиге црквене учености, он пише српскословенским језиком. Али када 
пише за народ, нарочито када саставља беседе, он се служи чистим и лепим народним 
језиком. Када се богу моли, вели он на једном месту, ваља писати »по књижному«; 
када се обраћа народу, онда »по простому«. Када долази у додир са простим народом, 
са својим »кметовима и кметовским синовима«, са коморанским шајкашима, он не 
говори »књишки скривено«, но »простим дијалектом«, »на сербски језик ради 
разуменија простим чловеком«, »на просто уразумитљноје знаније србскоје за сељане 
и просте људе«. И значајно је да је он тим језиком писао нарочито после 1740, када је 
код Срба стао преовлађивати рускословенски језик. Његове беседе одликују се чистим, 
једрим, живописним народним језиком, правом народном синтаксом, обилним 



ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 


27 





АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 


народним речником, фигурама из народнога стила, показују велико познавање 
народнога живота и потреба, тако да имају и извесне беседничке вредности. 

Код Гаврила Стефановића Венцловића може да се види неколико ствари: и 
почетак утицаја руске теологије на српске писце, и подизање образовања наших 
старих калуђера, и јачина традиције српскословенске књижевности. То је у целој 
српској књижевности први писац који је за народ почео писати чистим српским 
језиком. Како његова дела нису била штампана, то нису могла бити од непосредног 
утицаја на дали развитак српске књижевности, али она добро показују »како би се 
према староме српскословенском књижевном језику (да није било прекида) српски 
народни књижевни језик развијао« (Стојан Новаковић). 



28 





АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 


ЂОРЂЕ БРАНКОВИЋ 


едини световњак међу писцима српскословенске школе био је Ђорђе 

Бранковић. 

ЖИВОТ. — Породица Бранковића била је из Херцеговине, преселила се у Угарску 
пре Велике сеобе, ту добила угарско племство и из своје средине дала неколико 
црквених великодостојника. 

Ђорђе Бранковић родио се 1645. године у арадској жупанији. Васпитао се код 
брата Саве, епископа јенопољског, 1663. отишао је као »ђак« у дипломатску службу 
ердељског кнеза Михаила Апафија. Његовим послом ишао је у Једрене, и у Турској 
остао три године, увек у дипломатској служби ердељског кнеза. 1668. ишао је са 
братом Савом у Русију. По повратку опет је ступио на стару дужност, 1675. постао је 
ердељски капућехаја (посланик) у Цариграду. Пошто му је брат свргнут са епископске 
столице и бачен у затвор, он изгуби место, напусти Ердељ и 1680. оде у Влашку, на 
двор кнеза Шербана Кантакузина у Букурешту. Када је Аустрија заратила са Турском, 
он успе да увери у Бечу да је од старе српске владалачке куће Бранковића и да би као 
такав могао подићи Србе против Турака. 1683. аустријски цар Леополд I потврди му 
дипломе и грб, које је Бранковић сам фалсификовао, да му титулу угарскога барона и 
утврди у наследству Херцеговине, Срема и Јенопоља. Тада се у његовој глави родио 
план о васпостављању српске државе, којој би он био владар, а аустријски цар 
заштитник. 


Још за неко време он остаје у дипломатској служби кнеза Кантакузина, али ради 
за своју ствар на Балкану. 1688. успе да се његов план у Бечу узме озбиљно и добије 
титулу графа римске империје. У исто доба добије писмо пећкога патријарха Арсенија 
III, у којем се признаје за потомка старих владара српских 1689. крене у Србију да 
диже устанак, са великим титулама: царског повереника, наследног деспота 
целокупног Илирика, великог дуке Горње и Доње Мизије, кнеза Св. Римске Империје, 
војводине св. Саве, Црне Горе. наследног господара Херцеговине, Срема и Јенопоља, и 
тако даље. У Оршави дигне устанак и када је хтео да пређе у Србију, 1689, »ради 
цареве користи«, ухапси га у Кладову генералисим аустријске војске принц Лудвик 
Баденски. Због својих веза са Влашком и Русијом, због манифеста о стварању једне 
велике илирске државе, он се учинио сумњив онима који су га раније подржавали. 


Од тога доба он није више пуштен на слободу. Неко време био је у затвору у 
Ердељу, потом буде послат у Беч, где је остао до 1703. Он стално пише молбе и жалбе, 
тражи своја права, ступа у везу са представницима српскога народа, којима помаже у 
националним тражбинама и који у њему почињу гледати световног господара српског 
народа, представника идеје о српској аутономији, Срби моле за његову слободу и 


ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 



29 





АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 


Леополда I и Петра Великог, али он остаје вазда у заточењу, и најзад, 1703, када је 
букнуо мађарски устанак и настало врење у целој земљи, буде послат у Хеб, у Чешкој. 
У оскудици, оптерећен дуговима, под строгим полицијским надзором, он се отима, 
пише на све стране жалбе и молбе, покушава да се избави и да дође до својих права. 
Све му је било узалуд, и он из Хеба није жив изишао. Умро је 19. децембра 1711. године. 

О Ђорђу Бранковићу се створила цела једна поетичка легенда код угарских Срба. 
Он је постао трагични заточник народне мисли и мученик за српску народну ствар, 
човек који је својим животом оличавао злу судбину српских досељеника у Угарској. 
»Хебски сужањ«, »Последњи деспот« постао је народни херој и мученик, симболична 
личност, коју су историчари, песници и беседници за готово два века стално 
помињали. Тек истраживања научне историје доказала су да он није био потомак 
Бранковића, да је био »самозванац«, нека врста Димитрија Лажног, цара Јована и 
Шћепана Малог, и да су његове повеље чист фалсификат. Најновија историјска 
истраживања унеколико су га оправдала, и сви су изгледи да је он почео као један 
амбициозан пустолов, али да се у Бечу, дошавши у додир са представницима српскога 
народа, озбиљно загрејао за српску народну ствар и искрено са народним првацима 
радио да Срби добију своју политичку аутономију у Угарској. 

ИСТОРИЧАР. — Бранковић није само занимљив као човек и политички радник; 
он се бавио и књигом и био први радник на модерној историји српској, човек који је 
дуго и јако утицао на развој српске историографије. 

За своје доба Бранковић је био учен човек, и знао је, поред српског, латински, 
мађарски, румунски, грчки и турски. у Букурешту, поред кнежева брата Константина 
Кантакузина, једног од првих румунских историчара, он се упознао са многим 
историјским делима. Још тада у Букурешту он је наумио да сам пише српску историју, 
и написао на румунском језику једну кратку кронику, која је тек 1893. штампана у 
румунском стручном часопису Revista critica-literara. И после тога он је читао старе 
летописе, кронике и историје и стално прибирао материјал. Када је допао затвора у 
Бечу, он је узео да пише историју српску, више да докаже своје право но да изнесе 
прошлост српског народа. 

Започета у Бечу а довршена у Хебу, његова историја је велико дело у пет књига и 
на преко 2000 страна. Он прича догађаје од стварања света до 1705. године, да 
историјски подупре своје молбе и жалбе које је на све стране слао. Други део књиге је 
одбрана његових права и његове политике, један мемоар ради личне одбране. Његова 
кроника чини прелаз између средњовековних кроника и модерних историја. 
Бранковић пише по узору средњовековних кроничара, почињући од стварања света, 
уноси и црквену историју, даје много места »прсту божјем«, групише сав историјски 
живот око владалаца, не анализује материјал но га просто преноси из других књига, 
ради без критике, без одабирања и без расуђивања. Што му изгледа незгодно, он 
напросто изоставља; када му се укаже потреба, он измишља. Али у његовој историји 
има и извесних модернијих историјских схватања: он се документује, служи се 
страним историјама, мађарским, пољским, талијанским, грчким, као и старим 
родословима и биографијама српским и домаћим документима; даје ширу основицу, 
излажући упоредно са историјом Срба историју околних Румуна, Мађара и осталих 
народа југоисточне Европе. 



30 





АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 


Бранковић је слаб писац. Рођен на периферији српскога народа, одрастао међу 
туђинцима, међу којима је провео највећи део свога живота, он није добро владао 
српским језиком и врло слабо је српски писао. Трудећи се да буде на висини свога 
предмета и да изгледа свечано учен, он је писао развучено, замршено, мутно, често 
сасвим неразумљиво. Његова историја остала је и до данас у рукопису, који се чува у 
Митрополијској библиотеци,12 али је ипак била врло позната и употребљавана у 
српском народу и у српској науци. У XVIII веку било је неколико преписа; доцнији 
историчари српски, Павле Ђулинац, Јован Рајић, обилно су се њоме служили, 
нарочито Рајић, који је по читаве стране из ње исписивао. За више од сто година она је 
била главни извор српске историографије. 






АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 


I РАЦИОНАЛИЗАМ 



ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 


32 





АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 


РУСКОСЛОВЕНСКИ писци 



ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 


33 





АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 


l) РУСКИ УТИЦАЈИ КОД СРБА У XVIII ВЕКУ 



рви ступањ при прелазу из средњовековне писмености у модерну 


књижевност представљају српскословенски писци, који заузимају период од 1700. до 
1740. Они су, сем Ђорђа Бранковића, калуђери, служе се језиком старије српске 
писмености, њихов посао је више преписачки и готово искључиво црквен. Али на њих 
почињу већ утицати руски писци, руска теологија, код њих има зачетака и световне 
књижевности, и код њих се већ јавља мисао о употреби народнога језика. 

Други ступањ у модернизовању српске књижевности представљају писци који 
својим радом испуњују доба од 1740. до 1780, али чији утицај се простире далеко и на 
XIX век. Ти писци су потпуно под руским утицајем, они напуштају ранији 
српскословенски језик и усвајају рускословенски језик, неки од њих и сасвим руски. 
Нове идеје европскога рационализма, које су примили од руских писаца, код њих се 
сасвим јасно осећају. 

Руски просветни и књижевни утицај на Србе почиње још пре XVIII века. Иако су 
простором били толико раздвојени, Срби и Руси били су у верској заједници. 
Југословенска писменост од XII до XVI века била је од извеснога утицаја на руску 
писменост тога времена. Од XVI века, када је сасвим нестала српска држава и откако се 
Русија стала дизати, руски утицај почиње се осећати код Срба. Православни Срби 
почињу упирати очи на »једноверну« и »једнојезичну« Русију, српски калуђери одлазе 
тамо да снабдевају и осигуравају српске цркве и манастире. Руски владари дају 
новчану помоћ, црквене утвари, нарочито црквене књиге, и оне почињу замењивати 
све ређе и ређе србуље које се нису више штампале. Велике победе и сјајна владавина 
Петра Великог, — »цара московског«, кога народна песма почиње величати, 
»самодржца всем православним«, »цара нашега«, како веле српски записи из тога 
доба — нашле су велика одјека међу Србима и пробудиле им велике наде. Српски 
пресељеници у Угарској, политички и верски гоњени, сву помоћ очекују од Русије. 

Српске црквене старешине потајно одржавају блиске везе са Русијом. Арсеније 
III, Мојсеј Петровић, Вићентије Јовановић у отпору против уније траже помоћ од 
православне Русије и из ње набављају опреме и књиге за цркве. Мојсеј Петровић је 
нарочито видео да је једини начин да се православље код Срба одржи ослонац на 
Русију и помоћ од Русије. После неколико његових молби, Петар Велики реши 1722. 
године да се Србима пошљу два руска учитеља са великим бројем црквених ствари и 
књига. 1724. Синод пошље међу Србе свога преводиоца Максима Суворова, који се био 
учио у Москви и Прагу, да организује школски рад код Срба. Суворов понесе са собом 
доста књига, међу осталим 70 граматика Мелетија Смотрицкога и 400 букварова 
Теофана Прокоповича. 1726. дошао је у Карловце, и у доста тешким условима отворио 



ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 


34 





АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 


школу. Његова »славјанска школа«, која је имала да спрема свештенике и учитеље, 
била је прва стручна школа међу православним Србима и задовољавала је једну 
велику народну потребу. Али школа није цветала, селила се из Карловаца у Београд и 
из Београда у Карловце, имала несталан број ђака и није показивала великог успеха. 
Српска црква је била растрзана унутрашњим борбама; навале католицизма биле су све 
веће; митрополит, осумњичен у Бечу као руски човек, није смео да се много залаже за 
руску школу и руског учитеља; необразовани и назадни калуђери су попреко гледали 
странца »Москова« и световњака који је младе учио ономе што они нису знали и што 
је у њиховим очима било излишно; руски Синод је Суворова готово сасвим напустио, а 
изгледа да је и сам Суворов био незгодан човек за тежак посао који му је био поверен. 
Кроз школу је ипак прошао приличан број младих ђакона, па и одраслих свештеника, 
који су научили словенски и нешто латински, и који су својим знањем одскочили и у 
цркви и у школи. После смрти митрополита Мојсеја, 1730, Суворов буде од свију 
напуштен, и школа тавори до 1731. Суворов је најзад напушта, и тај први покушај руске 
школе међу Србима пропада, али оставивши ипак видних трагова. 

Нови митрополит Вићентије Јовановић продужио је просветну политику свога 
претходника и тражио нове учитеље из Русије. 1733. дошло је из Русије неколико 
руских учитеља, студената кијевске Духовне академије, и један монах Кијевопечерске 
лавре: Емануило Козачински, Петар Падуновски, Трофим Климовски, Георгије 
Шумљак, Иван Мјенацки и монах Синесије Залуцки. Одмах после њих дошла су још 
три руска учитеља: Тимотеј Левандовски, Јован Ластовицки и Петар Михајловски и 
два протестантска учитеља за световне предмете. Са тим приличним бројем релативно 
спремних наставника митрополит Вићентије Јовановић отпочео је нов просветни рад. 

Од тих руских учитеља неколико иду за учитеље у већа места српска, а 
Козачински са осталима оснује у Карловцима »Латинску школу«, неку врсту 
богословско-учитељског училишта. Школа, са Козачинским као »префектом« на челу, 
отпочела је рад одмах, још 1733, са 14 ученика, међу којима је било и одраслих људи. 
Нови разреди оснивани су сваке године, и било их је шест, који су се звали: аналогија, 
инфими, граматика, синтакса, пиитика, реторика. О успеху те школе писао је доцније 
Јован Рајић, који се у њој учио: »Са дивним успехом почеше предавати изредно 
настављење латинске граматике. И за неколико година толико су успели да је 
латинска наука приведена била и до саме реторике... И тако старањем и најтежим 
трудом би младеж доведена и до двери филозофије.« 

Али ни ова школа није била дуга века. Раздор у српској јерархији кочио је сваки 
већи рад у просвети; калуђери су на све могуће начине радили против школе и руских 
учитеља. После смрти митрополита Вићентија Јовановића, школа, напуштена и без 
средстава, престане, ђаци се разиђу, а велика већина руских учитеља врати се у Русију. 
Јован Рајић окривљује за то српске калуђере: »Ови завистници били су придворни 
патријаршки духовнога чина, савршени годинама људи, али преке незналице, једва су 
умели и читати. Тешко и несносно чинило им се да деца знају правилно читати и 
писати и боље од њих појати; зато су волели добронадеждну младеж у прво незнање 
повратити, неголи да они малу тобожну срамоту подносе.« и тако, завршује Рајић о 
ђацима: »с плачем одлазаше кућама својим, а добро устројени српски Парнас расу се, 
и красно цветајући врт би уништен«. 



35 





АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 


Али први нараштај руских васпитаника и поборника руске просвете међу Србима 
био је створен. И после тога руски просветни утицај није престајао. Са једним од 
карловачких руских учитеља бачки владика Висарион Павловић оснује неку врсту 
мале богословије. Доцније, у српске крајеве, у поједине веће општине, често долазе за 
учитеље Руси, »Московити« и »Москови«, како су их Срби звали. Руски трговци са 
књигама долазе на вашаре и снабдевају српске цркве и школе. Поред свих забрана, 
руске црквене и школске књиге уносе се у српске крајеве. Срби почињу ићи у руске 
богословске школе, нарочито у кијевску Духовну академију, у којој је од 1721—1762. 
било двадесет и осам Срба. Од доба Петра Великога Срби из свију српских крајева иду 
у руске службе, нарочито војну и црквену, и није мало Срба који су заузимали висока 
места у руској војсци и у руској цркви. Број Срба официра у руској служби нарочито се 
повећао после српске сеобе у Русију 1751. године. Срба има у дипломатској служби, као 
конзул Павле Ђулинац; у просветној, као главни надзорник основних школа Тодор 
Јанковић Миријевски; у вишој настави, као професори харковског универзитета 
Глигорије Трлајић и Атанасије Стојковић. 

Сви ти доста многобројни Срби у Русији, војно племство и високи чиновници, 
имали су много националног и православног осећања, одржавали су сталне и блиске 
везе са својом домовином и били жива веза између Руса и Срба. Кроз цео XVIII век 
осећа се код Срба утицај не само руске цркве но и руске просвете. Срби теже да се, 
ради своје националне и верске сигурности што више приближе Русима, да се готово 
изједначе са њима, и главна последица тога је била да се у српској цркви и 
књижевности напустио старији српскословенски језик и да се усвојио рускословенски 
црквени језик, па чак почео се примати и чисто руски књижевни језик. 



36 





АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 


2) РУСКОСЛОВЕНСКИ ЈЕЗИК КОД СРПСКИХ ПИСАЦА 


исци из почетка XVIII века продужавали су стару српску писменост и 

писали црквеним српскословенским језиком; један од њих, Гаврило Стефановић 
Венцловић, почиње писати чистим народним језиком. Све то угушено је појавом 
рускословенског језика у српској цркви, школи и књижевности. 

Главни узроци за то били су верске природе. Дошавши са Балкана у католичку 
Аустрију, Срби су имали да издрже велика верска гоњења. Једини начин који им је 
остајао да сачувају своју веру, на коју су много полагали, био је везати се што јаче за 
православну и словенску Русију, која се од почетка XVIII века стала у политичком и 
културном погледу нагло дизати. Зато су се српски митрополити обраћали Русији, 
тражили од ње помоћ за цркве, учитеље и књиге. Срби тада немају своје штампарије, 
католичка пропаганда подмеће им књиге ћирилицом штампане али у духу учења 
католичке цркве, и они траже књиге само из Русије, поуздано православне. Руске 
црквене књиге све више потискују старе црквеносрпске рукописе и штампане србуље, 
којих је све мање, и у српским црквама почиње се служити по књигама штампаним у 
Русији. Руски учитељи, Максим Суворов, Емануило Козачински и његови другови, 
спремају целу једну генерацију српских свештеника и учитеља на руском језику и у 
рускословенској писмености. Митрополити Мојсеј Петровић и Вићентије Јовановић, у 
интересу православља и ради црквеног јединства са Русима, наређују да се по црквама 
служи »по уставу и типику московскому«, и да се у школама предаје по 
рускословенском буквару. То преовлађивање рускословенског језика иде брзо, за 
петнаест година. Од 1725. до 1740. то је свршена ствар и рускословенски језик отада 
постаје језик српске цркве, школе и књижевности. 

Српскословенски језик, остављен сам себи, без буквара и граматике, без учитеља 
који су га могли предавати, слабо се одржавао, и то само утолико уколико је школа и 
писменост споро напредовала, код старијих, необразованих и слабо писмених 
калуђера и свештеника. У Србији се дуже одржао. Вук Караџић помиње да је у почетку 
XIX века још било свештеника и калуђера који су црквене књиге читали по србуљски. 
Чак и код оних који су се служили црквенословенским језиком остајали су трагови 
србуљског читања и народног изговора. 


Али са школским и књижевним напретком рускословенски језик све више је 
завлађивао. Он се сматрао као стари словенски језик, званичан језик православне 
цркве, и црквени људи трудили су се да што боље пишу њиме. Исто тако он се сам 
собом наметнуо и у књижевности. Српски народни језик био је неразвијен, и 
преводиоци и писци су били принуђени или да пишу рускословенским, или да из њега 
чине велике позајмице. У тој русификацији ишло се врло далеко. Приличан број 
руских књига просто је, са малим изменама, прештампаван за Србе; неколико 


ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 



37 






АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 


важнијих писаца у другој половини XVIII века, Јован Рајић и Глигорије Трлајић, 
писали су готово чистим руским језиком; 1793. године Satir Матије Рељковића, писан 
чистим народним језиком, преведен је »на прости сербски језик«, то јест на 
рускословенски. Таквих случајева превођења појединих дела из далматинске и 
славонске књижевности на рускословенски језик било је неколико у почетку XIX века. 

То је постао освештан језик цркве, и још у половини XIX века намеравао је 
патријарх Јосиф Рајачић да крене црквени лист на рускословенском. Не само да се тај 
језик сасвим одомаћио у цркви и школи но зато што су цели нараштаји учили школу 
на њему, зато што се на њему проповедало и књиге штампале, што се сматрао за отмен 
језик, почело се њиме и говорити. Црквени и образовани људи, они који су се тада 
називали »учена класа«, одликовали су се што су »славјанствовали«, то јест што су се 
трудили да говоре књижевним рускословенским језиком, или бар мешавином између 
рускословенског и народног. У почетку XIX века било је већих српских места у којима 
су и грађани, па и саме жене, »славјанствовали«. Тај језик пустио је дубока корена, и 
доцније, када је преовладао народни језик, у данашњем српском књижевном језику 
остао је велики број рускословенских речи, нарочито апстрактних. 



38 





АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 


ХРИСТИФОР ЖЕФАРОВИЋ 


рви писац у српској књижевности XVIII века који је издао своју књигу 

био је Христифор Жефаровић. Изгледа да је био родом из јужне Македоније, из грчке 
или цинцарске породицедз потписивао се разно: Жефаровић, зефаровић, Зефаров и 
Зефар. Био је јеромонах и цртач, »илирико-расијански обшчи зограф«, како се сам 
потписивао, и радио је и са црквеним књигама и утварима. 1741. био је у Бечу, 1745. до 
1746. ишао је на хаџилук у Јерусалим, 1750. као штампарски стручњак радио је у Бечу 
да се набави српска штампарија. Умро је 18. септембра 1753. у Москви, у 
Богојављенском манастиру. 

Иако неизвеснога порекла, Жефаровић је радио као Србин, осећао се као Србин, 
и на једном месту пише: »отечество сербско наше«. Био је образован калуђер, и од 
њега је остало неколико дела. Најглавнији му је посао: Стематографга, која је, 
посвећена патријарху Арсенију IV Шакабенти, изишла у Бечу 1741. Цела књига је 
резана у бакру, и у њој су слике Методија, српских и бугарских владалаца и 
архиепископа, а нарочито грбови илирских и словенских земаља. Испод самих грбова 
Жефаровић је у стиховима објаснио њихов смисао. Стихови су у такозваном »пољском 
тринаестерцу«, којим ће се најрадије служити наши песници XVIII века. То је стих од 
тринаест слогова, са цезуром после седмога слога, и са строфама од два стиха са 
сликовима. Тај стих је дошао у руску књижевност још у XVI веку из пољске 
књижевности, и њиме су врло радо писали руски реторичари и школски песници. 
Стематографга није оригинално дело, и сам Жефаровић то напомиње. То је 
слободнији превод дела хрватског писца Павла Ритера Витезовића (1650. до 1713), које 
је 1701. изишло на латинском под насловом Stemmatographia sive armorum illyricorum 
delineatio, descriptio et restitutio.15 У тој књизи Витезовић је објашњавао, махом 
измишљене, грбове које је нашао у књизи Дубровчанина, бенедиктинскога опата, 
Мавра Орбинија II regno degli Slavi (Пезаро, 1601). 

Жефаровићева Стематографга за дуго време била је главни извор српске, па и 
бугарске хералдике. Арсеније IV по њој изрезао је свој грб, који је остао грб 
Карловачке митрополије; заставе у првом устанку и грб обновљене Србије узети су из 
Жефаровићеве књиге; тако исто и грб данашње Бугарске. Стематографга, као 
споменик старе и славне прошлости, имала је утицаја не развијање националног и 
српског државног осећања код Срба, и за време првог устанка, у почетку XIX века, 
била је забрањена у Аустрији. Књига је још значајна што се у њој налазе први 
штампани обрасци уметничког српског стихотворства, иако врло слаби и 
несавршени.* 



ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 


39 





АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 


ВАСИЛИЈЕ ПЕТРОВИЋ 


р 

ођен 1709. у Његушима у Црној Гори, синовац владике Данила, Василије 

Петровић је био намењен за владичански чин. 1749. он је архимандрит цетињски, 
1750. завладичен је у Београду. Исте године митрополит Сава Петровић пренесе 
грађанску власт у Црној Гори на њега. Путовао је у Угарску неколико пута, и долазио у 
сукоб се тамошњом српском јерархијом. 1752. отпутује у Русију да тражи помоћ за 
Црну Гору. У Русији остао је до 1754, па се вратио у Црну Гору. Од 1756—1758. опет је 
био у Русији.17 Приликом свог трећег путовања у Русију умро је у Петрограду io. марта 
1766. године. 

Василије Петровић, приликом свога првог борављења у Русији, 1754, штампао је у 
Москви књижицу: Исторт о Черноп Гори. Ова најстарија штампана историја српског 
народа за дуго време сматрала се као једна од најважнијих ствари раније српске 
историографије, и као таква често је прештампавана, превођена и навођена.* Тек у 
последње време, после критичких проучавања, видело се колико је она несигурна и 
слаба. 


Василије Петровић је постао историчар из истих личних побуда из којих је пре 
њега постао Ђорђе Бранковић. Његова историја је историја само по имену. У молбама 
за Црну Гору и за себе Василије Петровић је хтео да увери главне чиниоце у Русији о 
давнашњим односима између Русије и Црне Горе и о значају Црне Горе, коју Русија 
треба морално и материјално да помаже. Историјски део је само увод, и ту се овлашно 
износи топографија Црне Горе и убрзо излаже српска историја, заустављајући се 
нарочито на зетским и црногорским династијама, Балшићима, Црнојевићима и 
Петровићима. Историјски део је слабо израђен, нешто мало по старијим документима, 
често по предањима, а гдегде и са измишљавањима. Од историје ова књига има само 
наслов. У ствари то је историјски подсетник и меморандум уз многобројне молбе које 
је владика упућивао руској царици и руским државницима, као и свима људима од 
утицаја, са циљем да заинтересује руске кругове о далеким и тако мало познатим 
рођацима на југозападу и да увери свакога да Русија треба да помаже Црну Гору. И 
зато он ствари представља не онакве какве јесу, но онако како њему треба. Он је лаком 
на новац, нема обзира и љубави за истину, себе назива митрополитом, што никада 
није био, позива се на повеље које је фалсификовао, Црну Гору представља као велику, 
насељену и богату земљу, у којој има соних и златних рудника, од убогих села прави 
велике градове, од нахија провинције, од племенских главара племиће и кнежеве. 
Суревњив на остале Србе што примају помоћ од Русије, он доказује да само Црногорци 
имају право на ту милост великих и богатих рођака на северу. 


Исторт о Черноп Гори је дело нетачно, некритично и несигурно. Писано је 
слабо, више руски но српски, и нема ни научне ни књижевне вредности. Штампана у 


ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 



40 





АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 


Русији и ради личних и практичних циљева, ова историја је била мало позната код 
Срба у Угарској, и није имала никаква утицаја на развој српске историографије и на 
развијање историјског осећања код Срба у XVIII веку. 



ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 


41 





АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 


ПАВЛЕ ЂУЛИНАЦ 



сторија Ђорђа Бранковића остала је у рукопису, историја Василија 


Петровића није дошла у српске крајеве, и прва историја целога српског народа која се 
читала у српској средини и која је утицала на Србе била је од Павла Ђулинца. 


Павле Ђулинац био је официр и дипломат у руској служби. Дуже време био је 
чиновник у руском посланству у Бечу, са нарочитим задатком да одржава везе између 
Русије и угарских Срба. 1781. постао је руски конзул у Напуљу, са војним чином 
потпуковника. Наскоро затим умро је у Бечу. 


Главни књижевни рад његов је његова мала историја српског народа, која је 1765. 
изишла у Млецима под именом Краткое введеше вт. i'cTopiio происхожденш славено- 
сербскаго народа, бвшшихт. вт> сономђ владЂтелевЂ, ЦаревЂ, ДеспотовЂ, или 
владЂтелвнБ1ХЂ Кнлзе†СербскихЂ, до времене Георгш Бранковича, послђднлго 
Деспота Сербскаго. Сам писац не држи своје дело за оригинално и научно, он га пише 
са намером да се Срби упознају са својом славном прошлошћу и завршује са жељом да 
се сви Срби што пре ослободе »ига варварскаго«. Он укратко и брзо прича историје 
српских владалаца, почев од жупана па до грофа Ђорђа Бранковића, на коме се 
нарочито задржао. Све то рађено је на основу кронике Ђорђа Бранковића, а затим по 
делу францускога византиолога Шарла Дифрена Illyricum vetus et novum.18 Ha крају 
књиге су српске привилегије из 1690, 1691. и 1695, укази дворске канцеларије од 1743. 
и потврђења народних привилегија од царице Марије Терезије. Иако неоригинална, 
некритична и слабо писана, Ђулинчева историја била је корисна новина, испуњавала 
је осетну празнину у српској књижевности, читана је, преписивана чак и код католика, 
делимично прештампавана, и све до појаве велике историје Јована Рајића била главни 
извор историјског знања код Срба. 

Од Ђулинца је остао још један важан књижеван посао, превод француског романа 
Belisaire. Године 1776—1777. штампао је он у Бечу свој превод: Велгзарш гдина 
МармонтелЂ, Академгп французскагсо лзика члена, изЂ французскагсо на славенскш 
лзикЂ npeeedem. Тај филозофско-историјски роман једнога од тада најпознатијих 
француских писаца Жана Франсоа Мармонтела (1723. до 1799), који је изишао 1767. 
године, сликао је судбину Велизарија, византијског војсковође из VI века, али све то у 
духу напредних идеја XVIII века. Због слободоумних идеја о верској сношљивости, 
католичка црква у Француској бацила је анатему на књигу, и то је више но ишта 
учинило да овај иначе осредњи роман стече глас и буде превођен на све важније 
европске језике. На руски га је дала превести царица Катарина одмах, још 1768. 

Тај општи успех, а нарочито пажња Катарине II, нагнао је Ђулинца да то 
прослављено дело, ту »всјем добро извјестнују књигу«, преведе, ради »просвјешченија 



ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 


42 





АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 


људеј«, »на собствени наш матерњи језик«.19 Да не би вређао верска осећања својих 
побожних православних читалаца, или из обзира према аустријској цензури, он је у 
своме преводу изоставио аматемисану XV главу. Преводио је више са руског превода 
но из француског оригинала. Ђулинчев превод је несигуран, стил је замршен, језик 
збркан, ни српски ни руски. Дело је имало успеха: 1812. изишло је у Будиму друго 
издање, 1832. је драматизовано, 1847. дошло је треће издање, али преведено »са 
славенског на србски«. То је један од првих превода из француске књижевности, прва 
чисто белетристична књига у српској књижевности, и једна од најранијих појава 
новога филозофскога духа у српској књижевности.* 



43 





АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 


ЈОВАН РАЈИЋ 



ован Рајић је најплоднији и најважнији писац рускословенске школе. 


ЖИВОТ. — Рођен у Карловцима, и. новембра 1726. године, у сиромашној 
породици, основну школу и латинско-словенску школу Емануила Козачинског учио је 
у месту рођења, 1744, »ради наук и јазиков«, вели он у својој краткој биографији, отиде 
у Коморан, у латинску језуитску гимназију, и ту остане четири године. У опасности да 
буде покатоличен, он 1748. оде у протестантску гимназију у Шопрон, коју сврши 1752. 
Да би се усавршио у наукама, он пође у Русију. Готово све пешке, 1753. стигне у Кијево, 
и ту остане до 1756, изучавајући теологију, слушајући руске проповеднике, нарочито 
вредно преписујући руска црквена дела. 1756. је у Москви и у Смоленску. 1757, 
иутујући пуну годину дана преко Пољске и Угарске, врати се у Карловце. Не добивши 
место за наставника у »Покрово-Богородичиној школи«, увређен и разочаран, он 
напусти Карловце и по други пут оде у Русију. 


1757. опет је у Кијеву, али се ту дуго не задржава. Исте године, преко Пољске, 
Влашке и Молдавије, у којој се неко време задржао, Црним морем и преко Цариграда, 
дође у Хилендар, у Свету гору. Оставши ту неколико месеци, преко Македоније и 
Србије врати се у Карловце исте године. Тек 1759. добије место за наставника 
географије и реторике у »Покрово-Богородичиној школи« у Карловцима. Ту је остао 
три године, док није дошао у сукоб са завидљивим придворним калуђерима, који нису 
трпели младог образованог теолога па и са самим митрополитом Павлом 
Ненадовићем. 1762. оде у Темишвар, па у Нови Сад, где је предавао богословске 
предмете на »Духовној колегији«. 1772. буде закалуђерен у манастиру Ковиљу, коме 
ускоро буде постављен за архимандрита. 


Цео остатак свога живота провео је у манастиру, као чувен богословски писац, 
пишући богословске књиге и уџбенике и спремајући своју велику историју. Неколико 
пута нуђено му је да буде владика, али се он није хтео примити. Слабога здравља, 
раздражљив, у завади са осталим калуђерима, у сукобима са Синодом, он је последње 
године немирно и тешко провео. Умро је у Ковиљу и. децембра 1801. године. 
Митрополит Стратимировић објавио је народу његову смрт: »Церков свјатаја наша 
изгуби в њем ученаго и заслуженаго свјашченика, обшчество добродјетелнаго 
человјека...« 


БОГОСЛОВСКИ РАД. — Јован Рајић, уопште, није оригиналан писац, и оно што 
је још понајмање оригинално у његовом књижевном раду, то су његова богословска 
дела. Он је био најученији српски богослов свога доба, знао је и писао поред српскога 
и латински, немачки и мађарски, био је стручњак у питањима православне теологије, 
називан је »Српским Златоустом«, говорило се »учен као Рајић«, и за собом је оставио 


ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 



44 





АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 


цео један низ богословских превода и прерада. Преводио је руског исповедника 
Гедеона и јеромонаха Платона Левшина, написао КатихисГСЂ малип, или 
сокраи^енное православное ucnoeudame греческагсо неуштскагсо закона, који је 
изишао у Бечу 1776,21 и у многим издањима, све до 1863, за готово сто година, био 
школски православни катихизис код Срба и у Угарској и у Србији. Рајић је састављао и 
школске црквене историје, које су у многим издањима све до половине XIX века 
остајале школске књиге; штампао је збирке црквених проповеди, а поред тога оставио 
је велики број рукописа, махом превода из руских писаца, нарочито списа о разликама 
између православне и католичке цркве. 

Сва богословска ученост Јована Рајића је из руског извора. Он је ђак руске 
сколастичке теологије која се у току XVI и XVII века развила у југозападној Русији, у 
крајевима који су били изложени борби са пољским католицизмом. Од XVI века 
католичка пропаганда из Пољске постала је насртљива према православљу у јужној 
Русији, и православни богослови морају да улазе у велике полемике за одбрану учења 
своје цркве. Они усвајају сколастичке методе католичке цркве, по угледу на католичке 
семинарије оснивају своје више богословске школе, и насупрот католичкој сколастици 
и догматици стварају православну сколастику и догматику. Нарочито кијевска 
Духовна академија постала је средиште нове православне теологије, не само за Русију 
но и за остале православне Словене, особито Србе. 

Ту школу и ту теологију учио је Јован Рајић. У Кијеву он се добро упознао са свом 
том полемично-догматичном црквеном књижевношћу, која је била поставила за 
задатак да доказује чистоту учења православне цркве, тачност њених догма и обреда, 
њену пуну сагласност са правом Христовом науком. Рајић је нарочито пажњу обратио 
на антикатоличку и антиунијатску аргументацију руске теологије, јер му је то требало 
за рад у домовини, где је православна црква имала исте противнике и још веће 
опасности. Рајић је нарочито ценио архиепископа новгородског Теофана Прокоповича 
(1681. до 1736), знаменитог и ученог руског теолога из почетка XVIII века, кога један 
руски историчар књижевности назива »најобразованијим човеком тадашњега рускога 
друштва«, и који је у црквеним реформама био десна рука Петру Великом. 

У целом свом богословском раду Рајић је био само добар ђак својих учитеља, 
нарочито Теофана Прокоповича. Он је асимиловао руску сколастичку теологију и 
вешто је руковао њоме. Он непрестано има на уму практичне потребе православне 
цркве код угарских Срба, против католика и унијата бори се успешно »за саборноју и 
апостолскоју церкву восточноју«, и у тој одбрани православља он се служи 
полемичним и догматичним списима руске теологије, сматрајући их као општу 
својину православља, не наводећи своје позајмице, које су биле врло велике. У своје 
доба то је изгледало врло учено и у борби за православље било врло корисно, али те 
његове прераде, врло често и прости преводи, обредне књиге и уџбеници, данас имају 
интереса само за оне који изучавају историју православне српске цркве у XVIII веку. 
Научног и књижевног интереса богословски списи Јована Рајића немају. 

РАД НА ЛЕПОЈ КЊИЖЕВНОСТИ. — Јован Рајић је за живота био нарочито 
слављен као велики православни теолог, после смрти он ће остати познат као 
историчар, али он се доста бавио и лепом књижевношћу. ОД њега је остао један 
пригодан патриотски спев, једна прерађена драма у стиховима, једна збирка 



45 





АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 


преведених поучних причица и приличан број пригодних и побожних песама, 
оригиналних и преведених. 

Као песник Рајић има своје место у историји српске уметничке поезије, као један 
од првих писаца наших који су писали стихове. Српска поезија XVIII века постала је 
угледањем на побожну руску поезију с краја XVII и с почетка XVIII века, и тобожњи 
александринац Кипријана Рачанина и пољски тринаестерац Христифора Жефаровића 
излазе из руске поезије. Јован Рајић зна и подражава ту побожну руску поезију, он 
исто тако зна и за учену псевдокласичну поезију, и за собом ће оставити у рукопису 
цео један уџбеник реторике на латинском језику. Од њега је остао приличан број 
песама, пригодних и побожних, од којих су штампане две збирке: Пгсни различнЂ1Л на 
господскт праздники (Беч, 1790) и Стихи о воспоминати смерти (Будим, 1814).22 

Али најглавнији песнички рад Јована Рајића јесте спев Боп змал са орлови, који 
је изишао у Бечу 1791 (друго издање у Београду, 1840; треће, у Панчеву, 1884). То је 
алегорично-историјски спев, у коме је опеван рат од 1788—1790. Русије и Аустрије 
(орлова) противу Турске (змаја). То је песма једног патриота и хришћанина који слави 
победе хришћанског оружја и почетак ослобођења од Турске. У спеву има много 
историје и појединости, често сасвим техничких, о распореду трупа при јуришима, о 
броју пукова и батерија. Песник је сав у обрасцима псевдокласичким, меша историјске 
догађаје са митолошким алегоријама, говори поређењима и речником једног потпуног 
псевдокласичара. Поред Јосифа II, Катарине II, Потемкина и Лаудона, помињу се 
Јупитер, Марс, Вулкан, Меркур, Плутон; поред Београда и Оџакова, Троја и Рим. 
Алегорије су усиљене и излагање није свуда јасно. Али овај спев има и својих добрих 
страна, и иде у релативно боља дела наше оскудне уметничке поезије у XVIII веку. 
Стихови су доста лаки и течни, у причању има извесне живости, има и искрено 
родољубиво и хришћанско осећање; језик је врло чист, чистији и народнији но и у 
једном књижевном делу српском из тога доба. 

1798. године Рајић је штампао у Будиму дело Трагед 1 а сирт>чв печалнаи повђстб со 
смерти послђднлгсо царл сербскагсо Уроша Плтагсо, псо паденш сербскагсо царства, 
сочинена и произведена 1733. года вт> Карловцт> Сремскомт>. А нбшт> пречигцена и 
исправлена... Како се из наслова види, ова »печалнаја повјест« није оригинално дело 
но прерада. Оригинал је написао Емануил Козачински, као ректор карловачке 
латинско-словенске школе, и дело су његови ученици играли у Карловцима у јуну 
1736. Ово дело, које се првобитно просто звало Трагедокомедт, содержаш,ал вт> себт> 
тринадецлт дђиствш, рађено је према руским узорима те врсте. Средњовековни 
моралитети и мистерије прешли су преко немачке и пољске књижевности у руску 
књижевност XVII века, и у кијевској Духовној академији професори су састављали, а 
ђаци играли те »трагикомедије«, комаде који су били мешавина између моралне и 
алегоријске драме, где су апстрактна лица оличавала разне мане и врлине, и где се 
чудновато мешала хришћанска религија и античка митологија. 

Козачински је за свој комад узео предмет из српске народне прошлости и у 
тринаест слабо повезаних чинова, или боље рећи слика, изнео како су Немањићи 
стварали српску државу и организовали српску цркву, како су Срби прешли у Аустрију 
и како су примили просвету. Драма иначе нема радње, личности, историјске, 
митолошке и алегоричне, дођу на сцену, кажу шта им је писац казао, повлаче се да 



46 





АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 


начине места другима који ће то исто чинити. Дело је писано у стиху, у пољском 
тринаестерцу. 

Ту драму, која се приказивала у Карловцима 1736. године, Рајић је као ђак гледао 
и рукопис преписао, сећао је се, и у старости узео је да је прерађену изда »по 
нињајшем вкусу«. Он је нешто скратио, избацио уметке, излишне чинове и епизоде, 
изоставио све што је било одвећ пригодно, поправио грубе историјске грешке, додао 
још више поуке, »ободрителних наставленија«, целу драму свео у пет чинова, а чинове 
поделио на сцене. Да би се у делу знало шта је од Козачинског а шта је његово, он је то 
нарочито забележио. Трагикомедија Козачинскога сама по себи није много вредела, и 
Рајић јој својим поправкама и прерадом није много помогао. Али то је остао једини 
моралитет у новој српској књижевности, прво играно дело код православних Срба. 

1802. изишло је у Будиму Рајићево дело које је још 1792. било написано: 
Цвђтникт. вт> двђстђ и двадеслтЂ и четире изабраннв1ХЂ исторшхЂ несажденнвш, и изђ 
источниковђ шлевв1ХЂ напоеннБш, вђ немЂ же кринБ1 оудолнш добродЂтелеи посредЂ 
тернш пороко†растутв и цвЂтут. То је превод немачке збирке анегдота Acerra 
philologica, која је изишла у XVII веку, а у XVIII веку била често прештампавана. Дело 
у оригиналу има више забаван значај; Рајић му је у свом преводу дао више поучан 
карактер, додајући еванђелске поуке и велике наводе из Библије. Словеначки писац 
Урбан Јарник превео је, 1814, ово Рајићево дело под насловом Zber lepih ukov za 
slovensko mladino. 

РАД HA НАРОДНОЈ ИСТОРИЈИ. — Још у својим младим годинама Рајић се 
интересовао за српску историју. Када се 1758. године бавио у Хилендару, тражио је 
старе српске летописе и повеље, и, колико је могао, исписивао из њих. У његовим 
хартијама нађени су велики исписи из историје Ђорђа Бранковића, рађени још 1759. 
године. 1793. издао је у Бечу свој превод дела немачког историка Лудвика А. 
Гебхардија Краткал Серблги, Pacciu, Бдсни, и Рами кралевст†ucmćpui (Geschichte 
der Kdnigreiche Servien, Raszien, Bosnien und Rama, 1781), 2З која je на данашњи српски 
издана у Београду 1847. године. У Карловцима, још шездесетих година XVIII века, 
почео је сам писати једно велико историјско дело, које је 1768. било готово, али које је 
непрестано допуњавао. 1794. изишле су прве три свеске, а 1795. четврта свеска тога 
великог дела, на 2000 страна, под насловом: Исторгл разнихЂ славенскихЂ народо†
наипаче БолгарЂ, Хорвато†и СербовЂ, из тми забвенлл излтал и во свЂтв 
историческги произведеннал 1оанномЂ РаичемЂ. Издање је било са штампарским 
грешкама и са туђим умецима, и Рајић њиме није никако био задовољан. На 
заузимање митрополита Стратимировића почело је 1795. у Петрограду излазити друго 
издање. Изишла је свега једна свеска, којом Рајић није никако био задовољан; даље 
излажење забранила је руска цензура. 

Главни извор Рајићу била је кроника Ђорђа Бранковића, која га је не само 
упутила на историјске изворе и из које је узео најважнија документа, но из које је 
преносио читаве стране. Али он делимично зна и за средњовековне историјске 
споменике српске, »наших древностјеј рукописи«, које је преписивао 1758. Он зна за 
житија владалаца и архиепископа српских од архиепископа Данила, којим се он 
обилно користи, али му нису познати наши најважнији извори: дела св. Саве, Стефана 
Првовенчаног, Доментијана, Теодосија, Константина Филозофа, Цамблака, Пајсија; 



47 





АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 


Душанов законик је површно читао у једном млађем препису. Он помиње и стране 
историчаре, грчке, мађарске, руске. дубровачке, али његово познавање тих писаца је 
слабо и непоуздано. 

Пишући овоју историју Јован Рајић је имао да савлађује многе тешкоће. 
Непосредних података имао је врло мало; туђа мишљења која је са свих страна 
прибирао била су разнолика, често и противречна; он сам нема поуздану основицу, 
сигурно знање и критичан метод, и немогуће му је да тражи праву историјску истину. 
И он остаје у неизвесности и недоумици и често оставља »благоразумном читатељу« 
да се овај сам одлучи са киме ће се сложити. Поред тога, он се не усуђује да каже све 
што мисли. Он се боји да се осумњичи његова поданичка верност и неће да дође у 
сукоб са цензуром. Када му се нешто чини опасно за претресање, каква државна тајна 
или дипломатска интрига, он преко тога прелази, јер није »полезно о подобних вешчеј 
љубопитствовати и в царскија сокровишча и тајни мјешати сја«. Када је имао да каже 
своје мишљење о поступању Аустрије према Ђорђу Бранковићу, он преко тога брзо 
прелази, јер тако нешто »историческому перу не приличествујет«. Он се тако извлачи 
и у питањима историјске хронологије. Када има да се одлучи између два датума, он 
узима средњи број, да помири оба гледишта! Најзад, има код њега и средњовековних 
калуђерских идеја о чудима, и »прсту божјем« он још даје места у својој историји. 

Али поред свих некритичности и непотпуности његова историја има својих 
добрих особина. То је прво и велико систематско дело у којем је обухваћена целокупна 
прошлост српског народа, и то упоредо са историјом осталих суседних народа, док се 
раније давала само у одломцима и кратким и површним књигама. Затим, има код 
Рајића у клици и новијих схватања историје, извесних »исторических идеја«. Он 
напушта стару традицију да се у писању почиње црквеном историјом и место тога 
говори о ранијој судби Словена, тумачи постање монархије и републике, расправља о 
историјским законима, има извесно органско схватање људскога друштва и труди се 
да својој историји да известан научан карактер. 

Главна идеја Јована Рајића је српско родољубље. Његов циљ је: »Сербски Народ 
по достојанију и приличију пером описав в кратцје прославити и из тми забвенија во 
свјет исторически привести«. Он брани Србе у свим приликама, редовно их велича, 
хоће да им изнесе њихову славну прошлост и да им улије историјски понос и 
националНу свест. Његова историја није наука, но лепа, утешна и охрабрујућа слава 
народне прошлости, која народу треба да да снаге за борбе у садашњости и наде за 
будућност. И тако схваћена и написана, патриотска историја Јована Рајића имала је 
врло велики утицај на српске духове. Иако је у њој било доста старинског и 
преживелога, иако је несређена, неоригинална и непоуздана, иако је написана тешким 
и натегнутим, често неразумљивим рускословенским језиком — ипак је остала код 
Срба као главни извор историјског осећања и знања све до друге половине XIX века. 
Цели нараштаји српски у њој су васпитавани, политичари су у њој тражили идеје, 
разлоге и примере, књижевници мотиве и надахнућа. Сви ранији историчари наши, 
Димитрије Давидовић, Милован Видаковић, Александар Ивачковић, др Данило 
Медаковић, наслањали су се на ту књигу и често је просто препричавали. 

Сама књига наишла је на велики одзив. 1823. изишло је у Будиму друго издање. У 
два маха из те књиге прављени су изводи.* [Један од тих извода преведен је на 



48 





АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 


бугарски.] Око 1850. било је речи да се да ново, треће издање. Све док угарски Срби 
нису прешли из опште историјске сентименталности на поље државно-правне борбе 
на историјској основи, Рајићева историја је задовољавала српске духове. Али у 
историји овога опрезнога калуђера пажљиво је било избегавано све што би могло 
побудити неповерење аустријских и мађарских власти, и зато његова књига није била 
довољна радикалним националистима српским. 

За живота, и дуго после смрти, Рајић је био прецењиван. Доситеј Обрадовић 
писао је о њему: »Наш Рајић, предраго и пречасно име«; за Павла Соларића он је 
»начални писатељ наш«; за Глигорија Трлајића он је »божествени Раич«; Атанасије 
Стојковић га назива »великим нашим и јединственим Раичем« и предсказује му 
бесмртност у захвалном српском роду. У ствари, Јован Рајић је био један врло 
трудољубив, за своје доба образован и плодан писац, који је корисно започињао рад на 
неколико поља, савесно задовољавао потребе свога времена, али који није показао ни 
оригиналности, ни дубине, ни књижевног и научног талента, и није оставио за собом 
ни једно дело од трајне вредности. 



49 





АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 


ЗАХАРИЈА СТЕФАНОВИЋ ОРФЕЛИН 



оситеј Обрадовић, Јован Рајић и Захарија Орфелин су три најзнатнија 


књижевна радника српска у XVIII веку. Орфелин је своје врло разноструке 
способности развијао у неколико праваца и први започињао рад на неколико поља 
народне просвете. Живописац, бакрорезац, калиграф, картограф, писац богословских, 
школских и природњачких књига, историчар, физичар, виноградар, песник, 
састављач календара, — он је за неких тридесет година испуњавао нашу оскудну 
књижевност, у доба када су се писци могли на прсте избројати и када су се књижевна 
дела тек с времена на време појављивала. Његова књижевна делатност била је таква 
да га је Вук Караџић у извесном погледу истицао пред Доситејем Обрадовићем и да је 
славист Добровски писао да »нова српска књижевност почиње од Захарије 
Орфелина«. 


ЖИВОТ. — Захарија Стефановић Орфелин родио се 1726. године, у Вуковару, у 
Срему. Право презиме му је било Стефановић, а сам се назвао Орфелин. Није се 
редовно школовао, и што је научио постигао је својим самоучким трудом. У младости 
био је учитељ. Напустивши ту службу, провео је неколико година, од 1757, као 
чиновник, »архиепископско-митрополијски илирически канцелист«, секретар или 
благајник, код српских црквених великодостојника у Карловцима, Темишвару, Новом 
Саду, Пакрацу. Он је несталан, без сигурних средстава за живот, и цео век проводи у 
лутању од места до места. Бивао је и домаћи учитељ, налазио је уточиште и у 
фрушкогорским манастирима, одлазио је у Млетке, где је штампао своја дела и где је, 
изгледа, изучио сликарство и бакрорез, у чему се јако усавршио. На појединим својим 
радовима потписивао се као члан бечких академија уметности. Од књижевнога рада 
није могао живети, у последњим годинама живота био је у беди, живећи готово од 
милостиње. Сасвим оронуо и оболео, добије најзад уточишта на Исајлову, добру 
бачког владике крај Новог Сада, и ту, убог и напуштен, умре 19. јануара 1785. 
године.24 Његову смрт забележио је Јован Рајић овако: »1785, 19. јануарија умре 
љубезни мој брат Захарија Орфелин в Новом Садје в епископском мајурје 
пребједно...« 


БОГОСЛОВСКИ РАД. — На свима пољима на којима је радио Орфелин је имао 
успеха. Његови бакрорези показују добра цртача и вешта резача; илустрације у 
Житгто Петра Великог, најбоље штампаној и по спољашности најлепшој српској 
књизи тога доба, не показују само вешта мајстора но правога уметника, који би добро 
изгледао ма где у Европи да је био. Исто тако одлични су његови картографски 
радови. 

Али свој прави списатељски рад Орфелин почео је побожним књигама. По броју 
својих дела Орфелин је највише радио на богословији, али без стручне богословске 



ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 


50 





АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 


спреме Јована Рајића. То су послови обичне врсте, какви су се у оно доба радили у 
руској популарној књижевности и какви су се код Срба тражили у доба када су готово 
целу читалачку публику сачињавали попови и калуђери. Он је обично преводио са 
рускога, каткада просто прештампавао руска издања, давао катихизисе који су у 
ствари изводи руских катихизиса, списе о догмама православне цркве, популарне 
побожне поуке. Све то радио је без икаквих књижевних амбиција, често и не 
потписујући се, више да би могао живети, и сви ти послови су без књижевне 
вредности. Једини његов бољи и оригинални богословски рад јесте рукопис 
Апостолское млеко, писан у Темишвару 1763, једно од најранијих дела написаних на 
српском народном језику. То је нека врста катихизиса, који је написао за свога сина, са 
родитељском нежношћу и искреном побожношћу, са нечим топлим и интимним у 
тону. 


КЊИЖЕВНИ РАД. — Захарија Орфелин је један од најранијих књижевних 
песника српских. 1761. изишла је у Млецима књижица Плпчђ Cep 6 iu, елже сини †
различнил государства разсЂЧлисл.25 Упоредо са том књижицом, у истој млетачкој 
штампарији и исте године, изишла је књижица: Горестнип плачЂ славнил иногда 
Сербт, своихЂ цареп, кнлзеп, вождовЂ, градо†же и земелЂ лишеннил, и на чужихЂ 
предЂлехЂ †жалостномЂ подданст†сгЉгшил. Ова друга књига има исти садржај 
као и прва, има исти број паралелних строфа, разлика је што је прва на српском 
народном, а друга на рускословенском језику. Српска верзија је много боља, јаснија, 
слободнија и са бољим стиховима. Обе књижице су изишле без потписа, само на првој 
била је шифра С. С. С. (»Собствени Син Сербији«, како се тумачи), и тек у новије доба 
утврђено је да им је писац Захарија Орфелин. Песник узбуђено опева злу судбину 
српскога народа у Аустрији, вероломност нових господара, неродољубље српских 
црквених старешина. То је прва штампана књига у којој има антиаустријске 
тенденције и у којој је изражена тежња српскога народа за пуном националном 
слободом. Орфелин, који је у то доба био мали чиновник при митрополитском двору, 
није смео потписати овај антиаустријски и антијерархијски патриотски и политички 
спев.* 


Значајан посао Захарије Орфелина јесте Славено-сербскш магазинЂ то естЂ: 
собрате разнЂосЂ сочинент и преводовЂ, кђ полђзђ, u увеселетто служаш,ихЂ. 1768. 
године, појавио се у Млецима тај часопис, први не само међу Србима но и међу свима 
Јужним Словенима. Зависан у својој сиротињи, страхујући да не дође у сукоб са 
калуђерима, Орфелин се и на овом делу није потписао. Што је од нарочитога значаја у 
овом часопису то је већи предговор, у коме је назначено зашто се тај часопис покренуо 
и у коме духу ће се уређивати. То није само програм књижевнога рада у једном 
часопису но цео један проглас историјскога значаја, у коме ће се први пут на српском 
језику изнети напредне и просветитељске идеје рационалистичког XVIII века, мисао 
световне културе, рада »на обшчу ползу« и ради »шчастија человјеческог рода«, 
просвете за све сталеже, писања на народном језику — свега онога што ће мало затим 
почети да проповеда Доситеј Обрадовић. 

Орфелин прославља ново доба и »шчастљиву Европу«, тако богату ученим, 
напредним људима који траже »шчастије садашњему человјеческому роду«, ново доба 
када се Европа прекрилила многобројним научним установама и када сваки дан 
излазе на свет »премудро сочињене књиге«. Орфелин је нарочито одушевљен за нову 



ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 


51 





АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 


науку, која хоће да знање постане опште благо људи и да зраци просвете греју све 
сталеже и све народе. Зато се пише тако да сваки може разумети, народним језиком 
који је приступачан и најпростијим људима. Нарочито је потребно да се наука и 
просвета тако схвате код једног тако запуштеног и заосталог народа као што је српски, 
који је иначе »по природи најспособњејши к сваким наукам«. Славено-сербскт 
магазинЂ биће у тим идејама општекорисне науке и општенародне просвете. 

По садржају то је био сасвим модеран часопис, за поуку и забаву, у стиху и прози, 
са прегледом нових књига српских. Лист је био уређен по угледу на ЕжемЂСЛчнил 
Сочинент, »први учено-књижевни часопис у Русији«, који је од 1755. почела издавати 
у Петрограду Руска академија наука. Орфелин је и правац, и основне идеје, и 
терминологију, и формат, и штампу, и распоред радова удесио по том руском 
часопису, и из њега је превео неколико чланака. Само Орфелиново предиеловије није 
ништа друго до предговор у првом броју руског часописа. Орфелин је одатле узео 
главне идеје, негде је просто преводио, одбацивши што је било за руске прилике, и 
удесио према српским потребама. Оригиналних састава нема, сами прилози немају 
књижевне вредности, али оно што је карактеристично то је сама замисао о покретању 
једног оваквог часописа и нове идеје први пут изнесене у предговору. 

ИСТОРИЧАР. — Најважнији посао Захарије Орфелина јесте његово историјско 
дело Житш и славнвш дт>ла Государл императора Петра Великаго, самодержца 
всероссшскаго, ст> преположешемЂ краткои географическои и политическои исторш о 
россшскомЂ царствЂ. Дело је изишло у Млецима 1772. године, у две велике свеске, које 
заједно износе близу 8оо страна. И на овој књизи Орфелин, аустријски поданик, 
чиновник код зависних српских архијереја у Угарској, у доба када су се прогониле 
сваке симпатије и везе Срба према Русији, није смео потписати ову апологију руског 
владаоца. Дуго време нагађало се ко је писац, и тек у последње време ствар се 
утврдила. Поред обичног издања има и једно боље издање ове књиге, на финој 
хартији, са врло лепим бакрорезима и добрим картама, и са посветом Катарини II и 
потписом писца. 

Док се у црквеним круговима руским Петар Велики, због својих напредних 
рефорама у цркви, проглашавао за антихриста, са друге стране имао је обожавалаца, и 
међу њима је и Орфелин. Он га назива: »образцем лучших государеј и удивленијем 
политиков«, »несравњеним Геројем«, »преславним Императором«, »беспримерним 
Монархом«. Он га велича не само као највећег словенског владара но и као 
просвећеног владаоца, филозофа и реформатора на престолу, који из своје земље 
прогони глупост и дивљину. Орфелин је тај свој посао радио дуго, неких пет година, и 
савесно. Преко својих пријатеља из Русије набавио је целу једну библиотеку руских и 
страних дела о Петру Великом, међу осталим Ломоносова и Волтера. Поред тога он 
даје и оригиналних података о вези Срба са ПеТром Великим. Цео посао је схваћен на 
широј основици, врло добро је израђен и остаје најбољи историјски рад у српској 
књижевности XVIII века. Житт Петра Великог »по укупном схватању и оцени 
Петрове личности, као и богатој и савесној употреби помоћних средстава, не заостаје 
нимало за савременим делима о цару Петру Великом« (Др Јован Радонић). 1774. 
године, у Петрограду, кнез М. Шчербатов и В. Троепољски издали су друго и 
поправљено издање овог Орфелиновог дела. 



52 





АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 


ОПШТИ ПОГЛЕД. — Делатност Захарије Орфелина у српској књижевности је 
разнострана и плодна, и неких тридесет година он успешно ради у неколико праваца. 
Многострук, обилан и плодан дух, он се са успехом огледа на неколико поља и 
задовољава многобројне и разнородне духовне потребе српског друштва оног времена. 
Он заузима особито место у српској књижевности XVIII века: он је прелазан писац 
између старије, богословске, и нове просветитељске световне књжевности. По броју 
својих дела он је највише радио на богословској књижевности, али то су обредне 
књиге и уџбеници, махом преводи и прераде, готово књижарски послови. Орфелин је 
човек нових идеја, он је обожавалац Петра Великог, и, пре Доситеја Обрадовића, 
истиче се као противник калуђера и злоупотреба у цркви. Сам Доситеј Обрадовић га је 
зато јако ценио, и 1786. писао: »Гоњеније силнији и ситије од њега није њега могло 
уплашити! Гвоздене вериге сиромаштва и скудости нису кадре биле свезати руке 
његове, да он за опште добри што не пише. Hek посвећено буде пречесно име његово 
вечном воспоминанију и високом почитанију чувствителни, благодарни и 
добродјетелни срдаца српски синова!« Сиромах, зависан од калуђера, усамљен у 
својим новим идејама, он мора да крије своје мисли, и само у књигама које не 
потписује он напада на српске архијереје који занемарују српске националне интересе, 
на њихово властољубље и среброљубље, на лење и незналичке калуђере које назива 
»шумским беспосличарима«. Он велича природне науке, проповеда просвету за 
широке слојеве народа, тражи употребу народнога језика, и први међу Србима почиње 
се служити грађанском азбуком. То је први проповедник рационализма код Срба. У 
погледу идеја он је претеча Доситеја Обрадовића; у погледу народнога језика он је 
претеча Вука Караџића. 



53 





АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 


ЈОЗЕФИНИЗАМ 


с 

ч #’ рпска књижевност на Kpajy XVIII века претрпела je исти утицаЈ и прошла 

је кроз исто ступањ развића који су прошле књижевности других народа у Аустрији 
тога доба. Рационалистичке идеје, које је тада у цркви и држави одлучно спроводио 
цар Јосиф II, називају се у аустријској политичкој и књижевној историји јозефинизам. 
И тога јозефинизма има у знатној мери и у српској књижевности XVIII века, и Доситеј 
Обрадовић и сви писци који су се груписали око њега, и који би се могли назвати 
његовом школом, углавном припадају томе идејном покрету. 

Јосиф II био је најумнији владар аустријски и највише је учинио за духовни 
културни напредак своје заостале државе. Још за живота његове матере, царице 
Марије Терезије, када је постао сувладалац, у Аустрији су се почеле изводити напредне 
реформе. Али пуна и права влада његова започиње после смрти царице матере, од 
1780. Јака духа и воље, одлучан да буде онако како он мисли да треба да буде, он је 
ставио себи у задатак да препороди стару и зачмалу Аустрију, да је ослободи 
феудалних и црквених окова, да је применом модерних и филозофских идеја поведе 
путем привредног и духовног напретка, да у законе и обичаје уведе верску сношливост 
и оствари надмоћност сасвим световне државе над црквом, која је увек имала 
политичке моћи, да унесе човечност у законе и просвету у шире слојеве народа. И ради 
тога, у интересу напретка и опште користи, он сву власт узима у своје руке и ствара 
јаку, централистичку и бирократску државу. Он је тип просвећеног деспота XVIII века, 
врло напредног и врло добронамерног, али који не допушта другу вољу до своју, који 
неће усредсређену власт да дели ни са ким другим, и чија је девиза: »Све за народ, али 
ништа с народом.« 

Он крха феудални систем, као несагласан са духом времена и са финансијском 
политиком модерне државе. Он укида феудална права и племићке повластице, 
ослобођа сељаке од спахијске експлоатације и тираније и даје им личну слободу и 
правну једнакост, правилније распоређује државне порезе и намете. Он покушава да 
уведе једнаку порезу у целој земљи, развија и унутрашњу и спољашњу трговину, гради 
путеве и канале, свим силама ради на унапређивању радиности и материјалног 
благостања народног. У земљи се отварају стручне, трговачке, занатске и 
земљорадничке школе. Доноси се нов кривични законик, човечнији и правичнији, 
једнак за све грађане без разлике сталежа и вере. Просвета добија невиђен полет: за 
десет година владе Јосифа II број деце у основним школама се удесетостручио. 

Реформе Јосифа II нарочито су биле смеле и значајне на црквеном пољу, тако да 
се под јозефинизмом разуме у првом реду царева одлучна борба против свемоћи и 
несувремености католичке цркве у Аустрији. Он устаје против моћне католичке цркве 



ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 


54 





АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 


и као владалац који брани своја права и моћ и као присталица модерних филозофских 
начела, ради остварења модерних идеја: световности државе и школе, слободе мисли 
и савести, верске сношљивости. И од првога дана свога доласка на престо он улази у 
рат са католичком црквом, који се неће прекидати до његове преране смрти, 1790. Он у 
начелу потчињава цркву држави, бискупе и арцибискупе ставља у зависан положај 
према световној државној власти, труди се да у новим идејама васпита млађе 
свештенство, нарочито свом силом удара на калуђерство, које је сматрао као »мртав 
капитал људски«. За осам година укинуо је 700 манастира и растерао 36.000 калуђера 
и калуђерица, манастирска имања одузимао и преносио на добротворне установе и 
школе. Јосиф II меша се и у унутрашње послове католичке цркве: наређује да се у 
литургији уместо латинског језика има употребљавати немачки; забрањује раскошно 
украшавање цркава и трговину са иконама и светитељским моштима; од 1783. уводи 
грађански брак и допушта развод брака. 

Сав тај велики рад цара и реформатора, тај покушај остварења толиких смелих 
рефорама и извођења толиких модерних идеја, вређање толиких традиција и штећење 
толиких интереса, из основа је потресао целу Аустрију, изазвао велико врење у 
духовима какво дотле никада није било. И то се осећало код свију народа у Аустрији, 
па и код угарских Срба. 

Срби према Јосифу налазили су се у повољном положају. У српским круговима се 
мислило да цар има неких нарочитих симпатија према Србима. У ствари, Јосиф II је 
Србима чинио уступке, али то је било више из политичких разлога зато што му је у 
борби против Мађара, са којима се био крвно завадио, била потребна помоћ 
немађарских народности у Угарској, и зато што му је у борби против католичке цркве 
и феудалних господара био потребан ослонац на дотле угњетаване некатоличке 
вероисповести и на грађански сталеж и сељаштво. Затим, Срби су у рату давали храбре 
и поуздане војнике, а у миру су били вредни и предузимљиви трговци и занатлије, 
сачињавали солидан део грађанства по угарским варошима који је лепо плаћао »цару 
царево«. И зато је он штитио Србе од мађарских жупанијских власти и спахија, чинио 
уступке православној цркви и мислио да још већи број Срба са Балкана преведе у 
Аустрију. 

И Срби су према Јосифу II осећали много поштовања, тако да га је Темишварски 
сабор 1790. назвао »Марком Аурелијом србским«. Србима је још најповољнији био 
царев антикатолицизам и његова политика верске равноправности која је дошла после 
сто година верских гоњења и католичког прозелитизма. И са појмљивим 
одушевљењем верски прогоњени Срби поздравили су царев Toleranz-Patent од 1781, 
којим им је дата верска равноправност и могућност да слободно врше све обреде своје 
вере. Не само да су Срби били захвални цару због његове политике, не само да је маса 
српског народа, сељаци, занатлије и трговци, имала материјалне користи од његове 
антифеудалне и привредне унутрашње политике, но им је исто тако годила његова 
спољна, антитурска политика, којој је био циљ ослобођење балканских хришћана. И то 
утолико пре што је Јосиф II војевао против Турске у савезу са православном Русијом, 
којој се код Срба безгранично веровало. Рат који су 1788. објавили Јосиф II и Катарина 
II »да освете човечанство против варвара«, Србима је изгледао као крсташки рат за 
ослобођење старе домовине. И зато су Срби у Угарској помагали цара, и зато су се 



55 





АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 


Срби у Србији придружили аустријској војсци. Главни српски писци, Доситеј 
Обрадовић и Јован Рајић, славили су Јосифа II као ослободиоца Србије. 

и поред свих тих верских и националних разлога, Јосиф II имао је присталица 
међу Србима који су одобравали и његове филозофске идеје и антицрквену политику. 
Као и у целој Аустрији, тако се и српско друштво поделило на два дела: на једне који су 
одобравали његове црквене реформе и на друге који су били против њих. Цар је 
сузбијао и православну цркву, ограничавао власт владика, извесне спорове преносио 
на грађанске судове, хтео да у корист школа укине неколико манастира, и против њега 
је устала српска јерархија као и непросвећенји слојеви народни, који су у свему томе 
гледали почетке уније. Али, са друге стране, те реформе налазиле су присталица и 
бранитеља у редовима грађанства, које се сто година борило против самовоље и 
злоупотреба црквених људи, и код образованих и школованих људи, који су били 
ушли у идеје свога века. Тада се међу Србима образује доста јака група присталица 
Јосифа II, српских јозефиниста, националиста, како су се они звали, који су се борили 
против сујевераца и црквара, како су они називали своје конзервативне противнике. 

Ти српски националисити, или »фрајмаори« (слободни зидари) — како су их 
црквени људи називали — који су се раније одушевљавали за Петра Великог, 
отпочињу у српској књижевности бранити и развијати филозофске и напредне идеје 
свога доба и сувремене реформе Јосифа II, и на крају XVIII века ствара се код Срба 
цела једна јозефинистичка и рационалистичка литература. У неколико нарочито 
писаних књига, преведених и оригиналних, хвалио се Јосиф II као човек и као владар 
и доказивала се оправданост и корисност његових рефорама. Преводиле се нарочите 
брошуре у којима се нападао папизам и црквена превласт уопште. Оно што је 
Орфелин раније, у потаји и под анониматом скривен писао, сада се јавно исповеда и 
напада.* 

Сви важнији писци српски са краја XVIII века убеђени су јозефинисти. Доситеј 
Обрадовић је почео писати за време владе Јосифа II, у тренутку општег духовног 
врења у Аустрији, и главна његова књижевна делатност пада у доба владе Јосифа II. 
Сам Обрадовић је изрично казао тај велики утицај који су реформе Јосифа II учиниле 
на његов дух и на цео његов књижевни и просветни рад међу Србима. На неколико 
дана пред смрт писао је он: »...ако је што достојно било у мојим начертанијам, све то 
приписати ваља оним шчастљивим опстојатељствам и оној великој, јединој души 
блаженаго Јосифа втораго, који је у своје време премноге одушевљавао и умове 
восперјавао, без којега многе ствари не би коме ни на ум пале«. И он је величао 
Јосифа II сваком приликом, називао га »премудрим и богопросвештеним 
владјетељем« и »сунцем свега и благодјетељем«, усвајао његове реформе, писао свој 
Животи и приклЈОчент да докаже потребу укидања калуђерства, бранио све његове 
реформе које су у простом српском народу наилазиле на отпор. Доситејеви 
следбеници раде у истом правцу. Јован Мушкатировић пише нарочиту књигу потив 
празника, правдајући цареву наредбу о укидању силног празновања у православној 
цркви. Јосифа II велича и Емануило Јанковић, посвећујући му свој превод 
Голдонијевих Терговаца, а исто тако и Атанасије Стојковић. 

Утицај јозефинизма на српске духове и просвећени свет био је велики. Све до 
пред крај XVIII века Срби стоје под утицајем руске културе, управо под утицајем руске 



56 





АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 


православне цркве. Али у последњим двема десетинама XVIII века, под непосредним 
утицајем филозофских идеја и рационалних рефорама Јосифа II, Срби долазе под 
утицај западне културе и сувремене мисли. Код њих се јављају први рационалисти из 
чијих ће редова изићи главни српски писци на крају XVIII века и у почетку XIX века. 



ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 


57 





АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 


ДОСИТЕЈ ОБРАДОВИЋ 


с 

ве до Доситеја Обрадовића српска књижевност нема књжевног, правога 

писца. Он је главна. и средишна личност српске књижевности свога времена, први 
чисти и одсудни рационалист српски, писац чија дела имају не само историјске но и 
чисто књижевне вредности, човек који је створио преокрет у српским духовима и 
српску књижевност и културу ставио на нову, модерну основицу. 


I. ЊЕГОВ ЖИВОТ И ЊЕГОВЕ КЊИГЕ 


ЖИВОТ. — Димитрије, у калуђерству назван Доситеј, родио се у Чакову, српско- 
румунском месту у Тамишком Банату, 1742. или 1743. године.27 Отац му се звао Ђурађ, 
по занимању био је ћурчија и трговчић. Умро је око 1748. и после смрти оставио је 
удовицу и четворо мале деце. Мати умре наскоро, око 1752, а деца се растуре по 
породици. Мали Димитрије допадне једном тетку. Дете је учило основну школу у 
месној српској школи, и како се одликовало љубављу за књигу, тетак науми да га 
спреми за попа. Читање житија светаца заврте мозак дванаестогодишњем дечку, по 
природи склоном сањарењу и маштању, и једном приликом хтеде са једним 
просјачким калуђером из Дечана да бежи у Турску, у пустињу, да се посвети. Трезвени 
тетак, видећи болесно стање детиње маште, да би га задржао од тих верских 
фантазирања, одведе га на занат у Темишвар, код једног капамаџије. Отргнут од 
књига и у стварном животу, Димитрије се почео трезнити. Али када се прва повољна 
прилика указала, стари верски занос се поново разбуктао и он опет зажели да оде у 
пустињаке и светитеље. И он тајом остави занат, родбину и завичај, и 31. јула 1757. 
године закуца на врата фрушкогорског манастира Хопова. 

Хоповском игуману Теодору Милутиновићу, родом Ваљевцу, допадне се бистар 
дечко који је већ лепо знао читати, и узме га за свога ђака. И Димитрије се баца на 
читања живота светаца, пада у највећи верски занос, гладује, мучи своје тело као стари 
хришћански свеци. 17. фебруара 1758. буде закалуђерен, и добије име Доситеја, једног 
од својих светих узора, старог хришћанског свеца који је као младић из богате куће 
оставио свет и побегао у самоћу и пустињу и тамо се у посту и молитвама посветио. 
Мучећи своје тело, гладујући, у силним молитвама и метанисањима, он се разгласи по 
целој околини. 16. априла 1758, у Карловцима, буде рукоположен за ђакона. Велика и 
искрена побожност, дуги постови и силне молитве »малога дијакона« разгласили су га 



ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 


58 





АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 


по целом Срему, и болесници почињу долазити да им он чита молитве. Али трезвени 
игуман предсказивао је близак крај свем том »светињичењу«. 

Стални подсмеси са свију страна, низак живот манастирске братије, прозаична 
стварност, разбијају младом испоснику илузије о калуђерском светитељству. Он 
почиње сумњати у оно у што је слепо веровао. Затим, видик његова духа, који се почео 
ослобађати, ведри се и проширује. Он почиње читати и »гражданске књиге«, 
самообразује се, учи латински, зажели више знања и праве науке. Калуђери му чине 
сметње, и он са њима долази у сукоб. Када је у пролећегб умро његов добротвор 
Теодор Милутиновић, прекинула се и последња веза која га је држала за манастир. 2. 
новембра 1760. он одбегне из манастира. Ово бекство младог ђакона из манастира 
било је, по речима В. Јагића, за српску књижевност оно што је за муслиманство било 
бекство Мухамеда из Меке у Медину. 

Преко Славоније дође у Загреб, где је приватно учио латински, и у пролеће 1761, 
преко Лике, оде у северну Далмацију, са намером да ту учитељујући заштеди нешто 
новаца, по после са том уштедом да оде на школовање у Русију. Од 1761. до 1763. био је 
учитељ у српској школи у Книнском Пољу, где је задовољно провео три године свога 
живота, научивши и нешто талијански.29 Жеља к »ученију« која га је из манастира 
извукла, гонила га је напред. И када је уштедео колико је мислио да му је потребно, он 
се понова отисне у свет. Разболевши се на путу за Свету гору, он је до почетка 1764.30 
учитељевао при манастиру св. Петке у Маинама, у Боки Которској, и тада га је 
црногорски владика Василије Петровић рукоположио за свештеника. Ради поправке 
здравља врати се опет у северну Далмацију, за учитеља у селу Голубићу крај Книна, а 
потом на Косово Далматинско и у манастир Драговић. Када је оздравио, из Спљета, 
преко Крфа и Мореје, где се неко време задржавао, дође у Свету гору. Не нашавши 
тамо једног прослављеног грчког учитеља, он у Хилендару проведе јесен и зиму 1765, и 
у пролеће 1766. оде у Смирну, код чувеног грчког учитеља Јеротеја Дендрина.31 У 
његовој богословској »греческој великој школи« провео је три године и научио добро 
грчки. Враћајући се 1768. године у Далмацију, неко време провео је у Јужној Албанији, 
код арнаутског племена Хормовита. Крајем 1768. оде на Крф, и ту је код једног грчког 
учитеља учио грчку реторику и књижевност. Почетком 1769. је у Млецима, одатле оде 
у северну Далмацију, где постане опет учитељ у Плавном. 1770. и 1771. провео је у 
Скрадину, где су га Срби довели за свога проповедника, потом у Млецима, у Задру и 
Трсту. Све то његово бављење у Далмацији имало је великог утицаја на његов даљи 
рад. Ту, живећи у чистој народној средини, имао је прилике да изблиза позна народни 
живот, да проучи све народне потребе, и измери све зло које долази од незнања и беде. 
Ту је, учећи децу, почео писати своје прве радове, и то на чистом народном језику тога 
краја. У маломе, његова књижевна делатност почиње од бављења у Далмацији. 

Прешавши 1771. из Трста у Беч, Обрадовић се нашао у једној сасвим новој 
средини, не знајући ништа немачки. Помогнут бечким Грцима, он нађе ученике 
којима поче давати часове из талијанског језика, и сам почне учити немачки, 
латински и француски, поред тога логику и метафизику. Плодно и задовољно провео 
је у Бечу доба од 1771. до 1776, »шест радосних и полезних година«. Учитељујући 
провео је доба до 1779. године у Модри, Карловцима, Пожуну. 1779. упозна се у Трсту 
са једним руским архимандритом, и са њим у друштву прође Италију, и из Ливорна 
морем отиде на грчко острво Хиос, где је као учитељ талијанског језика остао скоро 



59 





АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 


годину дана, до 1780. Преко Цариграда оде у Јаш, у Молдавију, као домаћи учитељ 
једног молдавског бојара. Са заштеђеним новцем, 1782. године, оде на студије у 
Немачку. 

У Халеу скине своје свештеничко одело, упише се на универзитет и почне 
слушати филозофију. Ту, у просвећеној средини, реши се да и сам почне писати. 1783. 
пређе на универзитет у Лајпциг, и ту штампа прво своје дело ЖивотЂ и приклточешл 
Димитрт Обрадовича, нареченога у калуђерству ДосиОеа: нимЂ истимЂ cnucami и 
издатЂ 1784. путовао је у Париз и Лондон, где је остао три месеца. Преко Немачке, где 
се опет неко време задржао, врати се у Беч, где је остао од 1785. До 1787, дајући часове 
из француског и талијанског. На позив генерала Симеона Зорића, Србина по пореклу, 
некадашњег љубазника Катарине II, он 1787. оде на Шклов, добро у Белој Русији, где 
га је генерал позвао за наставника своје војне школе. 1788. врати се у Лајпциг где 
штампа своје Басне. 

Од 1789. све до 1802. он остаје у Бечу, увек учитељујући, али не у повољним 
материјалним приликама. Како му ствари нису добро ишле у Бечу, он се пресели у 
Трст, где су му ондашњи родољубиви трговци српски обећали годишњу потпору с тим 
да пише корисне књиге на народном језику. 1804, када се дигла буна у Србији, 
родољубиви Доситеј ради за њу, скупља прилоге међу Србима у Трсту, 1806. долази у 
Земун, и ту остаје као поверљива личност српских устаника. Исте године, у нарочитој 
мисији Правителствујушчег совјета, ишао је у Букурешт, у стан руске војске. У лето 

1807. прешао је у Србију, и сав се ставио у службу њој. 1808. он је директор свих 
српских школа, васпитач Карађорђева сина Алексе, Карађорђев секретар и саветник. 
Тада он почиње изводити цео један план за просветну организацију Србије, ствара 

1808. Велику школу, 1810. богословију. 1810. постаје члан Правителствујушчег совјета, 
исте године по народном послу опет иде у Букурешт, почетком 1811. постаје министар 
просвете (»попечитељ просвјешченија«). Мудар и родољубив, он стиче угледа међу 
устаничким вођама, мири их и упућује, ради да се Србија учврсти и изгради као 
самостална национална држава, и због тог његовог српског родољубља аустријске 
војне власти добијају наредбу да га убију чим пређе границу. 

Уважаван и задовољан у обновљеној Србији, увек жељан да што више научи и 
што више користи својој »милој нацији« и »слободној милој матери нашој Србији«, он 
је задовољно провео последње године живота. Умро је, после кратке болести, крајем 
марта 1811. године, у Београду.32 

БИБЛИОГРАФИЈА. — Главни књижевни рад Доситеја Обрадовића пада у доба од 
1783. до 1790, дакле за доба владе цара Јосифа II. У Лајпцигу, 1783, штампао је свој 
први састав ЈЂообезни Хараламте, који је позив на претплату за СовЂте здраваго 
разума и манифест целога његовог будућег рада. Место објављених Совњга издао је он 
у Лајпцигу, 1783, дело ЖивотЂ И приклточенш Димитрт Обрадовича, нареченога у 
калуђерству ДосиОеа. Идуће, 1784, опет у Лајпцигу издао је два дела: СовЂти 
здраваго разума, од кога је друго издање изишло у Пешти 1806, и превод с немачког 
Слово поучително Господина Георгт 1 оакима Цоликофера, при Реформато†
оби^еству, немецкаго предикатора. 



6о 





АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 


у Лајпцигу 1788. изишле су Езопове и прочихЂ разнихЂ баснотворцевч., сђ 
различни езика на славеносербски езикЂ преведене, садЂ први редЂ сђ 
нравоучителними полезними излснЂшаму и наставлЂн 1 ами издате и сербскои шности 
посвећене Басне. Басне састављају већи део књиге, а после њих иде други део 
аутобиографије и преводи са енглескога. У Бечу је 1789. изишла Пљсна на взлтш 
БЂлграда.33 Прво издање дела Собраше разнвгхЂ нравоучителнвгхЂ вегцеи вђ ползу и 
увеселеше изишло је у Бечу 1793, а друго у Будиму 1807. У Млецима изишла је 180З. 
Етика или Фшософш нравоучителна, затим ПЂСна на инсуррекц 1 ш Серб 1 ано†1804, а 
1808. и Ств1хи на новвш годђ 1808. Своје књиге Обрадовић је издавао тешко, и на своју 
штету. Публике је било мало, црквени кругови били су непријатељски расположени 
према његовим делима — забележено је да су их калуђери спаљивали — и он је имао 
да рачуна са малом публиком. Он је књиге издавао или својом уштедом или 
благодарећи родољубивој помоћи којега од имућних српских трговаца, али одзив је 
ипак био тако слаб да за извесна дела своја није могао да истера ни трошак око 
повезивања. 

После смрти Доситеја Обрадовића штампани су још ови његови списи: 
МезимацЂ, други део Собрангл, у Будиму 1818; ХриСЛИКА ДОСИТЕЈА ОБРАДОВИЋА 
У Мезимцу (РАД СРПСКОГ СЛИКАРА АРСЕ ТЕОДОРОВИЋА) 

стои&Гл сирЂЧЂ благи обичап и Вђнпцђ ошђ алфавита, у Будиму 1826, Писма, 
која је прикупио Ђорђе Магарашевић, у Будиму 1829; ПрвенацЂ, Ужица, или 
Досг&еева Буквица у Карловцу 1830. И доцније Доситеј Обрадовић је чешће издаван и 
више читан но иједан од старијих писаца српских. Остављајући на страну 
прештампавања појединих дела, и неуспеле покушаје издања целокупних дела, он је у 
целини издаван још четири пута. Прво издање његових целокупних дела изишло је у 
Београду и Крагујевцу од 1833. до 1845; друго издање др Данила Медаковића у Земуну 
1850; треће издање Браће Јовановића у Панчеву почетком осамдесетих година, и 
четврто, државно издање, 1911, приликом стогодишњице његове смрти.34 

Доситеј Обрадовић је имао читалаца не само код Срба но и код Хрвата, Бугара и 
Румуна, и био је још рано превођен и на бугарски и румунски. За време илирског 
покрета он је често и радо прештампаван по илирским листовима и часописима, и 
неколико илирских писаца, Вјекослав Бабукић и Антун Нијемчић, стајали су под 
његовим утицајем. Поједине од његових књига прештампаване су латиницом. Код 
Бугара је био много читан и превођен. Ижица, на пример, имала је три бугарска 
превода у четири издања, и углавном преко њега српска књижевност утицала је на 
обнову бугарске књижевности. Код Румуна је Обрадовић био исто тако познат и 
превођен, чак и у новије доба. Он је први српски писац чије књиге прелазе границе 
српског народа. Може се рећи да ниједан од старијих српских писаца није био толико 
познат код суседних народа и толико утицао на њихов духовни развитак.* 

КАРАКТЕР. — Ретко је наћи писца код којега постоји такав склад између личних 
особина и идеја. Између писца и дела постоји пуна сагласност. Кротак, питом, нежан, 
сажаљив, пун симпатија према људима, врло социјалан по својој природи, он је лако 
примио човекољубиву и идеалистичку филозофију XVIII века. Пун старинске 
»чувствителности« и »человјекољубија« он ће волети спомен својих родитеља, децу, 
народ, све људе чиста срца, па чак и животиње и цвеће. Али, с друге стране, то је ведар 



6i 





АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 


дух, трезвена природа, и под утицајем књига и размишљања његов дух ће бити све 
критичнији и његов рационализам све снажнији. И та врло складна мешавина 
старинске нежности и осетљивости, а с друге стране ведар и крепак дух, јака вера у 
»богодану свободу ума«, чине Доситеја Обрадовића једном од најсрећнијих и 
најуједначенијих природа. Својом добротом срца и јачином ума он је чинио врло јак 
утисак на све који су га познавали. Не само Срби, које су га уважавали као народнога 
мудраца, но и странци који су са њим разговарали, имали су тај исти утисак. Руски 
писац Андреј Кајсаров, који га је видео у Трсту 1805. године, пише о њему: »То није 
обичан човек.« 

Извесно је да код њега има више но што би требало попустљивости, готово 
понизности путујућега калуђера и претеране љубазности једнога домаћег учитеља који 
је често живео од туђе дарежљивости. Али поред те гипкости у опхођењу и карактеру, 
он има и моралне и духовне чврстине. Иако је проповедао смеле идеје, које су вређале 
многе предрасуде и интересе, он, питом, љубазан и прилагодљив, није имао великих 
сукоба са људима и доста добро прошао је кроза живот. Скроман и благ, са 
филозофском благошћу према људима, он је радо праштао и умео бити захвалан. 
Један такав човек био је предодређен за оптимистичку, алтруистичку и филантропску 
филозофију XVIII века, која је веровала у урођену доброту људску, осетљивост 
сматрала као једну од првих врлина душе, поставила за правило да је циљ човека што 
већа срећа што већег броја, и веровала у крајњу победу добра на земљи. По својој 
природи Доситеј Обрадовић је типски човек XVIII века. 

Он је још имао велику »љубознателност«, духовну отвореност и радозналост, 
жељу да што више види и научи, високо развијену »словесну, разумну и свободну 
љубав ка истини«. Све што је имао постигао је својим личним напорима, сталним 
развијањем и усавршавањем себе самога. Као врло стар човек, са утврђеним гласом 
најученијега Србина, он је поставио себи за девизу: »Старим учећи се«, и на двадесет 
дана пред саму смрт писао је: »Дневи се и године поткраћују, тело изнеможе, а душа 
би јоште нешто хотела.« 

Високо развијен и духовно и морално, он је природан и скроман и у књигама и у 
животу. Он се не прави свецем и не изиграва генија. Као духовни карактер и тип 
Доситеј Обрадовић све више добија уколико се више проучава. Не само у оскудној 
српској књижевности XVIII века но у целој европској књижевности тога времена мало 
је људи који представљају тако потпун и леп тип човека тога доба. Са својим урођеним 
врлинама, са честитошћу, кроткошћу и питомошћу једног благог и душевног човека, 
он је сјединио снажан оптимизам, племенити идеализам и широко човекољубље 
филозофа свога доба. Као писац и као човек, Доситеј Обрадовић је једна од најлепших 
и најразвијенијих личности које је цела наша раса и до данас дала. 


II. ЊЕГОВЕ ИДЕЈЕ 



62 





АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 


ИНТЕЛЕКТУАЛНИ УТИЦАЈИ. — У своме духовном развијању Доситеј 
Обрадовић је прошао кроз неколико разних ступњева. 

Почео је прво, у детињству и у првој младости, читањем црквених књига, 
нарочито дела црквене романтике, житија светих. Жедан читања, он је гутао све што 
му је до руку пало: не само црквено-школске књиге, но и прологе и житија на 
словенском и влашком. Под утиском тих читања он је отишао у манастир, у Хопово, 
сав се бацио у побожне књиге, »прогутао и прождрао«, како сам вели, сва житија, и 
почео читати дебеле књиге старих хришћанских аскета и новијег руског богословља, 
руске црквене догматичаре, полемичаре и беседнике Јаворског, Полоцког, 
Гољатовског, Копинског. Поступно он излази из те верске грознице, чита рукописне 
зборнике, у којима је поред црквених ствари било и састава световног садржаја, 
географских и историјских одломака. Одатле он прелази на читање руских 
»гражданских књига«, историја старог и новога доба, у којима се упознао и са другим 
и сувременијим погледом на живот. То му отвара вољу за читање »и другојачијих 
књига осим црковних«. Та прва читања у Хопову од великог су утицаја на његов 
духовни развитак. У манастиру се занео и опио црквеним легендама и верском 
мистиком; ту се упознао са руском сколастичком теологијом, која је поред свега свога 
догматизма и средњовековнога духа имала извесних саставних елемената класичне и 
европске учености; ту је први пут читао Јована Златоуста и Езопа, које ће доцније 
преводити; ту се, у »гражданским росијским и историческим књигама« упознао са 
световном науком и модерним духом, чији ће апостол у српском народу доцније 
постати. 

У манастиру је увидео несигурност и недовољност свога црквеног образовања и 
решио се да се просвети. Он је у први мах помишљао на Русију, да у Кијеву или Москви 
изучава богословију. Али у Далмацији се решио да изучава богословију код нових 
грчких учитеља. У Грчкој је тада било неколико учених црквених учитеља, који су, 
школовани на Западу, били упознати са западном културом и науком, покушали да их 
пренесу код Грка, и вршили извесну духовну обнову у грчком народу. Код једног од 
тих грчких црквених и просветних реформатора, који су били прилично задахнути 
идејама протестантским, код Јеротеја Дендрина, Обрадовић се школовао три године. 
Тај грчки утицај на њега био је велики. Код грчких учитеља не само да је добро научио 
грчки и ушао у стару грчку књижевност, коју ће доцније у својим делима обилато 
наводити, но се код њих први пут упознао са слободнијим, модернијим идејама и 
покушајима за реформу хришћанске цркве. Оно што су грчки учитељи писали противу 
злоупотреба а за моралисање грчког православља, потпуно је важило и за изданак 
грчкога православља, за српско православље. И прва своја дела Обрадовић ће писати 
према грчким делима. Буквице су изишле из одломака из Јована Златоустог и навода 
»елино-греческих књига«; најранији његови први покушаји Вђнпцђ отпђ алфавита и 
Xpucmou 0 'ia јесу слободни преводи са грчкога. 

Али као и читање руских теолога тако и учење код грчких црквених реформатора 
било је само посредно упознавање са западном културом и модерном науком. 
Обрадовић се ту отресао од старих предрасуда и заблуда, али не потпуно. Са црквом 
још није раскидао и носио је увек црквено одело. Тек после 1771, по одласку у Беч, 
дошавши у непосредан додир са западном културом и модерном мишљу, код њега се 
извршила дефинитивна промена. 



63 





АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 


Бављење у Бечу и у Немачкој било је од одсудног значаја у духовној формацији 
Доситеја Обрадовића. У Бечу је провео више од двадесет година, готово трећину свога 
живота, и то у доба јозефинизма, духовног покрета и рефорама који су потресли 
Аустрију из темеља. Он је усвојио идеје Јосифа II, величао га искрено и одушевљено, 
бранио његове реформе, заступао целу његову просветну политику. Његове књиге су у 
неку руку одбране тих идеја и рефорама код Срба. 

у Бечу и у Немачкој Обрадовић је дошао под утицај немачке културе и 
рационалистичке филозофије. Он чита филозофа Ф. Баумајстера; у Халеу слуша 
критичког филозофа, Лајбницова ђака Еберхарда, који је у име здравога разума 
претресао основне идеје хришћанске цркве. Од немачких писаца Доситеј чита и јако 
цени Лесинга, »остроумног и премудрог Лесинга«, како га он назива, »просвештене 
Германије великог просветитеља«, и ставља га напоредо са Сократом и Христом. Он 
чита Христијана Волфа, главног немачког филозофа из прве половине XVIII века, 
пријатеља и саветодавца Петра Великог. Он цени и преводи Цоликофера, 
протестантског пастора и моралиста и једнога од најважнијих немачких проповедника 
у XVIII веку. Поред тога он чита цео један низ мањих немачких просветитељских 
писаца, усваја њихове идеје, примењује их на српске прилике и шири у српски народ. 

На њега знатно утичу и енглески просветитељи. Као и сви просвећени људи из 
XVIII века, он је англоман, и у Енглеској види класичну земљу духовне слободе и 
модерне цивилизације. Енглези су за њега »најпросвештенији у Европи народ«; они 
»од свију народа европејских најслободније мисле, но на велику славу и дику и 
благополученије человјеческаго рода, и најразумније...« Као своју велику амбицију и 
програм рада он ставља: »с помоћу премудри божествени инглески књига само 
десетак врсти што полезно и разумно после себе оставити«. Он зна за Бекона, Попа, 
Свифта, Честерфилда, Дефоа и његова Робинзона, Ричардсона, али нарочито цени и 
воли благог и озбиљног Адисона, из чијег Spectatora је доста преводио и преносио у 
своје српске књиге. 

Мање од Енглеза и Немаца утицали су на Доситеја Обрадовића Французи. 
Француски је научио још у Бечу, и њиме се прилично користио. На прво место од свију 
француских писаца ставља »блаженог и светог«, »премудрог и добродјетељног 
Фенелона«, хвали његове »премудре разговоре«, усваја и развија његове идеје о 
женском васпитању, истиче велику потребу да се његов Телемак преведе на српски. Он 
цени Мармонтела, и од њега, из Cantes тогаих, преводи Аделаиду, пастирку алписку 
и Лаузуса и Лидију. Он чита Лабријера, и узима из његових дела. Он хвали и често 
наводи Лесажа, Молијера и његове »остроумне и благонаравне комедије«. Али за 
главне писце француске XVIII века он мало зна и не наводи их. 

Развијан под свим тим утицајима, Доситеј Обрадовић није постао оригиналан 
писац. Он нема дубљих и својих идеја, и у њему не треба тражити једног самосталног 
мислиоца и творца филозофских система. Сав његов рад је чисто практичан и сав 
његов значај је што је код Срба примењивао општепримљене идеје сувременог 
европског рационализма, који се и иначе ограничавао на популаризовање научних 
истина. Обрадовић је знао своју спрему и способности и зато се задовољио једним 
осредњим еклектизмом, имајући непрестано пред очима стварне прилике и практичне 
потребе српскога народа. Полазећи од саме стварности, он је говорио о стварности, 



64 





АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 


критиковао, саветовао и упућивао. »Словесни човек будући, вели он, имам богодану и 
природну власт другима мисли моје сприопштавати и што сам добро и паметно од 
други чуо и научио другима казивати...« 

Зато у његовим делима има толико превода: Буквица је састављена из Јована 
Златоустог; Xpucmou&ia је превод једног грчког популарног дела из XVIII века; Слово 
поучително је превод из Цоликофера; Басне су изреда из Езопа, Федра, Лафонтена и 
Лесинга; Совити здраваго разума су »најизбраније мисли и саветовања учених људи 
с разних језика преведене«; Дамон је преведен из Лесинга; Један пар папуча из 
талијанског новелиста Гаспара Гоција; Аделаида и Лаузус и Лидија из Мармонтела, 
сарадника Енциклопедије; Етика, из талијанског филозофа Соави. За извесна места у 
његовим делима утврђено је да су преводи и прераде из разних немачких, енглеских и 
француских аутора, и то ће се у све већој мери показивати уколико се његова дела буду 
критички проучавала. 

Уопште, Доситеј Обрадовић је духовни производ више духовних праваца. У 
разним приликама свога живота он је претрпео неколико разних духовних утицаја: и 
хришћанске романтике и мистике, и руске догматичке теологије, и грчког 
реформаторства, и аустријског јозефинизма, и немачког протестантизма и 
просветитељства, и енглеског рационализма, и француског хуманитаризма. Из свега 
тога развио се он у еклектичног и практичног филозофа, просветитељског популарног 
писца, који је на свој народ примењивао идеје ондашњег европског рационализма. 

РАЦИОНАЛИЗАМ. — Основно осећање код Доситеја Обрадовића јесте љубав ка 
истини, потреба да живи у истини и ради истине, да и свој и људски живот удеси 
према захтевима истине. Он јасно увиђа колико зла долази од заблуда, празноверица 
и незнања и сматра да је све питање унети у душу појединаца и у душу народа истину. 
И у име њено он ће целога свога века давати своме народу »савете здравог разума«. 

Човек је утолико слободан уколико сме и може да слободније мисли и расуђује. 
Народи »који само при старим мњенијам и обикновенијам остају, морају, како год 
остали азијатически и африкански народи, у вечној и очајној тами и неразумију 
лежати«, трунути »у всеконечном и плача достојном бесловесију«. И један од његових 
главних задатака је научити Србе »богоданој свободи ума«, да се »усуде сверх сваке 
ствари свободно мислити и све што чују да суде и расуждавају«. Али, до истине се не 
долази само умовањем. Здрав разум је само средство, а циљ је просвета, створена на 
темељу науке и искуства векова и културних народа. Наука је прави лек од свих 
духовних и државних зала, искупитељ, нови месија човечанства. И Доситеј Обрадовић 
неће пропустити ни једну прилику а да не велича »свету науку, Божји дар, небесни 
цвет«. Ништа није важније но ширити научне истине, мудрим књигама просвећивати 
људе: »Боље је много једну паметну и полезну књигу с коликим му драго трошком 
дати да се на наш језик преведе и наштампа, него дванаест звонара сазидати и у све 
њи велика звона поизвешати... Књиге, браћо моја, књиге, а не звона и прапорце! 
Књиге, предраги и непрецењени небесни дар, просвјештени умова поносите кћери! 
Оне сад на земљи и на мору царствују и премудре законе дају! Оне војују и 
побјеждавају! Оне славу благополучни народа до сами звезда подижу и 
преузвишавају.« 



65 





АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 


ПЕДАГОГ. — Доситеј Обрадовић не тражи толико истину ради истине, у његовим 
очима ока не вреди сама по себи, но од практичне користи коју она пружа људима. 
Наука је само средство, а циљ је духовна слобода и морално савршенство, слободан, 
ведар, чист и угодан живот и појединаца и свих људи. Са таквим утилитарним 
етичким и практичним схватањем науке и филозофије уопште, подређујући све 
моралном васпитању, »чловекољубију и к добрим нравом«, Доситејев рад је морао 
неизбежно узети васпитни, педагошки карактер. Он је цео свој живот провео као 
васпитач: као народни учитељ у Далмацији, као домаћи учитељ и васпитач у 
Молдавији, Угарској, Бечу, Лајпцигу и Трсту, као просветни организатор и 
»попечитељ просвјешченија« у новоослобођеној Србији. Његове књиге имају 
педагошки и васпитни смер. На наслову Басана Обрадовић је ставио: »Мусеј 
свешченик девојчицам и деци ја појем«, и цела књига је упућена »љубезној сербској 
јуности«, са намером да је упути у свестан, разуман и моралан живот. Он је педагог са 
дубоким убеђењем, уверен, заједно са целим својим просветитељским добом, да се 
човек рађа добар, да га само рђаво васпитање изопачава и да од доброг васпитања 
младежи зависи срећа човечанства. Са апсолутним уверењем у способности и 
неограничену свемоћ научне културе и рационалног васпитања, он цео политички, 
социјални и морални проблем своди на »воспитаније младости«, ту »ствар најнужнију 
и најполезнију чловеку на свету«. Сва будућност неуког и заосталог српског народа 
лежи у васпитању. 

Када говори о васпитању, Доситеј не мисли само на васпитање мушке деце. Он 
исто тако тражи и васпитање женске деце, и још и у том погледу он високо стоји над 
својим добом. У српском народу су владали увек патријархални и оријентални појмови 
о жени, и у жени се толико гледало биће ниже врсте да до 1730. жена није имала права 
ни у цркву да иде. Обрадовић устаје против тих жалосних заблуда и тражи да се жена 
подигне до свесног и разумног живота. Он тврди да се народ не може подићи до 
просвете док жена остаје »у простоти и варварству«. Он хоће да женска деца уче не 
само читање и писање но и историју, географију и логику, да могу разумно и правилно 
судити, да науче моралну филозофију, како би знале своје дужности као кћери. 
супруге и матере. Он верује да ће просвећене, моралне и вредне жене моћи више но 
ико радити на општем просвећивању српскога народа. 

ЦРКВЕНЕ РЕФОРМЕ. — Раскалуђер, ученик грчких црквених реформатора, 
следбеник европских рационалиста, поборник артиклерикалних рефорама Јосифа II, 
— Доситеј Обрадовић се најјаче изразио и највише истакао у верској критици, на пољу 
црквених рефорама. Као и за цело његово доба питање вере изгледа му особито важно. 
И у име »чисте евангелске и апостолске цркве« он у српском друштву први стварно 
почиње борбу против изопаченог хришћанства, верскога фанатизма и формализма, 
против калуђерскога паразитизма, против застарелих и штетних црквених установа, а 
за верску сношљивости и за преображај цркве према захтевима здравога разума. 
Проповедајући те нове и смеле идеје, Доситеј не пресађује само оно што је код других 
напредних народа видео, и није само заступник антиклерикалне политике Јосифа II и 
подстрекач антиклерикализма код Срба. Он тиме даје научну основу и књижевне 
формуле једном стању ствари које је код угарских Срба и раније постојало, оној борби 
грађанства против православне теократије, и световног и општенационалног духа 
против црквеног и уског сталешког клерикалног гледишта. 



66 





АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 


У XVIII веку и код Срба, као у целој Европи, дошло је до сукоба између световних 
и црквених сталежа. Српско грађанство, чим се почело прилагођавати условима 
новога живота у Угарској, у земљи западне културе и где је било доста протестаната, 
почело је борбу против свемоћи црквене јерархије. На свима српским саборима, још 
од почетка XVIII века, световни, грађански посланици нападали су несавесност, 
грабљивост и самовољу архијереја, калуђера и свештеника, код којих је још владао 
балкански грчки дух, тражили да се духовни сталежи у својој власти ограниче и 
утерају у границе морала и хришћанске врлине, да народ врши контролу над радом 
својих црквених старешина и да и сам има удела у управи над црквом. Ти сукоби су 
били стални, не само у саборима но и у црквеним општинама, и трајали су све до краја 
XVIII века, када се и државна власт у њих умешала, али више из непријатељских 
осећања према православној цркви. Културни и световни елементи у српском народу и 
пре Доситеја Обрадовића вршили су критику црквених злоупотреба, водили борбу са 
црквеним људима и тражили црквене реформе, и Доситеј Обрадовић је дошао да тим 
њиховим осећањима и жељама да сувремен и књижеван израз. И зато је он одмах 
имао толико успеха у своме раду, зато је стекао толики број читалаца, пријатеља и 
добротвора у грађанском сталежу. 

У својој верској критици Обрадовић пре свега удара на верску заслепљеност и 
тражи, заједно са својим добом, да у духове и у нарави уђе модерно начело верске 
равноправности и сношљивости. И он је за ту идеју не само као рационалист но и као 
Србин, као члан народа који је кроз цео један век био изложен суровим верским 
гоњењима. Догме и обреди, цела форма разних вера нема везе са правом религијом, 
религијом људске савести, која једино почива на еванђелској истини. »Сад се међу 
просвештеним људма не пита ко је восточне, ко ли је западне цркве, но ко је 
добродјетељан, поштен и вредан човек.« Црква треба да сједињује људе, а не да их 
мржњама раздељује. Верске мржње међу људима, синовима једног истог небеског оца, 
распирују они за које је вера постала занат од кога живе: маги, брамини, бонзе, 
јерофанти, ламе, хоџе, фратри, попови и калуђери. Први међу свима српским писцима 
православне вере, први у локалној и конфесионалној књижевности угарских Срба у 
XVIII веку, он својим духом обухвата цео српски народ, не само без обзира на државне 
границе но и на верске разлике, »колико грчке цркве, толико и латинске сљедоватеље, 
не искључавајући ни саме Турке Бошњаке и Ерцеговце, будући да закон и вера може се 
променити, а род и језик никада«. Он први јасно види да се сва будућност српскога 
народа, подељеног у три разне и завађене вере, налази у примени модерне идеје 
верске сношљивости и истицања начела народности над верским осећањем. 

У својој верској критици Доситеј логично иде још даље. Као и сви његови 
учитељи и узори: Јеротеј Дендрин у Смирни, либерални протестанти и просветитељи 
у Немачкој, као Петар Велики у Русији и Јосиф II у Аустрији, он тражи основну 
реформу цркве, да се она саобрази захтевима здравога разума и потребама новога 
времена, да се из ње избаце празноверице, фетишизам, ритуализам, фарисејство, сви 
»стари плесниви и зарђати обичаји«. Он хоће да се одвоји »чисто евангелско учење«, 
оно што је основно и битно од оног што је доцније додато и штетно, од »човешких 
свакојаких предања и придодања«, »правоверје од сујеверја«, језгро од љуске. Он 
усваја и подупире црквене реформе које је одлучно почео спроводити Јосиф II, 
уперене у првом реду против католичке цркве, али које су се неизбежно преносиле и 
на православну цркву, и против којих је устала и материјално угрожена црквена 



67 





АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 


јерархија и прости и непросвећени народ, конзервативан у својим вековним невољама 
и увек у страху да се иза тих рефорама не крије унија. И јерархија и народ су се бунили 
када је државна власт стала укидати силна празновања, када је покушавала да се 
бракоразводне парнице од црквених судова пренесу на грађанске, када се издала 
наредба да се, у интересу јавнога здравља, мртваци морају сахрањивати у затвореним 
сандуцима и у гробљима даље од вароши. Маса народа је на то са зебњом гледала и у 
неким дијецезама долазило је до отворених побуна. Обрадовић је уверавао народ да те 
реформе као умесне и корисне треба примити. 

Од свију црквених рефорама Доситеј највијше полаже на укидање манастира и 
калуђера, што је Јосиф II увелико и с успехом изводио у католичкој цркви, а у маломе 
и безуспешно покушавао у православној цркви. У Хопову, у својим путовањима по 
православном Истоку, он је имао довољно прилике да види шта је калуђерство, и он 
сматра за дужност да своје искуство и другоме каже. (»Ко се год опари, а не каже 
друштву да чорба жеже, није добар за друштво.«) Иначе миран и питом, Доситеј никад 
се није тако жестио но када је доказивао »бесполезност манастира у опшчеству« и 
преживелост и бесмисленост установе калуђерства. ЖивотЂ и приклточенш је у првом 
реду ради тога и писао. Он је за укидање манастира и калуђерског реда и тражи да се 
манастири претворе у школе, где би се за свештенички и учитељски позив 
васпитавала сирота народна деца. 

Та антиманастирска и јозефинска идеја код Доситеја је била тако јака да изгледа 
да је највећи део његових књига нисан против калуђерства. И док су због тога 
грађанство, па чак и један део мирског свештенства у њима уживали, дотле су их 
калуђери оглашавали за јеретичне, прогонили, спаљивали, и све до половине XIX века 
ометали и покушавали да спрече нова издања. 

ПОЛИТИЧКЕ ИДЕЈЕ. — Било што није хтео да долази у сукоб са цензуром, било 
што је хотимично избегавао да говори о сувременим догађајима, Доситеј Обрадовић 
врло мало говори о политици. О француској револуцији, о Наполеону, о политичким 
захтевима српским из 1790. године код њега нема ни помена. 

Негова главна политичка идеја то је уважавање просвећенога деспотизма XVIII 
века, владара као што су били Петар Велики и Катарина II у Русији, Фридрих II у 
Пруској, а нарочито Јосиф II у Аустрији. Као уопште филозофи XVIII века, и он држи 
да је најлакши пут за победу нових идеја имати једног просвећеног човека на 
престолу, који ће наметнути непросвећеној маси нове истине и напредне реформе. 
Напредак долази озго, а не оздо, и он држи да се остварио Платонов сан, да је дошло 
доба када владари филозофишу, а филозофи са владарима владају. И те владаре- 
филозофе он прославља као месије човечанства. 

Он је за монархију, али за монархију са просвећеним, правдољубивим, мудрим и 
добрим владарем, који ће земљи бити оно што је добар домаћин кући, владати 
»мудрим и силним законима«, и наместо насиља, нереда и неправде, обезбедити мир, 
сигурност и правду. 

НАЦИОНАЛНЕ ИДЕЈЕ. — До Доситеја Обрадовића српско родољубље је уско и 
има верски карактер. На крају XVIII века национални покрет, уколико га има, осећа се 



68 





АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 


код угарских Срба, у Карловачкој митрополији. Србија је пуста и бедна, цео 
београдски пашалук нема ни ioo.ooo душа. Стара Србија је сеобама преполовљена; у 
Босни и Херцеговини влада тама и варварство; Црна Гора је у сталним борбама са 
Турцима и Арбанасима; Далмација, под Млетачком Републиком, преплављена 
талијанством, живи својим оделитим животом. Између појединих делова српског 
народа нема никакве везе, свест о народној заједници готово не постоји. Код угарских 
Срба, гањаних због вере, национално осећање се ограничило само на православље, а 
католици у Славонији, Срему и Бачкој, »Шокци« и »Буневци«, стављани су ван 
националне заједнице. У доба око 1780. године српско осећање је ограничено само на 
православне Србе у Угарској, и нација је више једна вероисповест једне ограничене 
покрајине. 

Доситеј Обрадовић из основа мења то уско и назадно схватање. Он је много 
путовао и живео по готово свима српским крајевима и на лицу места стекао осећање да 
је све то један исти народ. Он познаје српски народ и у Банату, и у Бачкој, и у Срему, и 
у Славонији, и у Хрватској, и у Далмацији, и у Црној Гори, и у Србији. Својим 
широким и модерним идејама о вери он се високо уздиже над конфесионалним 
схватањем национализма, и из начела верске равноправности и сношљивости развија 
се код њега идеја о народном јединству без обзира на верску поделу. Он се први обраћа 
свима Србима »од Црне Горе до Смедерева и Баната«, пише за »све Србље од 
Адријатическога Мора до реке Дунава«, уводи у српску народну заједницу не само 
православне но и католике и муслимане. 

Његово родољубље је разумно и широко човечанско. Он осуђује националну 
надутост, искључивост и мржњу на друге народе. Али он високо мисли о природним 
способностима и урођеним врлинама српскога народа, о његовој културној 
усавршљивости. »С горућим и пуним љубави срцем« говори он о »славној славено- 
србској нацији« и верује да када наука и просвета дођу међу Србе, »изабраније нације« 
неће бити. 

Он има јако развијено осећање националне солидарности, на сасвим модерном, 
рационалном и социјалном основу. Сваки је човек члан народне заједнице, и зато што 
ужива користи од ње дужан је да за њено добро ради. Када говори о народу, он нема 
пред очима апстракцију, но живе људе, народ, пук, који чине број, темељ и снагу 
нације. Његов патриотизам има сасвим реалну политичку подлогу. Једно време [око 
1788] заваравао се празном надом да ће Јосиф II ослободити Србе, али када је 1804. 
букнуо устанак у Србији, он је одмах осетио његов велики значај. Он је први српски 
писац који је видео историјску улогу Србије и који је веровао у њу. И пошто је у својим 
делима дао рационалан основ српском национализму, проширио га на све српске 
крајеве и на све три вере, пошто је први прокламовао духовно јединство вером и 
границама подељеног српског народа, он је почео и практично политичко извођење 
тих идеја, својим радом на стварању Србије. 


III. КЊИЖЕВНЕ ОСОБИНЕ 



69 





АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 


ЈЕЗИК. — Све док је српска књижевност имала верски и обредни карактер, док су 
писци излазили из духовних редова, дотле је црквени, рускословенски језик владао 
као књижевни језик. Али чим је грађански елеменат ојачао и када се световни дух 
почео ширити, када су се почели јављати писци световњаци, стало се тражити да се 
народни језик уведе у књижевност. Захарија Орфелин први то тражи, али са мало 
снаге, и сам се више служи црквенословенским. Човек који је први дао све разлоге за 
употребу народног језика у књижевности, и који ће својим примером показати како се 
може тим језиком писати, био је Доситеј Обрадовић. 

Он тим језиком пише од првих почетака књижевног рада, иако се прво образовао 
на рускословенском. Он је тај језик нарочито упознао у Далмацији, где се лепо и 
складно говори српски. И он ће тај језик заволети са љубављу којом је волео своју 
земљу и свој народ. Он осећа да је потпун, да може дати пуно израза свом унутрашњем 
бићу само када говори својим матерњим језиком. Као и у свему рационалист, тако и у 
овоме он полази од гледишта: »Језик има своју цену од ползе коју узрокује.« Језик је 
за њега оруђе напретка и просвете, и он тражи народни језик у књижевности да би 
прости људи, и сељаци и чобани, могли што лакше и са што више разумевања читати 
и да би се просвета могла што брже и дубље ширити. Нашто мртви словенски језик, 
који разуме само једна мала мањина и који је туђ и неразумљив народу? Учити тај 
језик значи губити драгоцено време, а »само простота и глупост задовољава се всегда 
при старинском остати«. 

И Доситеј Обрадовић ће одсудно бити за »обшченародни језик и говорење«, и 
писаће »нашим простим србским језиком«. Али ипак тај његов језик није беспрекоран 
и потпуно чист. Он се родио у једном крају где је српско становништво јако измешано 
са туђинским и где је језик неизбежно морао изгубити од своје чистоте. Затим, он се 
почео учити у рускословенским књигама, већи део живота провео је у туђини, 
образовао се на туђим језицима, и није владао чистим народним језиком. Најзад, 
пишући филозофска и етичка дела он се није могао служити простим, још 
неразвијеним народним говором српским, и отуда код њега велики број ненародних 
речи и реченичних обрта, и то нарочито из рускословенског и словенског језика, 
управо из руског језика XVIII века, у који је, после Петра Великог, ушло много страних 
и скованих речи. Обрадовић је полазио са гледишта да у питању књижевнога језика »с 
помоћу старога нови ће се од дан до дан у боље состојаније приводити«, и писао је у 
основу народним језиком, али стручни књижевни и апстрактни изрази били су 
позајмљени из рускословенског. Граматике народног језика није било, и он прави 
честе граматичке грешке. У ствари, тако је и морало бити, и све то не умањује његову 
велику заслугу: да је уместо мртвог и туђинског црквеног језика унео у српску 
књижевност живи и усавршљиви српски народни језик. 

КЊИЖЕВНИ ТАЛЕНАТ. — У целом своме књижевном делу Доситеј Обрадовић 
има основну идеју: бити користан српском народу. Он не пише да ствара лична, 
оригинална дела, у којима ће изражавати себе и обезбедити себи књижевну славу у 
потомству. Као и наука тако и књижевност за њега није сама себи циљ, и у једној и у 
другој он види средство духовног и моралног општег напретка народног. У идејама 
практичне, утилитарне и тенденциозне књижевности XVIII века, он пише да поучи и 
просвети, не обраћа се машти но разуму, не тражи стилске ефекте но убедљиве 
аргументе. Затим, и да је имао књижевних намера тешко би их остваривао, јер у то 



70 





АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 


доба у српској књижевности није било књижевних традиција и узора, као ни 
развијеног књижевног језика. Све је имало да се ствара, и на њега је пао тај тежак 
историјски посао, у врло неповољним материјалним приликама по књижевни рад. Он 
ради брзо, и одмах даје у штампу. Отуда у његовом писању има недостатака. Он је 
често старински китњаст, претерано »чувствителан« и панегиричан, са сувише 
усклика и апострофа. Он има склоности да се расплињава и често се губи у 
развијањима која су у слабој вези са оним што хоће да каже. Његове периодичне 
реченице су каткада неразумљиве. Интерпункција му није увек сигурна. 

Он је писао у стиху и у прози. Он воли поезију и на једном месту вели: »Мени су 
на сваком језику стихови мили.« Али његови стихови су слаби, као сва српска поезија у 
XVIII веку. У његовом певању опажа се утицај псевдокласицизма, који је тада владао у 
европској поезији. Прозни рад му је много обилнији и бољи. У првом реду и у 
главноме он је јасан писац. Он се први међу Србима обраћа великој публици, целој 
нацији, и труди се да буде што простији и разумљивији. Он јасно говори разумне и 
трезвене ствари, избегавајући све што је магловито, високопарно, школско и 
педантно, и у писању је прост, непосредан, природан и разумљив. »Што год није чисто 
и јасно, вели он, не увесељава, а што не увесељава не може придобити срце.« Иако не 
тежи да прави књижевне ефекте, он пише књижевним стилом, непосредним и 
простим, али живим и живописним. То је најкњижевнији српски писац свога доба, и 
још задуго после остао је као образац у писању. 

У целом његовом писању има известан добродушан, срдачан тон. Онакав какав је 
био у животу, природан, кротак, питом, човекољубив, такав је и у свом писању. Он се 
читаоцу обраћа са неком братском или очинском нежношћу, и у своје писање уноси 
толико »сладости«, како је још један сувременик запазио. Он има ону »речитост срца« 
коју су неговали писци са краја XVIII века, и често више осваја својом добротом и 
срдачношћу но солидношћу своје аргументације. 

Уопште узев, он је добар писац. Он прича живо, живописно и занимљиво, и 
његово живописно писање подсећа на интимне разговоре које воде стари и добри 
пријатељи. У најбољим делима својим, у првом делу Живота и приклточент и у 
Баснама, он показује и извесног књижевног талента, уноси у своје причање живота, 
слика, покрета. Пишући о апстрактним стварима, он уме да буде занимљив, и 
најсувља извођења зачињава чињеницама из стварног живота, примерима и 
успоменама свога богатог искуства, анегдотама које забављају, изрекама које остају. И 
све то објашњава што се он тако радо читао, као што се и још данас даде читати. Тиме, 
као и основним добродушним и интимним тоном, он опомиње на Љубомора П. 
Ненадовића којем је умногоме служио за узор. У сваком случају, то је био једини 
књижевни писац српски у XVIII веку, чије књижевне способности достојно су служиле 
његове разумне и племените идеје. 


IV. ОПШТИ ПОГЛЕД НА ЊЕГОВ РАД И ЊЕГОВО МЕСТО У 

СРПСКОЈ КЊИЖЕВНОСТИ 






АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 


Доситеј Обрадовић је новатор и иницијатор какви се ретко виђају, један од оних 
људи који стварају епоху и остају као путовође целога једнога народа. Нови духовни и 
књижевни живот у српскоме народу несумњиво од њега потиче. 

Место дотадашњег »мртворођенога детета старе сколастичко-богословске 
књижевности«, он почиње једну живу, световну, сувремену, реалну књижевност, на 
солидној основици, способну за живот и усавршавање. Књижевност до њега била је у 
рукама само црквенога реда, намењена обредним циљевима и задахнута искључиво 
богословским духом, без везе са животом, без ослонца на искуство, без додира са 
стварношћу. Доситеј прекида са том средњовековном традицијом и оснива модерну и 
световну књижевност, која се обраћа грађанству и народу, која је у вези са стварним 
животом, или, боље рећи, која је израз народнога живота. И сву ту нову, праву 
књижевност, која је остала и која се развила у ово што данас српски народ има, почео 
је он радити на народном и живом језику, одбацивши мртви туђински и скрпљени 
црквени језик, исто онако као што је енергично потиснуо и црквене идеје. 

У културном развитку српскога народа појава Доситеја Обрадовића је од 
епохалног значаја. Све до њега Срби су живели у духовњој атмосфери средњега века. 
Он прекида са том некултурном источњачко-православном традицијом и одлази 
непосредно у школу просвећенога Запада и његове слободне, рационалне и хумане 
културе. Византијски дух и руска теологија губе земљишта код Срба, и српски народ 
улази у културну заједницу западних европских народа. У томе погледу, Доситеј 
Обрадовић је иницијатор културног и напредног западњаштва, вођ у духовном 
ослобођењу српскога народа од средњега века и Истока и увођењу у модерно доба и на 
Запад. И то му је можда највећа и најтрајнија заслуга. 

Његово дело има у првом реду практичан и утилитаран карактер, оно има више 
живота и стварности, почива више на искуству но дело иједнога српскога писца до 
њега, но дело ретко кога српскога писца и после њега. Ма како он по природи био 
идеалист, ма колико цео његов рад изгледао одблесак европске идеологије XVIII века, 
ипак је он скроз позитиван дух и његове идеје имају солидну реалну подлогу и чисто 
практичан смер. Он не оперише са магловитим системима и не лута у 
метафизичарским апстракцијама, но остаје увек на земљи и у најобичнијој стварности, 
мислећи о приликама и потребама свога народа. Он има богато искуство као ретко ко, 
јер, »син својих дела«, сам је себи прокрчио пут, самоуштвом, путовањима и у школи 
живота научио оно што му се није дало да у младости редовним путем научи. Он 
познаје живот, јер је њиме обилно живео, и као писац он ће бити од оних који живот 
уносе у књиге а не књиге у живот. Он боле но ико познаје српски народ, јер је живео у 
њему, и то у свима крајевима његовим, и оно што је проповедао одговарало је лично 
проученим приликама и стварним потребама у којима је српски народ живео. У томе 
погледу Доситеј Обрадовић је први позитивист и реалист српски, у широком смислу 
тих речи. 

Велика амбиција његова то је научити Србе »словесној, разумној и свободној 
љубави ка истини«, да по здравоме разуму о свему мисле, да о свему слободно расуђују 
и да цео свој и унутрашњи и спољашњи, и појединачни и народни, живот удесе онако 
како је најпаметније и најкорисније. Снажније и потпуније но ико он представља 
рационалистички и критички дух у српској књижевности, просветитељску филозофију 



72 





АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 


XVIII века уопште, аустријски јозефинизам напосе. Благодарећи њему српски народ 
ослобађа се духовног јарма своје теократије и »всеконечног и плача достојног 
бесловесија«. 

Доситеј Обрадовић у исти мах продужује борбу која се готово цео век у српском 
друштву водила између црквенога и световнога елемента, теократије и грађанства, и 
почиње популарисати код Срба идеје духовнога ослобођења, верске сношљивости, 
црквених рефорама, модерног критичног духа и научнога образовања. Он почиње 
водити борбу против догматизма, фанатизма, »старих плеснивих и зарђатих обичаја« 
у цркви, противу великих злоупотреба црквених људи, а нарочито калуђера, и својим 
пером помаже напредне црквене реформе Јосифа II. Он покушава да Србе научи 
»разумно и свободно као словесни људи мислити«, ослободити их од верскога 
фанатизма и робовања јерархији, формулама, догмама и обредима, он их учи да из 
вере одбаце све што је споредно, формално, накалемљено и противно здравом разуму 
и човечанском достојанству, и да место живота по »страху господњем« приме 
слободни и хумани морал, који излази из природе сама човека и људских одношаја у 
друштву. У томе погледу Доситеј Обрадовић је први рационалист и слободни 
мислилац у српскоме народу и »најрадикалнији заступник идеја Просвећености код 
Јужних Словена« (др Матија Мурко). 

Рођен у једном козмополитском веку, козмополит по својим идејама, Доситеј је 
ипак више но ико радио на стварању националнога осећања у српском народу. До њега 
српски национализам био је чисто вероисповеднога карактера и обухватао Србе у 
Карловачкој митрополији. Он први уводи у појам народне целине Србе свију крајева, 
без обзира на покрајине у којима живе и државе којима припадају, и Србе у Угарској, и 
Србе у Турској, и Србе у Црној Гори, и Србе под Млетачком Републиком. Он 
прокламује да вера не опредељује народност, но језик и крв, и да су исто тако Срби и 
католици и муслимани. То је за оно доба била нова и смела мисао, од првореднога 
значаја за будућност. И ако је што жалити то је што се у XIX веку та мисао није 
довољно схватила и што је српски национализам још задуго задржао конфесионалан 
карактер. Тим својим идејама Доситеј Обрадовић се истиче као творац широког 
национализма српског. 

Доситеј Обрадовић јасније но ико види огроман значај просвете, и то просвете не 
ограничене на један повлашћен сталеж но на све слојеве народне, нарочито на радну 
масу народну. Проблем општега васпитања за њега је проблем целе будућности 
народне. Он тражи да школа не буде учионица молитава и црквених обреда, но да се у 
њој младеж упути у сва корисна и практична знања, потребна за слободан и светован 
живот. Из просвете он не искључује ниједан сталеж, и исто тако ниједан пол, и први 
међу Србима истиче велику националну и моралну потребу да се и женскињу даду све 
благодети образовања. За просветни развитак српскога народа он је био један од 
најзначајнијих луди, и у њему треба гледати творца сувремене народне просвете 
српске. 

Кренувши, правилно поставивши и решивши толика и тако важна питања 
народнога живота, он је био од огромнога утицаја не само на своје сувременике но и на 
потоње нараштаје српске. Он је прикупио око себе целу једну школу писаца, Јована 
Мушкатировића, Емануила Јанковића, Алексија Везилића, Глигорија Трлајића, 



73 





АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 


Атанасија Стојковића, а нарочито Павла Соларића, који су спроводили и даље 
развијали његове реформаторске идеје. Мушицки, који је доцније издавао његове 
Басне, претрпео је његов утицај. Његове идеје о црквеној реформи имале су 
непосредног практичног значаја за време владе Јосифа II, када су се озго подржавале 
и изводиле; за доба реакције после цара реформатора оне су изгубиле од своје 
актуалности, али су ипак остале толико у снази да у српскоме друштву у Угарској 
одржавају световни антитеократски дух, који најзад тријумфује у наше дане. Али 
нарочито су остале његове просветне и националне идеје, као и оно што је књижевно 
код њега. Доцније, када се духовни правац и књижевни укус код Срба променио, у 
доба романтизма, тако супротног његовим идејама, он је ипак чувао своју читалачку 
публику, духовно и морално утицао на целе нараштаје српске. Он се издаје у целој 
првој половини XIX века, па чак и у пуно доба романтизма, и код Уједињене омладине 
српске слави се као члан »Српске Свете Тројице«, заједно са св. Савом и Вуком 
Караџићем. 

Али, између онога што је Доситеј Обрадовић мислио и проповедао и онога што су 
романтичари сањали и певали, између његовог трезвеног и ведрог рационализма и 
вербалног романтизма »Вукове омладине«, постојале су у основу потпуне 
супротности, и романтизам Вука Караџића и Омладине значи реакцију рационализму 
Доситеја Обрадовића. Као раније у Европи, тако су и код Срба око 1860. машта и 
осећање дошли место разума, традиција место рефорама, култ прошлости место култа 
будућности. Док Доситеј Обрадовић напада оне који се »почну удаљавати од здравога 
разума (који неодложно мора служити за основ свију човечанских знања), упадају у 
оно што Немци зову: швермерај, а наши: парење и покретање ума...«, — наши 
романтичари, напротив, нападали су на »ладан разум«, растапали се у тим 
»швермерајима«, маштањима и сањаријама, и »на горама одушевљења« буктали од 
»божанствене страсти«. Доситеј тражи само оно што је саобразно здравом разуму и 
корисно друштвеној целини; романтичари истичу оно што је најособеније и 
најексцентричније у личности, проглашујући право јединке да живи на своју руку и за 
свој рачун. Доситеј у народним обичајима гледа доказе наше заосталости, трагове 
нашега варварства и хоће да их неповратно уништи; романтичари у њима гледају 
свете остатке прошлости, највише изразе народне душе и особености, поуздан доказ 
народне супериорности, и хоће да их сачувају да би се имало чиме стајати ван а и 
изнад других народа. Доситеј истиче науку и општечовечанску просвету као извор 
мудрости и једино средство не само напретка но и опстанка српскога народа; 
романтичари место свега тога истичу народну поезију; траже у њој извор и утоку 
мудрости, сву етику и сву естетику, замену религије и упут за сувремени живот, алфу и 
омегу свега знања и уметности. Доситеј је просвећени западњак и хоће да српски 
народ прихвати израђену и искуством оверену богату културу напредних западних 
народа; романтичари презиру »трули Запад« и верују у »српску културу«, коју никада 
нису ни дефинисали у чему се састоји. Између Доситеја и романтичара наших постоји 
разлика која је између разумна човека који ведро гледа преда се у будућност и 
збуњених људи и магловитих глава који гледају назад у прошлост. 

После пада романтизма, од 1870. године, када су се опет почеле ширити 
рационалистичке идеје, српски духови су се стали враћати Доситеју Обрадовићу. И 
данас српски духови деле се на два велика дела: на оне којима је родоначелник 
Доситеј Обрадовић са његовим широким рационалистичким, реалистичким и 



74 





АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 


западњачким идејама, и на оне којима је родоначелник Вук Караџић са својим 
романтичарским и традиционалистичким идејама. Један од данашњих писаца 
српских недавно је Обрадовића назвао »родоначелником наше свести«. И одиста, 
данас, после више од једнога века, Обрадовић изгледа ближи, модернији, живљи од 
Вука Караџића, садашњост и стварност дају му за право, и зато је прослава његове 
стогодишњице 1911. узела размере једне велике националне прославе, и његов спомен 
прослављен као ничији досада. 

За своје сувременике и непосредне следбенике он је био велики човек. Павле 
Соларић га је називао »сербским Сократом« и »чрезвичајним Сербином«; »преславни 
первопросветитељ славено-сербскаго рода нашега«, вели Глигорије Трлајић; 
»сребровласи мили Обрадовић«, пише Лукијан Мушицки; »велики Доситеј«, назива 
га Михаило Витковић; »блажени старац«, вели Сима Милутиновић, а Јован Ст. 
Поповић назива га »преславним«. Словеначки писац Урбан Јарник, 1838, исто тако 
назвао га је »преславним нашим илирским Анахарзисом скупа и Сократом«. Ако се 
вредност једнога писца одређује по плодности и дуготрајности утицаја који је вршио 
на духове, по трагу који је оставио, по користи коју је допринео своме народу, Доситеј 
Обрадовић долази на прво место и за нову просвету он је оно што је био св. Сава за 
стару. Он је био духовни препородитељ српскога народа, творац нове српске просвете 
и књижевности, »просветоначалник Народа Србскога«, како га је тачно назвао његов 
ученик Павле Соларић. 



75 





АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 


ЈОВАН МУШКАТИРОВИЋ 


Р 

ођен у Сенти, у Бачкој, око 1743. године, Мушкатировић је свршио права 

у Пешти и постао сенатор пештанске општине 1778. године. Поставши адвокат 1783,35 
као једини Србин адвокат заступао је српске народне ствари пред великим судовима. 
Врло уважаван и као правник и као писац и као човек, умро је у Пешти 14. јула 1809. 

у свом књижевном раду Мушкатировић иде за стопама свога учитеља и 
пријатеља Доситеја Обрадовића. Већ 1786. штампа он у Бечу, грађанским словима и на 
релативно добром народном језику, своју књигу Краткое размишлеше о праздници, 
којује Доситеј Обрадовић препоручио Србима као »преполезну и достојну всеобшчег 
чтенија«. Та књижица имала је чисто практичан значај: она је правдала кораке 
државне власти за укидање силних празничних и нерадних дана у православној 
цркви. Доситеј је правдао те мере, умиривао Србе који су се бунили, питао их каква 
смисла има »празновати и у лености и нераденију целу трећу част године за толико 
множество светковина губити«, и уверавао их »да у светковању толиких светаца 
ниједна длака православија не стоји«. Мушкатировић је ту идеју развио у целу једну 
књигу. Он доказује Србима да празнике није измислио Христос и да их не помиње 
Свето писмо, но да су се они намножили као плод »невјежества и сујеверија«, у доба 
када се хришћанство стало удаљавати од своје првобитне чистоте. У чисто 
богословским разматрањима, где се служи библијским текстовима и црквеним 
канонима, Мушкатировић се служи старијим протестантским богословима и 
полемичарима, нарочито Швајцарцем Рудолфом Хоспинијаном, писцем са краја XVI 
века. Али поред тога Мушкатировић познаје народни живот и народне потребе и 
најзанимљивији и најоригиналнији је када даје практичне разлоге против 
празновања, када чини трезвена и тачна опажања о сувременом животу и обичајима 
српскога народа, наводећи чињенице и случајеве које је сам видео. 


У погледу рефорама на црквеном пољу Јован Мушкатировић заузима лепо, али 
споредно место, као један од првих српских писаца који су признавали слободоумне 
идеје Доситеја Обрадовића. Али, поред тога, он је био први међу православним 
Србима који су почели прикупљати народне умотворине. 1787. изишла је у Бечу 
његова књига Причте илити no простому пословице тЂмже сентенцт илити 
рЂчешл. Друго, умножено издање, изишло је у Будиму, 1807. Мушкатировић је тај 
посао радио не као скупљач народних умотворина, које су се у његово доба уопште 
мало цениле, но као моралист, да би показао како треба паметно живети. Он је 
прикупио народне изреке, као и изреке појединих писаца, и све то, по савету Доситеја 
Обрадовића, издао »за ползу« свом народу, и да би показао »многа својства, силе и 
краснорјечија нашега сербскаго језика«. Поред пословица преведених са разних 
језика, има и знатан број српских народних, из разних крајева српских, са народним 
анегдотама, белешкама о народним традицијама и стиховима из народних песама. 


ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 



76 





АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 


Књига је имала успеха: још за живота пишчева имала је два издања; њу је »са 
сербскога језика на илирички« »превео« Иван Амброзовић и издао у Пешти 1808. под 
насловом Proricsja i narecsenja, која shtiuch и obderzavajuch i sam sebe svaki i druge 
pouzdano upravljati hoche. Словенски научењаци тога доба, Добровски и Копитар, 
обратили су пажњу на Мушкатировићеву књигу, а Вук Караџић унео је многе 
пословице из ње у своју збирку српских народних пословица из 1836. 

Мушкатировић се бавио и народним историјом. 1790. године, приликом 
Темишварског сабора, да би историјски подупро политичке тражбине српског народа 
у Угарској, он је написао један историјски спис на латинском, који се и данас чува у 
Мађарском народном музеју у Пешти. Извод одатле штампан је у СербскомЂ 
лРтопису за 1844, под насловом Черте сербскогЂ живота у Унгарш а у целини је 
издао Димитрије Руварац у Српском Сиону за 1905. годину. Мушкатировић се служио 
понајвише мађарским историчарима, а од Срба Павлом Ђулинцем. Главна намера му 
је да докаже да су Срби у Угарској постојали и играли политичку улогу и пре сеобе на 
крају XVII века, и да су своје привилегије стекли својим заслугама на бојном пољу. То 
је дело једног доброг српског родољуба, које, иако намењено једном практичном 
циљу, није без извесне научне вредности и заузима пристојно место у историографији 
српској у XVIII веку.* 

Јован Мушкатировић је карактеристична личност српске књижевности XVIII 
века. Он не показује неки књижевни таленат, ни оригиналност у идејама, и не може се 
узети као прави књижевни и самосталан мислилац. То је био један просвећен и 
разуман човек, један ведар дух, користан народни и просветни радник, 
»истинољубитељ и општег добра и ползе желатељ«, који је према својим силама хтео 
да помогне напретку свога народа. Он својим животом и радом врло добро и потпуно 
представља једног српског интелектуалца и просвећеног световњака с краја XVIII века, 
једног од оних људи који су се тада у Европи, различно према земљама, звали: 
филозофима, енциклопедистима, просветитељима, слободним зидарима, 
јозефинистима у Аустрији, »националистима« код угарских Срба. Он је веран ученик 
Доситеја Обрадовића и примењује идеје свога учитеља на народни живот; на тридесет 
година пре Вука Караџића он почиње прикупљати народне умотворине; уз Јована 
Рајића он покушава да да слику историјскога живота српског народа и да му на основу 
славне прошлости улије веру у бољу будућност. И Доситеј Обрадовић је са разлогом 
хвалио овог »ученог и достахвалног мужа« и његово »усердњејше отечеству и свој 
нацији нашој доброжеланије«. 



77 





АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 


АЛЕКСИЈЕ ВЕЗИЛИЋ 


р 

ођен 1753. у селу Керу, у Бачкој, учио је »словенске« школе у Новом Саду 

и Сегедину, а латински и немачки језик у Пешти и Будиму. 1780. био је на учитељском 
курсу код школског надзорника Стефана Вујановског. 1782. био је учитељ у 
Карловцима, 1785. слушао је права у Бечу.36 До 1788. био је учитељ немачког и 
латинског језика у Карловцима. Око 1790. отишао је за инспектора православних 
румунских школа у великоварадском дистрикту. Са намером да се закалуђери оде у 
Фрушку гору. Умро је 12. јануара 1792. у Новом Саду. 

На словенском језику написао је практичну књигу Краткое сочиненге со 
приватнихЂ и публичнихЂ 3£лохђ која је изишла у Бечу 1785 (друго издање у Бечу, 
1792). То је већи број образаца како треба писати јавне исправе и акта и приватна 
писма, уз које је изишло неколико забавних састава. Једна ода прославља цара Јосифа 
II, који »суеверства многа... изтреби из људеј«.* 

Главно књижевно дело Везилића јесте спев Краткое написаше со спокопноп 
жизни (Беч, 1788; друго издање у Будиму 1813).37 То је низ побожно-поучних 
размиљања о животу и људским страстима, у другом су делу пригодне и китњасте 
похвале важнијим Србима из свију сталежа. Све песме из првог дела чине једну 
моралну целину, у духу античког стоицизма и хришћанског сузбијања страсти. 
Хришћанско надахнуће је основно и главно, али обилато подупрто идејама и наводима 
из класичних филозофа и песника. На више места Везилић излаже модерне и 
просветитељске мисли, које одају сувременика Јосифа II и присталицу Доситеја 
Обрадовића. Песник јако напада народне празноверице и оне који свесно 
експлоатишу верска осећања простога света. Везилић је и добар српски родољуб и 
високо цени способности српскога народа у свим правцима. 

Његова поезија са чисто уметничког гледишта нема вредности. Везилић нема 
песничког надахнућа, версификација му је слаба и неразвијена, језик тежак, нечист, 
често несигуран. То је био један образован човек који је имао више лепих идеја и 
добрих намера но књижевног талента. Али његов спев Краткое написанге со 
спокопноп жизни има свога историјскокњижевног интереса: то је један од најранијих 
покушаја српске уметничке поезије, прва збирка стихова у српској књижевности. 
Његова слаба версификација ипак је обилнија и разноврснија но код његових 
претходника, и он је један он оних који су положили основе уметничкој поезији 
српској. Класичним елементом, нарочито својим митолошким речником, он већ 
предсказује поезију Лукијана Мушицког, који га је ценио, исто онако као и Јован Ст. 
Поповић. 1847. Јован Суботић га је назвао »отцем србског ученог стихотворства«. 



ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 


78 





АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 


ЕМАНУИЛО ЈАНКОВИЋ 


р 

ођен у Новом Саду 1758,38 Емануило Јанковић свршио је гимназију у 

Угарској, 1786. отишао на науке у Немачку. У Халеу слушао је медицину а у Лајпцигу 
упознао се са доситејем Обрадовићем. Учио је медицину, али се нарочито бавио 
природним наукама и 1788. изабран је за члана природњачког друштва у Халеу. 1789. 
напусти Немачку са намером да у српским крајевима оснује српску штампарију. 
Враћајући се у домовину заустави се у Прагу, где као ортак уђе у једну књижарску 
радњу да се припреми за посао коме се намеравао посветити. 1790. са купљеном 
штампаријом враћа се у Нови Сад, и чини узалудне покушаје да добије право за 
подизање штампарије. Јоште млад умро је у 1792. године у Новом Саду.39 

Емануило Јанковић радио је на лепој књижевности и науци. Од научног рада или 
боље рећи од популарисања природних наука, остао је од њега један мањи спис: 
Физическое сочинете о изсиилетто и разд£летк> воде у воздухЂ и излснете 
разливанш воде изђ воздуха на землк> (Лајпциг, 1787). У рукопису су му остали 
радови: Морална философш и Начело мудрости, где су изложени основи филозофије 
и логике. 

Јанковић је био главни преводилац српски у XVIII веку. Први његов је превод 
комедије популарног талијанског комедиографа Карла Голдонија Терговци (Лајпциг, 
1787). У карактеристичној посвети Јосифу II он износи своје просветитељске разлоге 
зашто се дао на преводилачки посао и наглашује потребу да се позоришна дела читају 
и код Срба, са намером Србе »из њихова незнања ослободити и комедије добре код 
њих у бољи кредит метути«. И он позива Србе на рад и на просвету: »Ал, камо, Србљи, 
гди сте? Што спавате? Зора је! Пробудите се! Време је веће!« 

1789. изишао је у Бечу нов његов превод Зао отацЂ и невалло синђ или 
Родители, учите вашу децу познавати! Та »наравоучителна весела игра за децу«, од 
опскурног немачког писца Франца Ксавера Старка, јесте један педагошки трактат у 
облику дијалога, без икакве књижевне вредности. Боли избор Јанковић је учинио када 
је дао »сеоску веселу игру« Благодарни сит (Лајпциг, 1789), коју је написао Јохан 
Јакоб Енгел, један од бољих прозних писаца немачких у другој половини XVIII века. 
Тај комад је преведен »на просто србски«, и није само преведен но и посрбљен, радња 
се дешава у српском Банату и личности носе српска имена. То је први случај 
»посрбљавања« у српској књижевности. 

у погледу језика и правописа Емануило Јанковић је најнапреднији српски писац 
XVIII века. Он се одлучно изјашњавао за народни језик у књижевности: »...Ја нисам 



ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 


79 





АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 


Славјанин него Србљин..., не пишем за Славјане него за Србље.« У преводу је 
изостављао ђ; њ и љ писао са л'и н и предлагао да се избаце сва непотребна слова. 

Умревши млад, тек када је ушао у живот и у послове, Јанковић, спреман, 
родољубив и напредан, није успео дати оно што је могао дати. 



ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 


8о 





АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 


ГЛИГОРИЈЕ ТРЛАЈИЋ 



лигорије Трлајић рођен је у Мблу, 


У Бачкој, 25. јануара 1766, у 


сиромашној породици. Свршивши основну школу у месту рођења, ступи у службу 
једног сеоског газде да чува свиње. Напустивши село, отисне се у свет. У Сегедину и 
Будиму је свршио гимназију, у Пешти је слушао филозофске науке, у Бечу права. Као 
свршени филозоф и правник живео је у Бечу. 1790. руски посланик у Бечу кнез 
Димитрије Голицин узе га за свог секретара. После кнежеве смрти био је при српској 
шампарији И бавио се народним пословима. Као домаћи учитељи руског протојереја у 
Бечу, оде 1796. у Русију. 180З. буде постављен за ванредног професора опште историје 
и статистике на Царском педагошком институту у Петрограду. Када се тај завод 1806. 
претворио у вишу правну школу, он је добио катедру енциклопедије права. 1811. 
постао је професор универзитета у Харкову. И иначе слабог здравља, подлегао је услед 
напорног школског и научног рада. Умро је у селу Рјесноје, код Харкова, 28. септембра 
1811. 


Трлајић није био од оних Срба који су, отишавши у Русију, потпуно се одвојили од 
своје земље и сасвим се одродили. Он је неколико пута долазио у завичај и сачувао 
јако национално осећање. »Ја сам, вели он у једном писму, свагда љубио славно име 
Србин више него живот свој, и старао сам се вазда, уколико од мене зависи, чинити му 
част.« На руском језику изишло је 1810. у Петрограду његово дело Краткое 
руководство кђ систематическому познашк) гражданскаго честнаго права Россш; 
на француском је штампано делце Ооп opinion sur le methode de traiter thistoire 
generale dans cet etablissement general. Оставио je у рукопису и извесна правна дела. 

На српском језику од њега, поред ситнијих пригодних спевова, имају [три 
превода и прераде]. Идеа, или мужескал и женскал добродНпелЂ (Беч, 1793) јесте 
превод моралне приповетке из старе историје римске од Лудвика Хајнриха Николаја, 
немачког епског песника и ђака Виландовог. Трлаијћ је додао примедбе којима су 
протумачене римске уредбе и закони. Важнији је Трлајићев превод Нума или 
процв hmaK>ui,iu РимЂ (Будим, 1801). Трлајић је превео дело руског филозофског писца 
и слободног зидара Михаила М. Хераскова (1733—1807). Херасков је то дело издао 
1776. и у писању стајао под утицајем Флоријановог филозофског романа Нуме. У томе 
своме историјско-филозофском роману Херасков је дао пригодну слику идеалнога 
просвећеног владаоца, мислећи увек на Петра Великог и Катарину II. 

[Написао је, поред тога, спев] забавлете единогсо л±тнагсо утра или удивленге 
естественнимЂ красотамЂ (Беч, 1793), [што је прерадаједне Геснерове идиле]. Још 
као ђак у Бечу Трлајић је [прерадио] овај идиличан и сентименталан спев, [писан] по 
угледу на сентименталне идиле и пасторале какве су се, под утицајем Жан-Жака Русоа 



ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 


8i 





АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 


и његовог »враћања к природи«, писале на крају XVIII века.40 Као и у другим мањим 
песничким покушајима Трлајић се овде показао као слаб песник.* 

Што се тиче језика, Трлајић је био врло доследан у својој љубави за 
рускословенски. Он је био школован човек, писао је о апстрактним предметима и за 
њега је народни језик био сасвим недовољан. И зато је усвајао савршен, књижевно већ 
развијен и филозофским терминима снабдевен »чисти, богати и прекрасни славјански 
језик наш«. Он је тим језиком владао боље но ико код Срба и ишао тако далеко да је 
поједине саставе своје писао сувременим руским књижевним језиком. Доситеј 
Обрадовић, који је ценио његову спрему и »остроумије«, и називао га »преизрједним« 
и »нашим Ксенофонтом«, жалио је што је писао туђим језиком, неприступачним 
просТом народу српском. Тај језик био је највећа сметња Трлајићу, који је имао 
широке и модерне идеје као Доситеј Обрадовић. Он је остао тип кабинетског 
књижевника нашега код кога се увелико јавља сентиментална разнеженост и 
пасторалност с краја XVIII века, али који, пишући на туђем језику, далеком народу, 
није дао што је по својим способностима могао дати. 



82 





АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 


АТАНАСИЈЕ СТОЈКОВИЋ 


р 

ођен је у Руми, у Срему, 20. септембра 1773. Основну и средњу, 

»граматикалну латинску школу« свршио је у месту рођења, и потом постао учитељ. 
Незадовољан стеченим знањем, продужио је школовати се у Шопрону и Сегедину, 
1796. учио је права у Пожуну, а затим је отишао у Гетинген, у Немачку, где је учио 
природне науке. Ту је постао доктор филозофије и члан ученог друштва гетингенског 
и јенског. После довршеног школовања отиде у Русију, где добије место професора 
физике на универзитету у Харкову. Ту је и умро 2. јуна 1832. 

Стојковић је радио на руској научној књижевности (О воздушшхЂ Комнлхђ и ихв 
произхождеши, Харков, 1807; Началшл основашл умозрителноп и опитноп физти, 
Харков, 1809). Као и његов друг Глигорије Трлајић, Стојковић се није одродио но је 
стално остајао у вези са Србима, ревносно радио на српској књижевности и био »рода 
свог просветитељ«, како га назива Доситеј Обрадовић. Он је нешто радио и на поезији. 
1800. штампана су у Будиму два његова мала спева, једна ода о просветном напретку 
код Срба и Cmvcu каковими образомЂ лтобо†у браку сохранити можно. У то доба 
имао је намере да напише и неколико »епических сочиненија: »Милошиаду, 
Лазариаду, или Стефаниаду«. Од њега је остало и неколико пригодних филозофских 
ода, један Сербскш секретарЂ (1802, прештампан у Београду 1862). Исто тако, 
написао је и два романа, чија оригиналност није извесна. У Будиму је 1800. изишао 
поучни и симболички роман КандорЂ или откровенге егупетскихЂ maum, са 
испољеним пантеистичким идејама.41 У роману има и неколико песама, које указују 
на руску књижевност. Идуће године, 1801, такође у Будиму, изишао је Стојковићев 
сентиментални роман АристгдЂ и Наталш. Ову »повјест истиноподобну« написао је 
он за »чисте и чувствителне душе рода« свога, са просветном и моралном намером. 
»Нескверније нрави, свјатост добродетели, њено јешче на овом свету награжденије и 
пагубна следствија порока јесу предмет повести моје...« Цела књига, писана »просто и 
без художества«, више има поучан, готово педагошки карактер, по угледу на сличне 
радове у страним књижевностима. 

Природњак по струци, у идејама XVIII века, када се много веровало у природне 
науке и када се држало да је популаризација знања из природних наука једна од првих 
духовних потреба и првих услова просвећивања, Стојковић је написао прву физику 
српску. Доситеј Обрадовић је то истицао као једну од најпречих потреба, Орфелин је 
чинио мале покушаје, али посао је извео стручни Стојковић. 1801—1803, у три дела, 
изишла је у Будиму његова Фуста, »простим језиком списана за род славено- 
сербски«, која је наишла на велики одзив у српском читалачком свету. То је први 
систематски и велики рад на природним наукама код Срба. Стојковић је тај посао 
радио као деист и као просветитељ: да би показао у природи »силу, премудрост и 
величество Творца«, и ради »општег благополучија«, против »сујеверија, која су многа 



ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 


83 





АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 


тисјашч луди нешчастними сотворила...«. Обрадовић је видео практичан 
просветитељски циљ ове књиге и одушевљено је хвалио што ће »не само садашњему 
него и будуштим редовом отварати очи разумјенија и милионе њима показивати 
светова«. 

На крају свога живота Стојковић је узео да дотера превод Новог завета од Вука 
Караџића, и, покваривши језик, издао је тај превод као свој у Петрограду 1824. године. 



84 





АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 


ПАВЛЕ СОЛАРИЋ 


U 

Ш Ч ајмилији ученик Доситеја Обрадовића, последњи међу главним писцима 
његове школе био је Павле Соларић. 

То је први од важнијих српских писаца рођен у Хрватској. Рођен је у Великој 
Писаници 27. јула 1779. године, од оца православног свештеника. Као Доситеј, хтео је 
да се посвети, отишао у Фрушку гору и ту био манастирски ђак неких пет година. Учио 
је гимназију у Карловцима. Вративши се у завичај, сељакајући се из места у место, 
дође до Млетака, где постане коректор словенске штампарије и отада почиње се 
бавити књижевним радом. Живео је неко време у Трсту и Падови, у Италији. 1816. 
постао је нека врста секретара лорду Гилфорду, бившем гувернеру Цејлона и 
енглеском перу, и са њим је путовао по Италији и Аустрији. Последње године 
проживео је у великој оскудици. Усамљен и у беди, умро ,је у Млецима 6. јануара 1821. 
године. 

Као и Орфелин, Соларић је радио на више поља. Он је просветитељ и хоће да 
српска публика место псалтира и часловца добије световно и модерно образовање, 
нарочито корисна знања. И у том циљу издао је он у Млецима 1804. велико дело Ново 
гражданско землеописаше, прву географију на српском језику. Дело је проширен 
превод немачког писца Адолфа Христијана Гаспарија. Уз књигу иде атлас са 37 карата 
и »Клмчичђ у мое Землеописаше«, где су изложене идеје о овој књизи и о српској 
књижевности. Дело је за своје доба било добро, и имало је успеха код српске публике. 

Соларић се бавио филозофским проблемима, и у томе правцу дао: Улог ума 
человЕческога (Млеци, 1808), превод дела немачког писца Екартсхаузена; Сверх 
воспитатл к' челов£колк)бт (Млеци, 1809), превод са немачког дела П. Вилома. Уз 
књигу иде повећи предговор у коме преводилац износи своје педагошке погледе; О 
самости (Млеци, 1809), превод са немачког дела филозофског писца Ј. Г. Цимермана, 
са опширним предговором у коме Соларић прича о свом животу; МудролтобацЂ 
индтски (Млеци, 1809), превод чувеног етичког дела лорда Честерфилда које је 
превођено на све живе језике. Српски превод дат је упоредо са француским текстом, да 
би се Срби могли вежбати у језику на којем »сва знања и искуства најлучше могу 
почерпавати као из прве руке«. Најзад, 1813, у Млецима изишао је Соларићев превод 
Златнал книжица, содержашал должносости челов £ка гражданска и хргстГанска, и 
правила учтивости. И то је превод, оригинал од талијанског писца Ф. Соави, чију 
Етику је Доситеј Обрадовић раније превео. Све су то преводи филозофских писаца, 
или боље рећи рационалистичких практичних моралиста из XVIII века. Соларић је све 
то радио ради »обшче ползе« и из љубави к »многољудном српском роду«. Он је ђак 
Доситеја Обрадовића, велича његово доба »кад су и Сербљи о свачем слободно 



ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 


85 





АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 


мислити, и тако богодану словесност своју употребљавати почели«. Он хоће народ да 
отргне од »монашеског воспитанија, које се несрећом до данас вообшче свој деци 
нашој приподаје«, од верских предрасуда (»корист попова /лежи/ у глупости пука«, 
вели он), и тражи модерну просвету, основану на разуму и науци. »Пренимо се, дакле, 
и кренимо се једанпут из прадедне дремоте наше... нисмо данас већ ни у Египту, ни на 
реках вавилонских...« 

Поред тих превода Соларић је дао још неколико дела разне садржине: у одломку 
1 ероглуфгку (1810), где је изложио своје некритичне погледе на словенску прошлост; 
Римллни славенствовавиии (Будим, 1818), где је хтео да изведе сродност између 
Римљана и Словена; Буквари славенскш тргазбучнип (Будим, 1812), где је изложио 
своје погледе о словенској азбуци и правопису; затим, једно библиографско дело, 
списак српских књига штампаних у млетачкој штампарији. Најзад, 1818, у Будиму, 
издао је Мезимца Доситеја Обрадовића. У рукопису, спремна за штампу, остала му је 
књига ИстоветностЂ Ску 0 а u Сармата доказана из Печалш и Послатл понтшски 
П. Oeud'ia Насона. 

Најзад, бавио се и поезијом, и после његове смрти штампан је у СербскомЂ 
лптопису приличан број његових стихова, превода из Овидија и слабих оригиналних 
стихова. 

У питањима језика и правописа Соларић је имао својих идеја. Он је мислио да у 
цркви треба сачувати црквену азбуку, а у световну књигу увести грађанску, којом ће се 
лакше сузбијати »дремота и слепота рода нашего«. Он није више »Славјанин« но 
»Славеносерб«, неће »тајанствени језик волшебног књижника« но народни језик, који 
ће моћи разумети и »јединоплеменик сељанин«. Али он је у ствари писао мешавином 
српског и рускословенског језика, натежући са филозофском терминологијом. 

Несређен у својим идејама, он је био несређен и у писању. Своје махом нејасне и 
чудњачке идеје излагао је мутним, често неразумљивим језиком. Моралист, археолог, 
лингвист, географ, песник, он је све покушавао и нигде није успео, све радио као 
дилетант и химеричан дух, имајући лепих планова, идеја и добрих намера, али без 
ведрине и снаге да све то савлада. 



86 





АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 


ВИЋЕНТИ ЈЕ РАКИЋ 


е 

асвим одудара од свога доба и ради у супротном правцу Вићентије 

Ракић. Рођен у Земуну 1750. године, учио је само основне школе и одао се на трговину. 
Оставши удовац, покалуђери се 1786.42 у манастиру Фенеку, место световног имена 
Василије добије име Вићентије, а одмах затим и запопи се. За време аустро-турског 
рата 1788—1791. служио је као војни капелан и становао је у Шапцу. 1796. постао је 
игуман манастира Фенека, али дошав у заваду са грубом и распусном братијом, оде 
1798.43 за српског свештеника у Трст. 1810, на позив свог пријатеља Доситеја 
Обрадовића, дође у Београд за управника и наставника новоосноване богословије. 
После 1813. пребегне у манастир Фенек, где је и умро 1818. 

Вићентије Ракић је био самоук и сам је научио грчки, руски и талијански. Човек 
вредан и истински побожан, он се почео бавити књигом још док је био у Шапцу и стао 
преводити на српски побожне легенде. Он је у доста течне стихове и на народном 
језику опевао животе хришћанских светаца, и оставио за собом цео један низ 
побожних спевова. Од спевова те врсте најпознатији су: ШснБ историческал со житш 
свлтогсо и праведнагсо АлекЏл ЧеловБка Божгл (Будим, 1798) и Жертва Авраамова 
(Будим, 1799). Те популарне хришћанске легенде, опеване често у осталим 
хришћанским књижевностима, Ракић је превео у простим и разумљивим и течним 
народним стиховима, каткад са извесном топлином, и оба спева имали су много успеха 
код шире публике. Спев о Алексију имао је у току XIX века неколико издања, а 
Жертва Авраамова, прерада једног грчког спева,44 шампанаје неколико пута, једном 
и латиницом, и прештампавана је још 1884. 

Ракић је поред тога написао још један цео низ разних књига: једну историју 
манастира Фенека, историју царског града Јерусалима, која је доживела два издања, 
црквене проповеди, један спев о победи црногорској над Турцима, један талијанско- 
српски речник, један спис против употребе дувана, итд. 

Вићентије Ракић, побожан хришћански песник и версификатор старих 
хришћанских романтичних легенди, стоји у пуној супротности са нехришћанским 
рационалистичким добом у којем је живео и ван општега духовног покрета који се на 
крају XVIII века оцртавао у српском друштву. Духовно усамљен, али у простом народу 
много и радо читан, он наставља прекинуту црквену традицију у српској 
књижевности. То је један од ретких побожних популарних песника какве су у великом 
броју имале наше католичке књижевности. Иначе, то је један од најчитанијих српских 
писаца у почетку XIX века. 



ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 


87 





АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 


II ОД РАЦИОНАЛИЗМА КА РОМАНТИЗМУ 



ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 


88 





АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 


КУЛТУРНЕ И КЊИЖЕВНЕ ПРИЛИКЕ У ПРВОЈ 

ПОЛОВИНИ XIX ВЕКА 



ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 


89 





АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 


НАЦИОНАЛНО-КУЛТУРНИ ЖИВОТ СРБА У УГАРСКОЈ 


р 

елативно говорећи, политички положај српскога народа у почетку XIX 

века био је знатно повољнији но у почетку XVIII века. За сто година учињен је осетан 
напредак на свима пољима, и на политичком, и на културном, и на књижевном пољу. 
Срби у Угарској добили су верску и грађанску равноправност, стекли активан и 
родољубив грађански сталеж, положили основе световној и националној 
књижевности. У XIX веку Срби у Угарској су продужили започето напредовање. За 
време владе Франца I и великих ратова противу Наполеона водили су се извесни 
обзири према Србима који су чинили велик и одличан део аустријске војске. Године 
које иду после Бечкога конгреса, од 1815. до револуције од 1848, јесу године одмарања 
од двадесетпетогодишњих ратова између Француске и Европе, доба трајног европског 
мира, када су народи најзад добили прилику да се посвете раду и културном напретку. 
Аустрија је била под оштрим апсолутизмом кнеза Метерниха, политички и јавни 
живот у њој био је пригушен, али је ипак било извесног материјалног напретка и 
осећале се срећне последице мира. Иако су Срби остајали под сумњом панславизма, 
иако се нису поштовале њихове привилегије и никако нису одржавани њихови 
црквено-народни сабори, иако су им чињене извесне сметње у књижевном развитку 
(забрана другог издања Караџићевих народних песама, ометање покретања једног 
српског листа око 1830, обустављање СербскогЂ л -hmonuca 1835. године, итд.), ипак су 
се Срби кретали напред у свом духовном и књижевном животу. Број српских основних 
школа све је већи. Поред раније, у XVIII веку основане гимназије и богословије у 
Карловцима, диже се 1812, у Сентандреји, и српска учитељска школа, која се 1816. 
преноси у Сомбор, где и данас постоји. 1816. оснива се српска гимназија у Новом Саду, 
која 1819. постаје потпуна, са шест разреда, и која има за наставнике људе као што су: 
Павле Шафарик, Милован Видаковић, Ђорђе Магарашевић. 1822. године је прорадила 
нова српска богословија у Вршцу, која је трајала до четрдесетих година. На бечком 
универзитету и мађарским академијама школује се све већи број Срба, и број српске 
интелигенције стално расте. Срби долазе до својих листова и часописа, друштава и 
установа, и све више се обележавају као самостална културна и национална 
индивидуалност. Пред 1848. Срби су једна од национално најсвеснијих и 
најнапреднијих народности у Аустрији. 



ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 


90 





АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 


СРБИЈА И ЊЕН НАЦИОНАЛНИ И КУЛТУРНИ ЗНАЧАЈ 


3 

пресудног значаја је било ослобођење српскога народа у Србији и стварање наместо 
запуштеног београдског пашалука напредне националне државе српске. Ослобођење 
Србије од 1804. до 1813, њен самосталан државни живот за доба Карађорђа учинио је 
преокрет у српским духовима. Српски патриоти XVIII века, као Јован Рајић и Доситеј 
Обрадовић, задовољавали су се да хришћанска Аустрија ослободи Србију од 
муслиманске Турске; од 1804. први људи у српском народу, Доситеј Обрадовић први 
међу њима, верују у снагу српскога народа, у његове самосталне културне и државне 
способности, и гледају у ослобођењу Србије почетак ослобођења целога српскога 
народа. Делом србијанских устаника националан идеал је створен, и српски народ и 
српски духовни живот имају одсада један одређен циљ, који ће се без престанка 
остваривати. Од 1815. до 1830. Србија проширује своја права, а од 1830. стално 
проширује своје границе, присаједињујући једну по једну од српских области, 
постајући све већа и све јача. 

У културном погледу Србија чини исти напредак. У почетку XIX века она још 
мало значи у духовном животу српскога народа. Слабо насељена, са искључиво 
сеоским и раштрканим становништвом, које је највише живело од сточарства и 
потпуно патријархалним животом, изнурена тешким десетогодишњим борбама са 
Турцима, несигурна у своју сутрашњицу, Карађорђева Србија није имала ни времена 
ни снаге да изведе и културно ослобођење. Трудом придошлих Срба из Угарске 
учињени су први почеци културе у обновљеној Србији. Поред извеснога броја 
основних школа по већим местима, отворене су у Београду Велика школа (1808) и 
Богословија (1810), али у бродолому од 1813. са државном независношћу све је то 
нестало. 

Када је 1815. Србија дошла ако не до пуне слободе а оно бар до аутономије, 
духовни живот се у њој био готово сасвим угасио. Те године у целој Србији није било 
више од три основне школе, о обнављању Велике школе и Богословије није могло 
бити ни говора, једини српски лист тога времена, бечке Новине сербске ишао је у целој 
земљи свега у 5 примерака. Још 1827. Вук Караџић пише да у Србији »ни у сто села 
нема свуда једне школе... Осим попова и калуђера једва би човјек у 1000 душа могао 
наћи једнога човјека, који зна помало читати (а писари су, као што је напоменуто, и 
међу поповима и калуђерима ријетки). Људи управо мисле, да књига није ни за кога 
другога, осим калуђера и попова. Тако не само кнезови и кметови, и народни трговци 
по селима, него и многи варошани... рачуне своје зарезују у рабош.« Просвета се тако 
мало цени да је околина ВЕЛИКА ШКОЛАУ БЕОГРАДУ ИЗ 1808. 



ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 


91 





АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 


кнеза Милоша, 1820, успела убедити га да њему као владаоцу није потребно да 
зна читати и писати. 1836. године у Србији има само 72 основне школе, од којих свега 
26 државних, са 2.514 ђака. Још 1844. године од седамнаест председника судова десет 
су само толико писмени да се знају потписати, а три су потпуно неписмена. Једина два 
српска писца родом из Србије, Милован Видаковић и Вук Караџић, нису имали 
могућности да живе и раде у Србији, која се поступно преображавала из вековног 
турског пашалука у модерну националну државу. 

Али поред све несигурности свога међународнога положаја, поред свих 
унутрашњих трзавица и побуна, Србија стаје све чвршће на ноге. Просвета и култура у 
њој се развијају као природна последица самосталног државног живота. По потреби 
државне службе долази све већи број школованих Срба из Угарске, и они земљу 
уређују по европском обрасцу. Међу њима је било и људи од пера и заслуга, као што су 
били Јован Ст. Поповић и Јован Хаџић. Напредак је нарочито живљи од 1830, када је 
султановим хатишерифом регулисан дотле неодређени међународни положај Србије, 
и када је кнежевина добила пуно право да се слободно унутра уређује. Србија добија 
европско уређење и европске установе. 1831. оснива се штампарија у Београду. 
Основних школа, не само по варошима но и по селима, поред мушких и женских, све 
је више; 1846. године већ је 213 школа са 6.201 ђаком. 1831. оснива се у Београду нека 
врста ниже средње школе, која се 1835. претвара у класичну гимназију. 1836. оснива се 
богословија, а 1838. лицеј, прво као неки мали филозофски факултет, а од 1841. и са 
правним факултетом; од 1844. он је »велико училиште« на коме се предају »више 
науке«. 1844. оснива се трговачка школа, 1846. нижа инжињерска школа, 1850. војна 
акадимија, 1853. пољопривредна школа. Поред државне штампарије јављају се и први 
листови, као званичне Новине србске (1834), и први алманаси, као ЗабавникЂ (1833), 
Урант (1837) и Голубица (1839). Штампају се и књижевна дела, међу осталим и 
целокупна дела Доситеја Обрадовића. Научне установе се исто тако стварају: Друштво 
србске словесности 1841, Народна библиотека, Народни музеј. Од 1839. године почињу 
се слати на страну државни питомци, у Немачку, а нарочито у Француску, и они ће 
створити »отечествену интелигенцију«, либералне и родољубиве младе људе, чији 
утицај ће се осетити 1848. Из редова тих »Паризлија« изићи ће први научни радници 
и школовани државници српски. »Откако су се државни питомци стали враћати с 
наука, утицај аустријских Срба у нашем јавном животу све је више опадао; наша 
интелектуална зависност од Аустрије бивала је све слабија, и ми смо почели долазити 
у непосредни додир са Западном Европом« (Слободан Јовановић). Цео такозвани 
уставобранитељски режим (1838—1858), имајући основну идеју да у држави треба да 
влада једна одабрана и школована мањина, и да је за једну нову земљу главно и прво 
створити бирократску интелигенцију, велику пажњу је обраћао на наставу, нарочито 
средњу и вишу, и Србија је за то време учинила велики просветни напредак. 

Иако је Србија пролазила кроз цео један низ династичких и политичких криза, 
њена просвета и култура су стално напредовале. У половини XIX века Србија је 
просветно организована и положила је основ својој култури. 1855—1856. године има 
334 основних школа, мушких и женских, са 9.891 ђаком. Крајем 1855. године, на 
становништво од 1,000.000 душа, има 350 разних школа, основних, стручних и виших. 
Крајем педесетих година било је у Србији преко две стотине факултетски образованих 
људи, школованих у београдском Лицеју, а једним делом, око педесет њих, на 
француским, немачким и аустријским универзитетима. Један од српских писаца тога 



92 





АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 


доба, Др Данило Медаковић, 1852. године, у својој Пов£стници србског народа, овако 
констатује тај велики просветни и културни напредак Србије: »Има неколико година 
како је књижевни рад Срба у Аустрији малаксао. Међутим, он се у књажевству 
србском, где су Турци пре тридесет и неколико година беснили, тако красно развијати 
почео, да се најлепшим плодовима надати смемо. Успеси су до сада већ велики 
учињени и сад се много већи чине него што се чине код Срба у Аустрији.« 



93 





АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 


ШТАМПАРИЈЕ 


У 

почетку XIX века српске књиге су се штампале наЈвише у штампариЈи 

пештанског универзитета у Будиму или у Теодосијевој штампарији у Млецима. Од 
1813. почињу се опет штампати у Бечу, у штампарији Јована Шнирера, а од 1822. у 
штампарији јерменског манастира мехитариста. Од 1823. у штампарији Брајткопфа у 
Лајпцигу се опет штампају српске књиге. Од 1826. могло се штампати српски у 
Петрограду, од 1827. у Темишвару, а од 1830. у Карловцу, у Хрватској, али све само 
понекоја књига. У 1831. основала се државна штампарија у Београду, која је једно 
време била и у Крагујевцу. Штампарија Павла Јанковића у Новом Саду почела је 
радити 1831, пошто је у Аустрији укинут монопол штампања. 1834. отвара се 
штампарија и на Цетињу, која је трајала до 1852. године, када су, приликом турске 
навале слова преливена у танад. Од 1838. и у Задру у Далмацији почињу се штампати 
српске књиге. У току четрдесетих година Нови Сад добија још две српске штампарије: 
Каулиција, око 1844, и др Данила Медаковића, 1847, која се за време револуције 1848. 
склањала у Карловце и Земун. Четрдесетих година штампано је нешто мало српских 
књига и у Сегедину, од 1842, у Суботици, од 1846, и у Загребу, од 1847. 

Број штампарија се умножио. Али главна места у којима су се српске књиге 
штампале у првој половини XIX века била су: Будим, Нови Сад и Београд. 



ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 


94 





АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 


ПРОШИРИВАЊЕ КУЛТУРНО-КЊИЖЕВНЕ ОБЛАСТИ 

СРПСКЕ 


пшти појав у културној и националној струји српској у првој половини 

XIX века јесте да у културни живот улазе и нови крајеви српски. Поред Србије духовни 
живот буди се у Хрватској, где је национално осећање почело да слаби, затим у 
Далмацији и Црној Гори. Још 1817. писао је руски конзул у Дубровнику Јеремија 
Гагић: »Људи су безчуствени к наукам у овом крају.« Талијанска култура била је у 
Далмацији свемоћна, и тек крајем тридесетих година почео се будити словенски дух, 
прво српски, код православних, са покретањем Лк>бителл просв£штешл, »србско- 
далматинског алманаха« 1836, потом хрватски код католика, са покретањем Zore 
dalmatinske, 1844. Далмација, која је дотле живела засебним културним и књижевним 
животом, окреће се главној маси народној, Загребу, Новом Саду и Београду, 
далматинска књижевност као засебна целина престаје и прелази у српску и хрватску 
књижевност. Исти случај је у Босни и Херцеговини, уколико је тада било културнога и 
књижевног живота у њима: православни се окрећу Београду, а католици Загребу. У 
Црној Гори у почетку XIX века просветне прилике биле су жалосне, и још 1826. 
владика Петар I писао је да у земљи сем њега нема другога »чтеца и писара«. Долазак 
на престо владике Петра II, песника Горског вијенца, значио је велики преокрет 
набоље. Просвећен и књижеван човек, он прибира око себе писце, Симу 
Милутиновића и Вука Караџића, 1834. подиже штампарију на Цетињу, у којој се 
почињу штампати српске књиге. 

Око 1840. извршиле се знатне промене у духовном животу српског народа. У 
XVIII веку српска култура је на народној периферији, само код угарских Срба; у првој 
половини XIX века она се шири и у центру, захвата Хрватску, Далмацију, Црну Гору, и 
што је од нарочитога значаја, Србију. У исто доба врши се концентрација: православни 
се групишу у српску целину, католици у хрватску, једним постаје центар Београд и 
Нови Сад, другима Загреб, и место ранијих локалних, слабо везаних књижевности, 
јављају се две књижевности: српска и хрватска, на једном истом језику. 



ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 


95 





АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 


УЧЕНА ДРУШТВА 


д почетка XIX века јавља се мисао о стварању једне југословенске или 

српске академије. Око 1805. у Сремским Карловцима крај митрополита Стевана 
Стратимировића било је као неко мало »приватно учено друштво«, такозвани 
»Карловачки круг«, чији чланови су на седницама читали своје радове и водили 
историјско-филолошке дискусије. 1813, француски писац Шарл Нодје, који је са 
службом био у Љубљани, предлагао је генералу грофу Бертрану, гувернеру Илирије, да 
се створи »Слободна илирска академија«. Вук Караџић је око 1817. предлагао да се 
приреди један састанак учених Срба на коме ће се решити питање о књижевном језику 
и правопису.45 1820. Лукијан Мушицки је намеравао да оснује »Србскоје 
јазикоиспитателноје содружество«. 

Али прво организовано књижевно и научно друштво било је Матица српска, 
према којој су доцније основане матице готово свију словенских народа (Матица 
чешка 1831, Илирско-хрватска 1842, Лужичкосрпска 1847, Галицијско-руска 1848, 
Моравска 1859, Далматинска 1862, Словачка 1863, Словеначка 1864, Матица српска у 
Дубровнику 1909). Угледајући се на Мађарску академију, коју су мађарски родољуби 
основали 1825. у Пешти, српски родољуби, неколико имућних трговаца и књижевник 
Јован Хаџић, такође у Пешти, 1826. године, основали су Матицу српску. Циљ јој је био 
постављен: »распространеније књижества и просвештеније народа србског«, да се 
»књиге србске рукописне на свет издају и распрострањавају«. Матица српска узела је у 
своје руке издавање СербскогЂ л -hmonuca, почела издавати и књиге, и остала центар 
књижевне и научне делатности код угарских Срба све до данашњега дана. 


Матица сербска, у почетку свога рада, прикупила је конзервативне елементе 
српскога друштва, нарочито се око ње истакли проТивници правописних и језичких 
рефорама Вука Караџића. И зато су млађи људи и присталице Караџићеве намеравале 
да оснују ново друштво. Тако је око 1828. године Димитрије Тирол, у Темишвару, 
основао Друштво љубитеља књижества србског, са циљем: »говорни србски језик 
образовати«, »полезне књиге сочињавати«, »прилику и начин дати србском роду 
просвештавати се и књижну културу србску колико се више може подкрепљавати«. У 
том друштву, које је између осталих ствари имало издавати »један литературан 
журнал«, »неће заповедати ћифте и доминуси, већ учени људи од карактера«. Но то је 
била само једна лепа намера: друштво није имало ни материјалних средстава ни луди 
за рад. Пошто га мађарска влада није одобрила, друштво се 1831. растурило. Боље 
среће није било ново Србско књижевно друштво, које је 1833. створио у Пешти Јосиф 
Миловук, са циљем »писати и издавати она дела која би нашем књижеству чести и 
ползе принети могла«. Друштво је међу својим члановима имало Јана Колара и 
знатан број младих школованих Срба, али су га угушили са једне стране митрополит 
Стратимировић, а с друге стране мађарска државна власт. 


ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 



96 





АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 


У Србији је исто тако било неколико покушаја. Димитрије Тирол, који је прешао у 
Србију, предлагао је 1833. да се оснује Учено друштво. 1841. Јован Ст. Поповић и 
Атанасије Николић крећу мисао да се у Београду оснује Србска академија наука. 
Предлог је прихваћен, и 1841. основано је у Београду Друштво србске словесности, са 
циљем: »распрострањавање наука на србском језику, а поглавито ображавање и 
усовершенствовање језика србско-народног«. Оснивачи су били, сем Симе 
Милутиновића, све сами угарски Срби, међу којима Јован Ст. Поповић. Друштво, које 
је било више једна просветно-професорска комисија но учено тело, отпочело је свој 
рад 1842. у више праваца: радило се на утврђивању правописа, на стварању научне 
терминологије српске, на оснивању Народне библиотеке и на писању школских 
уџбеника. 1847. кренут је друштвени орган ГласникЂ Друштва србске словесности, а 
од 1848. почели се издавати Извори за нову србску ucmopiio. 1849. у друштву се 
извршила подела рада на пет стручних одсека, и оно је узело у своје руке сву научну 
активност у Србији. Постојало је до 1864, када је претворено у Српско учено друштво, 
где ће се продужити успешно започети научни рад. 



97 





АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 


ПОЗОРИШТА 


рве позоришне представе код православних Срба забележене су још у 

првој половини XVIII века. 1736. године ђаци »Латинске школе« у Карловцима играли 
су трагедију свога учитеља Емануила Козачинског о смрти цара Уроша, коју је доцније 
прерадио и издао Јован Рајић. 1787. српски ђаци у Великом Бечкереку давали су 
позоришне представе. На крају XVIII века српски писци преводе и позоришне комаде. 
Доситеј Обрадовић преводи Лесингова Дамона и хвали Молијерове »остроумне и 
благонаравне комедије«. Емануило Јанковић 1787. штампа свој превод Терговаца, од 
познатог италијанског комедиографа Карла Голдонија, и у нарочитом предговору 
истиче својим сународницима »хасну комедије«. Поред Терговаца преводи он са 
немачког и Злог оца и неваљалог сина и Благодарног сина, све то са циљем: Србе 
»незнања ослободити и комедије добре код њих у бољи кредит метути«. Глигорије 
Трлајић на крају XVIII века пише и оригиналну драму у пет чинова Всеблаг или ретки 
супруг. Забележено је још да су ђаци српске школе у Вршцу, у току школске године 
1792—1793, приказивали три комедије: »једну о Ироду, другу о Богатому человјеку и 
трећу о Злому Отцу«. 4 б 

У почетку XIX века по српским варошима у Угарској, као на Западу у средњем 
веку, ђаци приказују побожне комаде, драматизоване епизоде из Старог и Новог 
завета, такозване мистерије. Српски ђаци у Новом Саду, о великој недељи 1802, пред 
многобројном публиком, играли су побожни комад Христов гроб. 1811, опет у Новом 
Саду, ђаци дају сличне комаде: Рожденије и гоненије Мојсеја, Страданије 
прекраснаго Јосифа, Жертва Авраамова. Црквено-школске власти учиниле су крај 
тим ђачким представама. 1818. изишла је наредба да се не смеју више играти »тако 
глаголаемоји комедији, сирјеч игри, публично пред собраним народом, посредствијем 
учеников...« 

Али баш у доба када су забрањене ђачке представе у школи, почињу дилетантске 
представе у позоришту. Прва таква представа била је 1813. у Пешти, када је Јоаким 
Вујић са дилетантима играо свој превод Крешталице од Коцебуа. Тај први покушај 
имао је великог успеха, и Вујић, који се одао позоришту, почео је давати такве 
дилетантске представе по већим српским местима у Угарској. Забележено је да је било 
таквих представа 1815. у Баји и Сегедину, [1820. у Будиму], 1823. у Земуну и 
Темишвару,47 1832. у Араду, 1835. у Панчеву. Глумци су били махом одрасли ђаци и 
»љубитељи уметности из места«, а и сам Вујић, који је преводио комаде, играо је као 
глумац, »по примеру почившега Г. Волтера«, како сам вели. Вујић, прешавши у 
Србију, 1835. и 1836, са ђацима је у Крагујевцу играо своје комаде, и носио титулу 
»директор књажевско-србског театра«. 



ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 


98 





АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 


Од двадесетих година XIX века код Срба се све више шири љубав за позориште. У 
појединим местима стварају се дилетантске дружине које представљају оскудни 
српски репертоар онога доба, састављен махом из превода из Коцебуа. Тако, између 
1820. и 1825. у Новом Саду је радила једна жива дилетантска дружина, чији чланови су 
махом били ђаци правници (»јурати«), од којих су неки и сами почели писати 
позоришне комаде. Међу тим представљачима [од 1828] било је и женских, што је 
било новина и значило један велики корак унапред. Стварање сталног мађарског 
позоришта у Пешти дало је подстрек Србима, и српски листови су стално наглашавали 
националну потребу једног »србског театра«. [Има трагова да су се у доба од 1825. до 
1829. у Крагујевцу држале позоришне представе, и да су тај т е а т р давали месни 
учитељи, пречани.] 

Позориштна уметност стално напредује код Срба. После ђачких представа и 
дилетантских дружина долазе и путничке глумачке трупе са мушким и женским 
члановима. Већ 1838. јавља се једно таково »Летеће позоришно друштво«, које је 
давало представе у Новом Саду, Земуну, Панчеву. Ти путнички глумци ишли су у 
Србију и у Хрватску, и тамо давали представе. 1840. они су први у Загребу играли на 
народном језику. Дилетантске трупе нарочито играју у Новом Саду, Панчеву и 
Београду [а од 1841. даване су дилетантске представе у Шапцу, а 1842. у Смедереву]. 
Пред 1850. годину створила се и српска позоришна публика, и српски репертоар, и 
српски глумци, и имало је да се учини само један корак па да се дође до сталних 
народних позоришта. 



99 





АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 


ЛИСТОВИ, ЧАСОПИСИ И АЛМАНАСИ 



о 1813. године Срби су без редовних годишњих публикација. Те године 


Димитрије Давидовић и Димитрије Фрушић покрећу у Бечу Новине сербске, где се 
давало доста места књижевности, и које су излазиле до почетка 1822. До 1834. Срби 
нису могли да добију право за покретање листа, и тек те године кренуте су »с 
височајшим дозволенијем правителства« у Београду званичне Новине србске које и 
данас излазе.48 Главни листови српски са краја тридесетих и четрдесетих година били 
су недељни Сербскш народнип листг (1835, 1837—1848) и Сербске народне новине 
(1838—1848), које је уређивао Теодор Павловић, и у којима се велика пажња обраћала 
књижевности. Поред тих главних листова, нарочито од четрдесетих година, почело је 
у Угарској и Србији излазити још неколико листова који нису били дужега века, и у 
којима је било више поука и забаве него политике. Такви су били: МагазинЂ за 
художество, кнЂижество и моду, у Пешти (1838—1839), Пештанско-будимскш 
скоротеча (1842—1844), Србскт улакв (1843—1844) и Новине Читалишта 
београдскогЂ (1847—1848) у Београду. За време револуције од 1848—1849. излазило је 
неколико листова, од којих су најзнатнији били ВпстникЂ, прво у Пешти, потом у 
Новом Саду и Карловцима, и Напредак у Карловцима и Земуну, први лист штампан 
новим правописом. Сви ти листови нису били дугог века, али су показивали како су се 
духовне потребе код Срба развиле и како се створила читалачка публика за листове. 


Први књижевно-научни часопис у XIX веку био је Сербскт лптописЂ, који је 
1825.49 у Пешти кренуо Ђорђе Магарашевић, а од 1826. прешао у власништво 
новоосноване Матице српске, и све до данас остао главни орган научне делатности 
угарских Срба. У првој половини XIX века имао је за уреднике, после Магарашевића, 
Јована Хаџића, Павла Стаматовића, Теодора Павловића и др Јована Суботића, и за све 
време био најважнији часопис српски. Познији уредници били су: Јаков Игњатовић, 
Субота Младеновић, Јован Ђорђевић, Антоније Хаџић, Јован Бошковић, Др Милан 
Савић, и, данас, др Тихомир Остојић. Од 1843. до 1848. излазила је у Београду 
Подунавка, први часопис у Србији, али на коме су, у великој већини, радили угарски 
Срби. 

Прва половина XIX века нарочито је богата алманасима, који су тада радо 
читани. Димитрије Давидовић дао је пример својим ЗабавникомЂ, који је од 1815. до 
1821. излазио у Бечу, а од 1833—1836. у Београду.50 Вук Караџић дао је за неколико 
година своју Даницу, од 1826—1829. и за 1834. Важнији алманаси из тога доба су још 
Сербска пчела Павла Стаматовића, »цвјетник«, »с различним драге народности, 
душевног увеселенија, забаве умне и словесности сербске цвећем засађен и обдјелан« 
(Будим, 1830—1841), Уратл Димитрија Тирола (Београд, 1837—1838), а нарочито 
Голубица »с цветомЂ кнвижества србскогт.« (Београд, 1839—1844), најбољи српски 
алманах тога времена. Бачка вила, једина српска публикација са илирским 





ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 


lOO 





АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 


тенденцијама, излазила је у Новом Саду, под уредништвом др Петра Јовановића (1841, 
1844—1845). У Карловцу је 1836. др Теодор Петрановић кренуо »србско-далматински 
алманах« ЈЋобителЂ npoceiuimeHuin доцније Србско-далматинскш магазинЂ. 

За књижевни развитак српски у овом периоду од значаја је што су створене 
повремене публикације, листови, часописи и алманаси, око којихће се усредсређивати 
сва српска књижевна производња тога времена. 



ioi 





АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 


КЊИЖАРЕ И ЧИТАЛАЧКА ПУБЛИКА 


у 

^ XVIII веку штампари Курцбек, Стефан Новаковић у Бечу и Теодоси у 

Млецима били су у исти мах и књижари. Поред њих су руски трговци са књигама, 
»Москаљи«, које су Срби дочекивали као »утешитеље православија«, обилазили 
српске вашаре. На крају XVIII века, како је био забрањен увоз књига из Русије, Јевреји 
и Јермени су их кријумчарили и за скупе новце потајно продавали Србима и 
Румунима. У првим десетинама XIX века српске књиге су обично излазиле с пролећа, 
махом у Будиму, И трговци из доњих крајева српских, који су долазили на велики 
годишњи пештански вашар у марту, узимали их и разносили их претплатницима и 
прекупцима. Књижара међу Србима још нема (1811. у целој Угарској било је свега 
дванаест књижара). 1810. на целом југозападу, у области српскохрватског језика, била 
је свега једна књижара, у Карловцу. »Пренумерација« је од првих година XIX века 
главни начин растурања српских књига. 1833. пише о њој Вук Караџић: 
»Пренумерација је код нас права прошња и велика досада, како списатељима тако и 
скупитељима; али како немамо још праве књижевне трговине, она је опет једини 
начин не само књигу издати него је и по народу разнети: многи човек не би нигда 
књиге купио да није пренумерације.« Свако веће српско место у јужној Угарској, 
Хрватској и Далмацији има свога »совокупитеља«, који тај посао ради из родољубља, 
и готово сталне »љубитеље књижества«, који се у већем броју претплаћују на важније 
књиге, више из осећања родољубиве дужности, често и зато да би им имена са 
ласкавим титулама била штампана, него из личних књижевних потреба. Од 1820. 
јављају се већ »књигопродавци«, књижари, и око 1830. има их у Пешти, Новом Саду, 
Земуну и Београду. Неки од њих били су издавачи, као Јосиф Миловук у Пешти, 
Дамјан Каулици у Новом Саду, Гаврило Ковачевић у Земуну, Глигорије Возаровић у 
Београду. 

Као и у XVIII веку, тако и у почетку XIX века велику већину српске читалачке 
публике чине трговци, свештеници и занатлије. Иако цензура знатно кочи и 
књижевни и књижарски напредак, књиге се све више штампају: док је од 1740—1780. 
излазило просечно по 2 књиге годишње, од 1780. до 1800. по 7, од 1800—1820 излази 
по 19, од 1820—1830. по 23 на годину, од 1830—1850. по 45 на годину. Док је у целом 
XVIII веку штампано непуних 220 српских књига, у времену од 1800—1850. изишло је 
преко 1400. На крају XVIII века српске књиге штампане су у 3—400 примерака, око 
1820. у 6—800, а око 1830. има их које штампају у 2000 примерака. Уколико се 
просвета простирала на даље крајеве и на шире слојеве народне, број купаца и 
читалаца књига све се више увећавао. 

У свима правцима осећао се материјални напредак српске књижевности. 



ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 


102 





АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 


КЊИЖЕВНА ОБЕЛЕЖЈА ПРЕЛАЗНОГ ПЕРИОДА 
ОД РАЦИОНАЛИЗМА КА РОМАНТИЗМУ 


длика овога периода, који иде отприлике од 1810. до пред 1848. годину, 
то је прелазност. 

Утицај Доситеја Обрадовића у првој половини XIX века је још увек јак, управо 
тада се ствара читав његов култ. Његова неиздата дела издају се. Он се чита више но 
икада, и 1833—1845. и 1850. изишла су два издања његових целокупних списа. Он има 
непосредних ученика, и готово код свију писаца тога времена опажа се утицај његових 
идеја. Сви су они више или мање рационалисти, и у књижевности гледају само једно 
моћно средство народнога напретка. Природне науке су у моди и ревносно се ради на 
популаризовању корисних знања. Сва књижевност има карактер просветитељски, 
готово педагошки. 

Класицизам свуда завлађује. Срби почињу више ићи у школе, и тамо се уче 
класичним језицима и добијају класичну књижевну културу. Срби у Угарској, где је 
државни и школски језик био латински, школовани по класичним гимназијама, били 
су сасвим класичарски васпитани и имали су класичарско схватање просвете и 
књижевности. Како су они уређивали средње школе у Србији, то је прва настава у 
Србији чисто класична. Они су прелазили у Србију и долазили са идеалом да Србију 
просвете према класичним узорима, да јој даду »Солоне, Ликурге, Демостене, 
Аристотеле, Страбоне, Омире, Виргилије и проче«, да у Шумадији, где се само за гусле 
знало, дижу »олтаре музама«. У »наставленију« од 1845. латинском језику обраћа се 
нарочито велика пажња, »будући се језик и књиге класичне древности сматрају као 
основ сваке учености, и као средство не само душевне силе младића покренути и 
изоштравати, него њега и за све остале науке предуготовити«. Грчкој и римској 
митологији и »древности« обраћа се нарочито пажња. У школама се чита Цицерон, 
Цезар, Тацит, Светоније, Вергилијева Енеида, Овидијеве Метаморфозе, Хорације, 
Плаут, Проперције. На крају године, на »торжеству гимназије«, ђаци држе »слова« на 
грчком и латинском. »У време када сам ја био ђак у гимназији, прича Љубомир 
Ненадовић, митологија беше главни предмет учења. Хришћански катихизис беше три, 
а многобошка митологија двадесет ситно писаних табака. Ту непамет морали смо 
учити напамет.« Књижевни укус васпита се по класичним узорима, чине се покушаји 
латинског стихотворства, почиње се певати по калупу класичних песника, нарочито 
Хорација, српска књижевност пуна је »одара« — »одаџија«, како ће их доцније 
подругљиво звати — настаје оно што је Јаков Игњатовић назвао »поетично српско 
књижество у латинској форми«. 



ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 


103 





АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 


Упоредо са тим утицајем класицизма јавља се и јак немачки утицај. Срби у 
Угарској васпитају се у немачкој књижевности. У Србији по средњим школама 
нарочита пажња обраћа се немачком језику, најближем од великих културних језика, 
и чита се Клопшток, Хердер, Виланд, Лесинг, Гете, Шелер, Клајст, Фос. У српској 
преводној књижевности владају Коцебу и Чоке. Немачки писци се читају радо и 
много, они се почињу подражавати и преводити, немачка хегелијанска филозофија 
особито је на цени, и у српску књижевност, нарочито око 1840, почиње улазити 
немачка сентименталност, у поезију немачка версификација. Настаје оно што је 
Тургењев назвао »гњурање у немачко море«. 

Отприлике у исто доба јављају се и појаве романтизма чији је носилац био Вук 
Караџић. Романтизам се јавља нарочито у виду култа народне прошлости, за коју је 
код традиционалистичких Срба било увек много смисла и осећања, и у виду љубави за 
народну поезију, која је у то доба стекла европски глас. И уколико се Вук Караџић 
приближавао крајњој победи својих идеја о језику и о народу, утолико се више осећао 
дах романтизма у српској књижевности. Крајем четрдесетих година Караџићева 
победа је потпуна, млађи нараштај се окреће к њему, и романтизам као школа јавља се 
у српској књижевности. 

Крајем четрдесетих година у српској књижевности још влада мешавина праваца. 
После смрти Лукијана Мушицкога, од четрдесетих година, јавља се реакција противу 
владајућег класицизма. 1844. пише Ђорђе Малетић у Подунавци: »Докле ћемо се с 
митологијом ограничавати и с туђим боговима храмове наше красити? Докле ли ћемо 
се у тумаралишту том као муве по затвореној соби витлати? — Прођимо се већ 
једанпут неуместног употребљавања митологије, ако не желимо да нам производи 
наши на одећу од сами закрпа разне боје и материје састављену, наличе.« То осећање 
да је класицизам преживео све више се шири, и у току четрдесетих година он осетно 
нестаје у српској књижевности. Утолико јаче наступа романтизам, угледање на 
немачке романтичарске писце и култ српске народне поезије. Али, ниједан књижеван 
правац није потпуно одређен, писци не припадају одређеним и јасно обележеним 
књижевним школама. Духови су несигурни, писци се колебају и имају особине и 
рационализма и романтизма, мењају оба правца, обележавају једно прелазно доба. 

Али, општи књижевни напредак је велики. Нови нараштаји, образованији, у 
повољнијим приликама, стварају нову књижевност, богатију и бољу, која се проширује 
на све крајеве српске. Оснивају се прва учена и књижевна друштва, крећу се књижевни 
листови и књижевни алманаси, ствара се стална и све већа читалачка публика. 
Питање о књижевном језику углавном се свршава: стари рускословенски језик 
напушта се у почетку XIX века, неко време влада такозвани »средњи стил«, мешавина 
народног и црквенословенског језика, управо народни језик са јаком мешавином 
ранијег, књижевног »славеносербског« језика, док најзад не преовлада народни језик, 
заједно са упрошћеном азбуком. И образовани људи и књижевни радници јављају се у 
све већем броју. Поезија, из почетка псевдокласична, под немачким утицајем прелази 
у »објективну лирику«, са уведеном немачком версификацијом. Четрдесетих година 
ствара се такозвана школа »мирног чувства«, у којој влада »лирика мисли«, која пева 
мирна, сталожена, општа и безлична осећања, склона поуци и моралисању, у основу 
рационалистичка. Али, поезија не даје више само покушаје но дела од стварне 
вредности, и то доба има да забележи два велика песника: Јована Ст. Поповића и 



104 





АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 


Његоша. Позориште се оснива, и драма и комедија Јована Ст. Поповића је једна 
велика књижевна тековина тога доба. Ради се на књижевним родовима који донде у 
српској књижевности нису били обделавани. Епској поезији, на којој дотле готово 
нико није радио, обраћа се нарочита пажња. Историјске драме и трагедије, са 
предметима из народне историје, почињу се обилно обделавати. Комедија, и што је 
нарочито важно: комедија која црпе грађу из сувременог живота српског друштва, 
такође се јавља. Приповетка, која је у почетку најрадије разрађивала историјске 
мотиве, пред 1848. обраћа се сувременом животу српском. По листовима се јављају 
први и скромни покушаји критике, са нарочитим обраћањем пажње на питања језика 
и правописа. У том периоду српска књижевност несумњиво постаје шира и 
разностранија. 

На крају овог периода, пред 1848, и духовни и књижевни напредак је врло јак. 
Једне године, на пример, знамените 1847, излазе на српском: Горски вијенац 
Његошев, Песме Бранка Радичевића, Лазарица Јоксима Новића Оточанина, 
Караџићев превод Новог завјета, Даничићев Рат за српски језик и npaeonuc, прва 
свеска Гласника Друштва србске словесности и омладински алманах Славлнка. 
Нови нараштаји, са израђеним књижевним језиком, стварају нову књижевност, која се 
више не ограничава на индивидуалне и усамљене покушаје. Преокрет и полет су 
велики и настаје једна револуционарна епоха у српској књижевности. У половини XIX 
века српској књижевности, у којој је рационализам нестајао а романтизам се јављао, 
положени су сигурни темељи, и нови нараштаји су долазили да успешно наставе оно 
што су старији исто тако успешно започели. 



105 





АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 


ЛУКИЈАН МУШИЦКИ 



ивот. — Рођен је у селу Темерину, 27. јануара 1777. Српску основну школу 


свршио је у месту рођења, немачку у Тителу, гимназију у Новом Саду и у Сегедину. У 
Пешти је учио филозофију и права, али нарочито се бавио естетиком и поезијом. 1800. 
године ступи као чиновник у митрополијску канцеларију у Карловцима, и у исто доба 
постане наставник у богословији. 1802. закалуђери се, и место крштеног имена Лука 
добије калуђерско име Лукијан. Непрестано у придворној служби код митрополита и у 
богословији, где предаје словенски језик, он чита, усавршава се, учи грчки и енглески. 
Калуђери га не воле због његовог образовања, митрополит му забрањује да пише 
стихове, и он споро напредује у црквеним чиновима. Тек 1812. постао је архимандрит и 
старешина манастира Шишатовца. Он стиче књижеван глас, у вези је са свим српским 
и многим страним писцима, али се у манастиру показује као рђав администратор. 
Пошто му је одузета управа над манастиром, он се око 1822. нашао у тешким 
приликама. Гони га митрополит, који не може да му опрости што хвали Доситеја 
Обрадовића и што је пријатељ Вука Караџића; манастирска братија, од које се толико 
разликовао својом интелигенцијом, кињи га, као што је кињила и Јована Рајића; 
дугови су га оптеретили, он је у очајању, пун мржње на »црни полк« калуђерски и 
проклињући живот. Тек 1823. враћен је на своје старо место. 1824. постављен је за 
администратора горњокарловачке епархије. У Плашком он започиње јаку и смишљену 
просветну и црквену акцију у тој запуштеној епархији. 1828. буде постављен за 
епископа. Користан цркви и народној просвети, Мушицки је на том месту остао до 
смрти, 15. марта 1837. године. 


ПЕСНИК. — Мушицки је први уметнички песник у српској књижевности. Своје 
стихове објављивао је у пригодним књижицама и по листовима и часописима. Његова 
скупљена дела, Лутана МушицкогЂ стихотворешл изишла су после његове смрти у 
четири књиге: прве две у Будиму, 1838. и 1840, друге две у Новом Саду, 1844. и 1847. 

Мушицки је почео певати код Срба када готово нико није певао, и у српску 
поезију уводи нов правац, псевдокласични, који се у Европи стао ширити после 
Обнове, и какав је он нарочито нашао у мађарској и руској књижевности XVIII века. 
Као песник Мушицки потпуно припада псевдокласичарској школи. Када се он као ђак 
школовао у Пешти, мађарску књижевност био је захватио псевдокласицизам. Од 
великог утицаја на његов књижевни развитак био је Лудвик Шедијус (1768—1847), ђак 
немачких филозофа, његов професоф естетике и филозофије у Пешти, ревностан 
поборник класичне уметности. Мушицки је све своје књижевне идеје примио од њега. 
Упућен у том правцу, он нарочито изучава Клопштока и »немачког Хорација« Карла 
Вилхелма Рамлера. Научио је одлично латински и грчки, и при калуђерењу узео име 
Лукијана Самосаћанина. Из сачуваног списка његове библиотеке види се јасно колико 
је велико било његово књижевно и филозофско образовање. Ту су не само сви главни 



ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 


106 





АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 


писци грчке и латинске старине но и модерни, од Немаца: Хердер, Хегел, Кант, 
Менделсон, Клопшток, Гете, Виланд, Шилер, Биргер: од Француза: Босије, Молијер, 
Боало, Лафонтен, Волтер, Хелвецијус, Дидро, Кондијак; од Енглеза: Шекспир, 
Голдсмит, Поп; од Талијана: Данте, Ариосто, Тасо, Бокачо, Голдони; од Руса: 
Ломоносов, Державин. Мушицки је извесно био најобразованији српски писац свога 
времена. 

Хорације је био његов главни узор, и De arte poetica знао је напамет. У своје 
»љубимце« он рачуна три песника: »псалмопјевца« Давида, Клопштока, онда 
слављеног немачког песника Месијаде, и свога »драгога Орација«, како га је називао. 
Он преводи Хорацијеве стихове, поред Анакреонтових и Катонових.51 У један мах 
намеравао је да преведе све Хорацијеве песме, и преводио га толико, тако да му је 
митрополит Стратимировић запретио да ће га искључити из цркве ако и даље преводи 
једног »јазичника«. Као Хорације он је пригодан, пише ласкаве похвале и посвете, и 
Копитар му поводом тога пише: »Волео бих да сте поносити као Клопшток, и да се не 
удварате као Хорације и Виргилије.« Од Хорација узима свечан, хвалбен тон, 
реторичарску помпу, али без његовог епикурејства. Његова версификација је сасвим 
хорацијевска, и он сам вели како најрадије пева по »Флаковој лири«. Он сматра за 
велики успех српског језика што се на њему може певати по латинском размеру. Он 
метричне обрасце узима из Хорација, највише алкејску строфу, али речи акцентује по 
рускословенском, без икаква обзира на акцентуацију српског језика. Увиђајући 
тешкоће и бесмисленост таквога певања, Вук Караџић је са разлогом осуђивао тај 
Мушицков »римски размјер«, »за који још остаје питање да ли се у нас може пјесмом 
назвати«. 

ДИДАКТИЧАР И ПАТРИОТ. — Лукијан Мушицки је човек XVIII века и велики 
поштовалац доситеја Обрадовића. 1800. издао је у Будиму избор његових Басана, а 
1811. свечано оплакао његову смрт. Сва његова поезија носи духовно обележје XVIII 
века: она је пригодна и поучна. У младости, док се није закалуђерио, око 1801, написао 
је известан број слабих љубавних стихова, сасвим у духу хладне и нелиричне поезије 
XVIII века, певајући безлично »красну Хлоју«, Мелису, Кларису, Купидо »Венерино 
дете младо«, »љубве стреле« и »сердца бољу«. Али он је остао на тим младићким 
лирским покушајима: све остало је дидактично, пригодно, академско и кабинетско 
»учено стихотворство«. Поједине његове веће песме, нарочито ГласЂ народолтобца 
(1819) и у своје доба славни ГласЂ арфе ишшатовачке (1821) јесу потпуни 
национално-просветни програми, који су нашли великог одјека у образованим 
круговима српским, нарочито у школској младежи. Мушицки стално проповеда: 
хуманост, »просвешченије«, »добродјетељ«, »благонаравије«, »народољубије«, живот 
за друге, за човечанство и народ, рад, дужност, самопожртвовање, даје низ моралних 
поука »младим Србљима«. 

Али он није онолико козмополит као што је то обично у традицији класичарске 
поезије. У његовој поезији има врло много јаког српског патриотизма, и то је оно чиме 
је он највише утицао на савременике. Лак и слаб у појединим тренуцима свога живота, 
са доста крупних личних мана, он има једну велику врлину: искрено српско 
родољубље, које је подједнако показивао и као песник и као црквени човек. Његов 
српски национализам обухватао је сав српски народ »от града Будима даже до 
Његуша«, национално образовање за њега је било важније од религиозног, и као 



107 





АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 


владика више је радио као Србин но као црквени човек. Оно што је 1826. писао важи 
за његов песнички рад: 

Ја Сербин сербски читам, пишем, 

И духом сербским к Роду дишем 

Па песмом сербском дижем Род... 

ЈЕЗИК. — Мушицки је био више научан дух но песнички, и у младости се више 
бавио науком но књижевношћу. Нарочито су га занимала питања из српске 
прошлости, црквене историје и науке о језику. Он је намеравао да преведе Библију на 
српски, да да један словенски речник, и оставио је у рукопису словенску граматику и 
српску библиографију. Он се стално бавио питањем о односу између српског и 
словенског језика. Када је у српској књижевности Вук Караџић кренуо питање о језику 
и правопису, он ће остати по среди. Он је у добрим личним односима са Караџићем и 
због њега се замера митрополиту. Он је за слово ј и уноси у српску азбуку слово ђ, 
изјашњава се за народни језик и пише: »учите ć говорити ko Род...«. »Живи језик 
народа србског, вели он, јесте сокровишче мисли његових, јесте отпечатак духа и 
карактера његова, стољетијама утврђена и осећана. Шта се у њему садржи, светиња је 
сваком правом Србљину.« И знатан део својих састава писао је на српском језику, не 
особито чистом, али ипак српском. 

Али као црквени човек он је и за стари рускословенски, црквени језик, и пише 
таквим рускословенским језиком да су његови ученици поједине његове оде морали 
просто преводити на српски. Он је за оба језика: 

Славенски, сербски језик — два су пута! 

К једној цели воде нас. 

Он разликује »внешње« и »внутрење« богатство језика. Спољне богатство састоји 
се у броју речи које означавају живе и видљиве предмете; унутрашње богатство састоји 
се у обиљу речи које означују апстрактне појмове (»умозрителне мисли« и »внутрене 
предмете«), Српски народ је »орао и копао, много дјелао, јуначествовао, ал мало 
мислио, кромје о первама нуждама«, — и зато је сиромашан речима за апстрактне 
појмове. Ради тога потребно је користити се »виткошћу« српскога језика, стварати 
нове речи, а нарочито обраћати се за помоћ »богатом и благоволателном сојузнику и 
спомоћнику — славенском језику«. Али сваки од њих има право на живот и на 
употребу, црквени за цркву, богословска дела и учену књижевност, народни за 
народну и популарну књижевност. И Мушицки је тако писао према приликама. Вук 
Караџић, који је код њега констатовао увек »нешто калуђерштине«, уверавао га је да 
»живот ода зависи од језика«, и предсказивао да ће његово »славјанствовање« много 
нашкодити његовој поезији, туђој и неразумљивој народу. 

ОПШТИ ПОГЛЕД. — Иако је Мушицки за себе писао да је »готово сав чувство«, 
он је у основу био сув и хладан човек, без маште, без осећања и правог песничког 
талента. Његове »торжествене оде« производи су школске реторике и узори оног 



io8 





АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 


»украшеног словосочиненија« (»sintaxis ornata«), у коме ће се тридесетих и 
четрдесетих година вежбати ђаци по српским класичним гимназијама. Поезија је код 
њега ствар главе, разумна, симетрична, сређена, и њему је увек потребна или једна 
идеја или догађај да изради песму. Он је сав у оној чисто интелектуалној поезији која 
је у Европи умирала када је он на њој почео радити. Стил му је апстрактан и безбојан; 
песме кабинетске, књишке, пригодне, везане често за догађаје који су од пролазног 
значаја или за личности које нису биле достојне громких похвала. Форма је усиљена, 
конвенционална, једнолика, туђа. Класични калупи у које је силом угуриван 
словенски и српски језик, она »славенска риза« којом је одевао своје песме, тежак, 
усиљен, неприступачан језик којим је писао — још више су чинили његову поезију 
архаичном, туђом и мртвом. 

У доба од 1820. до 1840. Мушицки је био јако на гласу. Његов Глпсђ арфе 
шишатовачке нашао је више одјека но иједан српски песнички производ пре њега. 
Копитар га је називао »српским Хорацијем«, Шафарик »кнезом српских песника«, 
Његош »Генијем Рода«, Ђуро Даничић »оцем новије српске књижевности«. Али њега 
су више ценили но волели, више хвалили но читали. Он је импоновао својим великим 
књижевним образовањем, својим жарким родољубљем које се подједнако огледало у 
његовој поезији и у његовом јавном раду. Он је имао поштовалаца, али не 
обожавалаца; имао је подражавалаца, али не ђака; оставио је велики глас, али не 
песничку школу. После његове смрти умрла је и његова поезија. 



109 





АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 


ЈОАКИМ ВУЈИЋ 


у 

^ занатлијској породици, у Баји, у Угарској, родио се Јоаким Вујић д. 

септембра 1772. Српску основну школу свршио је у Баји, потом је учио месну 
католичку школу. У Новом Саду учио је латински и немачки, потом гимназију у 
Калочи и Сегедину, и лицеј и права у Пожуну. Од 1796. настају његова велика и 
непрестана путовања. У Карловцу је писар код једног адвоката, у Футогу и Старом 
Бечеју учитељ, до 1801. Са заштеђеним новцем иде у Трст, ту даје лекције и штампа 
своје књиге. И ту не остаје, но обилази Италију и плови по Средоземном и Црном 
мору. Вративши се у домовину, учитељује у Новој Градишци и Земуну, где због 
политичких кривица допада затвора. Од 1813. он је наставник српске учитељске школе 
у Сентандреји, и ту остаје као учитељ и списатељ до 1831. Силази затим у доње крајеве, 
обилази јужну Угарску, у два маха путује по Србији, и прибија се уз кнеза Милоша. Са 
титулом »књажевско-србског театра директор« организује представе у Крагујевцу и 
Београду. У Србији остаје од 1833—1839. После чини нова путовања, чак до јужне 
Русије. Враћа се 1842. у Србију, где у оскудици умире 8. новембра 1847. 

Јоаким Вујић је по својим идејама човек из XVIII века. Наставник и домаћи 
учитељ, »дјетоваспитатељ«, он ће увек писати »в ползу јуности«, да је поучи и 
просвети. За школску потребу он је написао једну француску граматику, превео 
Рафово EcmecmeocAoeie (1809), дао једну општу географију (1825), и превео неколико 
књига за младеж, међу осталим и МладогЂ Робинзона (1810) и неколико других 
забавних дела из талијанске и енглеске књижевности. У свом драмском раду увек 
остаје педагог: театар је за њега особито једна »нужна школа«, а нигде се ништа не 
може чути »душеполезније и душеспасителније«. 

Вујић је у два маха описивао свој живот, у једној књизи на немачком (Будим, 
1826) и на српском ( 1 оакша Вуича, славено-сербскаго списателл, Животоописате и 
чрезвичаина њћгова прикточетл, Карловац, 1833) — књига фантастична, пуна 
претеривања и измишљавања, у којој се он сав открива онакав какав је: »комични тип 
сујетнога списатеља, или непоправна прецептора и морализатора, или гладна и 
амишна књижевника« (Павле Поповић). О себи је много писао и у свом 
Путешествт no Сербш (Будим, 1828), где има спискова старина по манастирима и 
црквама и ропских ласкања кнезу Милошу. 1845, у Београду, написао је своје 
Путешеспипе no Унгарш, Валахш, Молдавш, Бессарабш, Херсону и Криму. Огорчен 
противник Вука Караџића, он је оставио за собом један недотупаван памфлет Тужба 
книжества сербскаго, писан око 1833. 


У историји српског позоришта Јоакиму Вујићу припада нарочито место. Од 1813. 
он је по већим местима у Угарској, а потом и у Србији, почео приређивати позоришне 
представе, преводећи и пишући комаде, а често и сам лично играјући. Још 1805, у 


ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 



lio 





АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 


Будиму, штампао је он две мале »театралне књижице« Фернандо и Лрика, од 
немачког писца Карла Екартсхаузена, и Лтобовнал завист чрезЂ едне ципеле, свакако 
такође превод.52 Књиге су имале успеха, и он почне издавати цео један низ 
позоришних превода и прерада: »сеоску игру« Награждете и наказате (1807), 
Слепип мишЂ (1809), Крешталица (1814) од Коцебуа, у рукопису још цео један низ 
преведених комада, највише превода из Коцебуа. У рукопису је оставио двадесет и 
једно позоришно дело, шаљивих игара, друштвених комедија и поучних и 
романтичних драма (Шпањоли у Перувији, Жертва смерти, Шнајдерски калфа, Ла 
Пејруз, посрбљени комади Паунка Јагодинка, Сербска принцеза Анђелија итд.). Од 
мађарског писца и глумца Балога превео је »ироическо позоришче«, Сербскт вожди 
Георгт ПетровичЂ, иначе нареченнип Црнип, или Отлтге Београда omu Турака. 
Све те преводе, од којих су многи остали у рукопису, он је радио више као управник 
позоришта но као драмски писац, да би имао шта играти. И зато су Ти преводи без 
избора, брзо, непажљиво превођени, на рђавом српском језику, без књижевне 
вредности. 

О Јоакиму Вујићу су сувремени српски писци судили горе но и о једном од 
познатијих старијих писаца српских. Већ тридесетих година он је био прегажен 
временом. Слаб као писац, смешан као личност, Вујић има заслуга само као први 
српски списатељ који се јако заузео за позориште, организовао најраније српске 
позоришне представе, обилно лиферовао комаде за нову српску позорницу, 
заинтересовао српску публику за позоришне представе и драмску књижевност. 



lii 





АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 


МИЛОВАН ВИДАКОВИЋ 



ивот. 


Милован Видаковић је први писац у новој српској 


књижевности којега је Србија дала. Рођен је у Неменикућама, у садашњем 
београдском округу, 1780. године. Као дете, за време аустро-турског рата 1788, 
пребегао је са породицом преко Саве, и тамо стално остао до смрти. Школовао се у 
Новом Саду, Темишвару, Сегедину и Кежмарку. Био је прво домаћи учитељ, потом 
професор у српској гимназији у Новом Саду. 1824. је отпуштен, и отада до смрти живео 
од давања часова и књижевног рада, махом у Пешти. Умро је у оскудици 28. октобра 
1841. 


ПОЕЗИЈА. — Видаковићев књижевни рад је врло обилан. У првим двема 
десетинама XIX века он је са Јоакимом Вујићем најплоднији српски писац. Почео је 
популарном побожном поезијом, опевањем у стихове црквених легенди, онако као 
што је пре њега писао Вићентије Ракић. Упућена народу, »љубезној простоти нашој«, 
писана народним језиком и у стиховима слабим и примитивним, али течним и 
читким, та дела су имала много читалаца и у току XIX века често су прештампавана. 
Исторт о прекрасномЂ Iocu^i (Будим, 1805; потом 1810, 1833, 1844, 1862, 1868 
1880,53 1885); Младип Toeia, библијска »повјест једна древна« (Будим, 1825), 
nymeuiecmeie у 1ерусалимЂ (1834, 1885), »за благочестиве и побожне Христтне изђ 
светог писма изведено и на просте стихове Сербске сложено«; Ппснђ ироическа о 
свлтомЂ великомученику Георгт (1839). 

РОМАНИ. — У XVIII веку јавља се и у српској књижевности љубав за романе. 
Роман се све више развија и стиче све више читалаца. Тако су преведени: 
Мармонтелов Велгзарги, тако је Трлајић дао Нуму од М. Хераскова, тако је 1799. 
изишао и српски превод Робинсона. У почетку XIX века роман постаје све 
популарнији у српској књижевности: поред превода славних романа из светске 
књижевности, као што је Виландова noeicmb древнихЂ Абдерито†(1803), 
Фенелонова Приклточент Телемака, сина Улисева (1814), има преведених романа 
мање познатих писаца, прерада и слабих покушаја. Да задовољи све већу потребу 
српске књижевности за романом дошао је Милован Видаковић. Видаковић је био 
познат нарочито као романописац, и он је творац романа у српској књижевности. 
Његови многочитани и често прештампавани романи ови су: Усамленип тоноша 
(Будим, 1810, 1836, 1852, 1881); Благовоннип kpinu цпломудреннЂШ- лтобве, либо 
страдателнал noeicm^ Велимира и ВосилЂки (Будим, 1811, 1844, 1854, 1880); 
ЛтобомирЂ у Елгсгуму у три књиге (Будим, 1814, 1817,1823, 1857, 1885); Kaccia царица 
или траверзиранЂ Okmaeiam (Будим, 1827, 1846, 1869, 1880); ОлоанЂ и Милена, 
Сербкинл у Енглескоп (Будим, 1829, 1853, 1881); Лтобезна сцена у веселомЂ двору Иве 



ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 


112 





АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 


Загорице (Будим, 1833, 1864, 1885), и, најзад, недовршен СелимЂ и Мерша (Будим, 
1839 ). 


Видаковић је писац слабе оригиналности и његови романи су не само угледања 
на популарне немачке ритерске приче и филозофско-педагошке романе но често 
проста прерађивања, посрбљавања. За Kacciio царицу је утврђено да је превод 
средњовековног романа Kaiser Octavianus, за Олоана и Милену сам Видаковић вели 
да је »изображена из једне самочувене приповетке«. И то ће се, доцнијим књижевним 
истраживањима, утврдити и за друге његове романе. 

ДУХ ЊЕГОВИХ РОМАНА. — Видаковић је прелазан писац између 
рационалистичког XVIII века и романтичног XIX века. Он је дидактичар, моралист, 
педагог, и главна му је намера да поучи и да васпита своје читаоце. Он остаје 
»воспитатељ« и »наукољубитељ«, који Србе учи »просвјешченију духа, изображенију 
сердца и исправленију нрави«. У књижевном раду форма је за њега споредна, 
садржина главно; књижевност му је само средство »рада на просвјешченију нашег 
народа и на обшчем добру«. Он схвата књижевност исто онако утилитарно како су је 
схватали филозофски писци XVIII века: »Романи бо, сатире и басне јесу таква 
сочиненија којима су паметни људи многе погрешке у роду человечском истребили, а 
худе к добродјетељи приклонили...« У једној полемици он изричито вели: »Ја сам 
више позорствовао на морал нежели на роман.« 

Али, са друге стране, он неће да буде сув и апстрактан, он тачне мисли и корисне 
идеје хоће да лепо и приступачно изнесе: њих ваља »живо и сладко представити да 
нам дух восхити, да нам сердце ублажи и развесели«. И зато се он служи 
»поетическом фантасијом«. Као романтичари, он воли народну прошлост, и већем 
делу својих романа даје историјски оквир. И са таквим схватањем он ће писати своје 
»морално-романтическе повјести«, у којима су машта и осећање стављени у службу 
разуму. У његовом речнику роматически значи чудан, занимљив догађај, који је 
испричан са много »чувствителности«, сентименталности. Он је човек XVIII века, он 
воли природу и усхићава се њоме, истиче прост и природан живот; он се лако 
разнежава, усхићава, кличе и плаче. Њега занима нарочито питање васпитања, које он 
хоће »просто и природно«, и његов ЛтобомирЂ у Елгсгушу по педагошким идејама 
подсећа на Емила Жан-Жака Русоа. 

КЊИЖЕВНА ВРЕДНОСТ. — Чисто књижевна вредност романа Милована 
Видаковића је мала. Његово дело је мешавина претераног фантазирања и 
непрекидног моралисања. Његово књижевно образовање није велико, и он чита и 
подражава немачке писце нижега реда. Очевидно је да он ради без веће спреме и без 
нарочитих књижевних способности. Његови романи су пуни недоследности и 
противречности, психологија је наивна, готово детињаста, тако да се Вук Караџић у 
једној полемици питао за кога пише он своје романе, »да не приповиједа дјеци, у 
порти код пештанске цркве под липом«. Историјски роман, уопште, јесте један лажан 
књижеван род, роман ту искреће историју, историја скучава слободу инвенције. Поред 
тога, Видаковићеве способности за тај тако тежак рад биле су недовољне. И стручно 
знање његово је слабо, географско исто тако, и цело његово дело кипти грешкама у 
хронологији и топографији. Он нема историјско осећање и способности да уђе у дух 
епоха које описује, и личности из прошлости слика као модерне људе, пушта да раде и 



113 





АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 


говоре као да су из данашњице. У историјском костиму он представља људе XVIII века. 
Најзад, како је живео од књижевног рада, писао је брзо, без пажње, и његови романи 
често чине утисак првог нацрта. Школован у Угарској, убеђен да »прости ваља за 
ученима да иду«, присталица старе школе, он пише помешаним језиком, полу 
српским полу црквенословенским, чинећи често грубе граматичке грешке (1838. 
штампао је, црквеним словима, Граматту сербску, у ствари нешто мало 
модернизовану и у језику поправљену Мразовићеву граматику из XVIII века). 

Али Видаковић има и својих добрих страна. Има у његовом тону нечег кротког, 
благог, простодушног и добродушног, нешто очинско према деци, и сам Караџић му је 
признавао »сладак штил«. Он пише течно, читко, на начин врло приступачан широј 
публици. Он је освојио српску читалачку публику, забављао је за неких педесет 
година, још 1852. почела су се издавати његова целокупна дела, осамдесетих година је 
прештампаван, па и данас, у најнижим слојевима, није изгубио своје читаоце. Тај 
популаран писац створио је српски роман и за дуго време задовољавао скромне 
књижевне потребе ондашње публике српске. У своје доба његов утицај био је врло 
велики. У првим десетинама XIX века било је међу Србима људи који су се старали да 
живе и који су говорили као јунаци његових романа, млади писци су се код њега учили 
како треба писати, а родитељи су давали својој деци имена личности његових романа. 

НАЦИОНАЛНЕ ЗАСЛУГЕ. — Видаковић није без извесних националних заслуга. 
Њега је српска историја јако занимала, и он је »на простом дијалекту сербском« издао 
један извод из историје Јована Рајића (1833—1837). Сви његови романи имају много 
историјског елемента, и сувременици су га називали »српски Валтер Скот«. Он је 
немачке романе посрбљавао, уносио српске владаре, јунаке и догађаје из српске 
историје, величао српску славу и српско јунаштво, китњасто представљао српску 
прошлост. Још у почетку његова рада, 1815, писао је његов противник Вук Караџић: 
»Он је повјестним догађајима и сходно од туда произведеним нравоучителним наукам 
обилан, које су свакоме невином срцу благопријатне, а они не само што на памет 
доводе многе бојне случајеве и имена храбрих мужева и србских јунака (које сваки 
Србљин са особитим чувствованијем чита и слуша), него се у њима чини спомен 
многих некада знаменитих мјеста, от којих нека и данас стоје, а нека љубопитљивом 
желатељу или се у развалинама показују, или им се само име у садашњега онде 
потомства задржало.« Тај историјски и патриотски дух у морално-сентименталним 
романима одговарао је стварно расположењу српских читалаца, и он је доста 
припомогао ширењу српског историјског и националног осећања. Затим, Видаковић је 
својим јунацима давао лепа српска народна имена, која је раније православна црква 
код Срба била прогонила као паганска и замењивала их календарским. Више но ишта 
његови популарни романи су учинили да народна имена потисну календарска. 

Видаковићева вредност је историјска. То је историјски писац који се сав 
преживео. Његово дело нема књижевне вредности, али он је играо корисну улогу у 
српској књижевности. Колико је могао, по својим скромним способностима, он је 
задовољавао духовне потребе шире српске читалачке публике, отварао је вољу к 
читању и љубав ка књигама, будио љубав ка народној прошлости, јачао национално 
осећање и положио основе српском роману. Он је био један од оних који »пробијају 
пут и шуме крче«. 



114 





АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 


МИХАИЛО ВИТКОВИЋ 


је права и постао адвокат у Пешти. У мађарском јавном животу играо је врло видну 
улогу. 1807. био је посланик на мађарском Сабору; важио је као један од најбољих 
адвокатау Мађарској. Био је и врло виђен мађарски писац. Цењен и код Мађара и код 
Срба, умро је 9. септембра 1829. године. 

Рођен у једној изгубљеној српској оази у Мађарској, васпитан у мађарским 
школама, и пошто је цео век провео у мађарском друштву, он је мађарски знао као 
српски, имао известан мађарски патриотизам, мађарски језик називао »наш народни 
језик«, Мађаре називао »наш народ«, и живо учествовао у мађарском књижевном 
покрету. Његов дом у Пешти био је главни мађарски књижевни салон, његови списи, 
издани 1817, били су јако на цени, нарочито његове басне, поређене са Лесинговим, и 
епиграми, поређени са Марцијаловим. Он је и данас сачувао знатно име у историји 
мађарске књижевности. 

Али Витковић, који је изникао из једне старе и заслужне војничке и свештеничке 
породице српске, био је и добар Србин, одржавао стално везе са Србима и радио на 
српској књижевности. Он је веровао да је могућ један српско-мађарски патриотизам, 
мађарско »домољубље« спојено са српским национализмом, као што је педесет година 
доцније мислио и проповедао други један српски писац рођен у горњим угарским 
крајевима, Јаков Игњатовић. Он је остајао по средини између Мађарства, где га је 
вукла средина и васпитање, и Српства, где га је вукао дубок национални нагон. Он је 
величао српски језик, и по мекоти и звучности стављао га упоредо са грчким и 
талијанским. Он је Мађаре стално обавештавао о српским стварима и увео српске 
народне песме у мађарску књижевност. Радио је на српским листовима и на доста 
чистом и углађеном језику давао сентименталне и пригодне песме, где су помешани 
класичарски елементи са идејама Жан-Жака Русоа, и од којих су се неке по народу 
певале. 1816. издао је у Будиму посрбљену мађарску приповетку Спомет Милице, а 
1830. Матица српска издала је два његова превода с немачког: Од-кпо изг Tpiecma од Ј. 
Ф. Јингера и Жертва на смертЂ ( Opfertod ) од А. Коцебуа. Оба ова дела превео је и на 
мађарски. 


Витковић је оставио веће име у мађарској књижевности но у српској. Верујући у 
своје »поетическо возхишченије« он је са убеђењем писао: »Ја мислим да ће ме род 
мој за Бергера држати.« У ствари, његов глас га је мало надживео, у српској 
књижевности бар. Он је значајан као жива веза између српске и мађарске 
књижевности, и као човек који је непосредно утицао на двојицу важнијих писаца 
српских, Теодора Павловића и Јована Хаџића. Иначе, глас који је уживао код Срба био 
је изнад његове стварне књижевне вредности. 


ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 



115 





АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 


ДИМИТРИЈЕ ДАВИДОВИЋ 


р 

ођен је у Земуну 12. октобра 1789. Основну школу свршио је у Земуну, 

гимназију у Карловцима, Кежмарку и Пешти. У Пешти је почео учити медицину, и 
наставио је у Бечу. Ту је, са својим школским другом, Димитријем Фрушићем, 1813. 
покренуо Новине сербске, које је са великим тешкоћама издавао до 1821. Оптерећен 
дуговима, он те године пређе у Србију. Ту је до 1829. био секретар кнеза Милоша, и 
често су му повераване дипломатске мисије, у којима је, по оцени кнеза Милоша, 
показивао »изврстан дипломатски таленат«. Он је био један од првих поборника 
уставности у Србији, и први српски устав од 1835. године дело је његових руку. Кратко 
време, у уставном режиму, био је министар унутрашњих дела и министар просвете. 
Када је кнез устав погазио, Давидовић падне у немилост и повуче се у Смедерево, где је 
умро 25. марта 1838. 

Давидовићев чисто књижевни рад је незнатан. Као ђак публиковао је 1812. у 
Будиму два мала списа: Списанш училииЈ,на од И. Јагта, и Наставлеше кђ 
благонравт од Ајзенмана. Он је оснивач првог српског листа у XIX веку Новина 
сербскихЂ, које су у времену од 1813. До 1821. биле књижевни центар српски; он је био 
први уредник званичних новина у Србији, и кренуо је први алманах српски 
ЗабавникЂ, који је излазио у два маха, 1815—1821. и 1833—1836, и којем је био не само 
уредник но и готово једини сарадник. За неких двадесет година он је био главни 
организатор штампе и публикација српских. 

Давидовић се бавио и српском историјом, не као научник но као практичан 
националан радник. »Из разних историка«, нарочито по Енгелу, који се махом 
ослањао на Рајића, он је израдио дело Д±ннт кђ ucmopiu србскога народа, које је 
изишло у Бечу 1821. Ово дело, посвећено »роду и обшчеству србском«, имало је да 
представи »славу праотаца наших« — »чуствујући величину њину, а трудећи се да се и 
ми сравнимо њима у свему што су они добро и красно чинили, а клонимо се свега у 
чему су они погрешили«. Дело је писано доста добрим језиком, »онако као што у 
повседневном разговору«. Ово је била прва српска историја написана на народном 
језику и намењена народу, и као таква имала је великог успеха. 1846. изишло је у 
Београду ново издање, а 1848. и треће издање, са којим упоредо иде и француски 
превод А. Вињерона. До појаве Медаковићеве историје, 1851, Давидовићева историја 
била је главно дело у коме су се Срби упознавали са својом прошлошћу. 

Давидовић није био књижевник, и он има више значаја као национални и 
просветни радник на општим пословима; у књижевности он је био оно што је за њ 
рекао Теодор Павловић: »ревностан словесности србске узбудитељ«. 



ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 


116 





АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 


ЂОРЂЕ МАГАРАШЕВИЋ 


р 

одио се io. септембра 1793. у селу Адашевцима, у Срему. Основну школу 

свршио је у месту рођења, гимназију у Карловцима, филозофију у Пешти. Једну 
годину богословије учио је у Карловцима. 1813. постао је професор у карловачкој 
богословији, а 1817. у Новом Саду. На том месту умро је 6. јануара 1831. 

Магарашевић припада истом реду писаца у коме су Димитрије Давидовић, 
Теодор Павловић, Данило Медаковић, писцима који су више културни радници но 
прави књижевници. Вредан и врло родољубив човек, Магарашевић се бавио разним 
пословима. Он се нарочито бавио историјом, и написао неколико превода и 
компилација: Нове историческе памлтидостопности живота Наполеона 
Бонапарте, Будим, 1822; Исторт напважнш политични европепски приклкЈчешл 
ошђ ВГенскогЂ мира 1809. до 1821. год., Беч, 1823; Кратка всемгрна ucmopia (Будим, 
1831). Поред тога, Магарашевић је, као велики доситејевац, издао дело ДухЂ списатл 
Доситееви (Будим, 1830), и прикупивши брижљиво са свих страна, издао Писма 
Досител Обрадовича (Будим, 1829). 

Магарашевић је 1827. године путовао по Србији и тај свој пут описао у Писмима 
фтосерба, у СербскомЂ лптопису54 за 1828—1829, која су, на дотераном језику, 
изишла у Народној библиотеци Браће Јовановића под насловом Ђорђа 
Магарашевића путовање no Србији i82y. године. Магарашевић је тај пут чинио са 
намером да испита старе споменике, али у интелигентној љубави према Србији он је 
посматрао и описивао цео живот у земљи, трудећи се да позна »праву својственост 
народа, његов начин мишљења и чувствовања, његов прави карактер«. Опис је 
сумаран и недовољан, али то је један од првих описа обновљене Србије и има значај 
доброг културног документа. 

Велика заслуга Магарашевића је што је, по наговору Павла Шафарика, покренуо 
Сербске лптописи,55 дао им широку словенску и општесрпску основицу, одредио 
књижевно-научни правац и прикупио српске писце тога времена. 



ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 


117 





АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 


ТЕОДОР ПАВЛОВИЋ 


р 

одио се 14. фебруара 1804. у Карлову, у Банату. Српску школу свршио је у 

месту рођења, гимназију у Темишвару, Великој Кикинди, Сегедину и Карловцима. 
Филозофију је свршио у Сегедину и Пожуну, а права у »питомом, музама повољном 
Пожуну«. Радио је у адвокатској канцеларији Михаила Витковића и сам постао 
адвокат. 1832. примио је уређивање СербскогЂ nimonuca, потом је постао секретар 
Матице српске, коју је ставио на сигурну основицу. Он је покренуо два важна српска 
листа: Сербскт народнЂТ листг 1835. и Сербске народне новине 1838, а потом и 
алманах ДраголтобЂ (1845—1847). Као публицист, уредник, посланик на Српском 
сабору, јако је утицао на културни, књижевни и политички развитак српски пред 1848. 
Оболевши душевно, умро је 12. августа 1854. у Карлову. 

Чистом књижевношћу мало се бавио. Од њега су остала два превода од Виланда, 
»германског Волтера«: Виландове cuMnamie или разговори мудрогЂ прилтелл са 
сроднимЂ душама (Будим, 1829) и О обхождетто сђ лтодма од Адолфа Книгеа (Будим, 
1831). Његов рад је посредан. То је био културни радник и иницијатор, »духа народног 
будитељ«. Као уредник СербскогЂ л imonuca, СербскогЂ народногЂ листа, СербскихЂ 
народнихЂ новина и Драголк>ба он је био од јаког утицаја на развој српске 
књижевности и српске народне мисили, и за угарске Србе четрдесетих година био што 
је шездесетих и седамдесетих година био Светозар Милетић. 



ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 


и8 





АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 


СИМА МИЛУТИНОВИЋ САРАЈЛИЈА 



ИВОТ. — Сима Милутиновић је први писац нове српске књижевности 


кога је Босна дала. Рођен је у Сарајеву 3 . октобра 1791, од оца Милутина, трговца, који 
је тамо дошао из Србије. Због куге цела породица остави Сарајево и дође у Земун. 
Сима је учио школу у Сегедину, Карловцима, и, не свршивши ништа, неко време бавио 
се трговином поред оца. 1809. постао је писар код Правителствујушчег совјета у 
Београду. 1813. био је у чети Зеке Буљубаше на Дрини. По паду Србије пређе у Земун, 
лута по Угарској, иде до Беча, силази до Хрватске и Далмације; 1814. је у Србији, као 
писар код владике Дионисија у Благовештењу, и на том месту он је један од оних који 
у потаји спремају нов устанак у Србији. Кад је плануо устанак у 1815, он се у чети 
»голаћа« туче под Цером и на Дубљу. Потом постаје писар код војводе Марка 
Штитарца,5б код Јована Обреновића, и при Народној канцеларији. 


Немирна духа, не могући дуго да остане на једном месту пође у Русију да види 
своје родитеље, који су тамо пребегли 1813. Оставши без новца, заустави се у Видину. 
Ту је био прво чувар баште једног Турчина, потом учитељ у основној школе. 1817, због 
везе са грчким хетеристима, буде ухапшен и у затвору мучен. Пошто се једва спасао, он 
се враћа у Србију. 1818. је писар код Јеврема Обреновића. 1819. иде у Бесарабију до 
родитеља, који су као остали српски бегунци уживали руску помоћ. Тамо је остао до 
1825, када са готовим рукописом Сербианке оде у Лајпциг да је штампа. У Лајпцигу је, 
поред штампања књиге, слушао филозофију код Круга, упознао се са Гетеом, Јаковом 
Гримом, Уландом и Талфијевом. 1827. остави Немачку и преко Трста оде у Црну Гору, 
где постане секретар Петра I, а затим учитељ његова синовца Рада, потоњега владике 
Петра II. Када је његов ученик 1830. постао владар, он је добио титулу »народа 
црногорскога секретар«. И ту није дуго остао. Побегавши из Црне Горе, врати се у 
Србију. 1831. је полицајац у Београду, заповедник (»бимбаша«) 2.000 Срба у Кључу, 
помоћник крајинског сердара, историограф кнеза Милоша, цариник, поверљива 
личност за дипломатске мисије у Црној Гори. 1836. ишао је у Лајпциг да штампа своју 
историју другог устанка. Свршивши тај посао, у повратку у Србију 1837, заустави се у 
Пешти, и ту подуже остане. У Будиму су га српски ђаци свечано крунисали за 
»класическог у Сербов поету«. Оженивши се у Будиму са једном поштоватељком своје 
поезије, врати се у Србију и ту постане директор основних школа. Политичке уставне 
борбе тада у Србији почињу, он улеће у њих, у редове »уставобранитеља«. 1842, по 
династичној промени, постаје секретар Министарства просвете, потом члан 
апелационог суда. 1846. води државне питомце у Русију, где остаје пет месеци. Као 
секретар Министарства просвете, оптерећен дуговима, готово у оскудици, умро је 30. 
децембра 1847. Сахрањен је свечано и ожаљен као највећи песник српски. 


КАРАКТЕР. — Сима Милутиновић је један од најчуднијих, најзанимљивијих, 
најфантастичнијих типова у српској књижевности. То је рођен пустолов који се никада 



ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 


119 





АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 


није могао скрасити на једном месту и у једном послу. Рођен у Босни, он иде у Србију, 
бије се у устанку, лута по Угарској, Аустрији, Немачкој, Хрватској и Далмацији, ускаче 
у Црну Гору, бави се у Бугарској и Влашкој, у неколико махова иде у Русију. У Србији 
се зове Сарајлија, ван Србије се назива Србијанац, после бављења у Црној Гори — 
Црногорац. Он је у разним тренуцима свога бурног живота бивао: трговац, војник, 
писар, чувар баште, учитељ, историограф, песник, апелациони судија, пивар, трговац с 
платном. Он ништа редовно и потпуно није учио, а бавио се свим и свачим: читао је 
класичне и модерне песнике и бележио народне песме, спремао се да пише бугарску 
граматику и водио политику у Србији. У исти мах учио хомеопатију и филозофију, 
писао стихове и оснивао »водолечилишта«, измишљао нове плугове, радио са 
кошницама и са платном, оснивао пиваре. 

Кроз живот иде као фантаст, одушевљен, занесен, и Вук Караџић га назива 1838. 
»лудим човјеком«, вазда у екстази. Он сам говори да код њега нема равнотеже у духу, 
и 1818. говори о свом »безумију« и »махнитости«. Носи се мимо цео свет: капут као 
душанка, широке »вицезуавске« панталоне, руска капа. »Бећар« је био у младости, 
такав је остао до краја у животу; не воли рад, не зна цену времену, неспособан је за ред 
и правац у животу, увек у оскудици. Навикао је да гладује кад пише; своју драму 
Обилић писао је за осам дана на Ловћену, и дневно пије по десет ока воде. Његове 
идеје мутне су, замршене, чудњачке. Он има своју етимологију и тумачења речи: реч 
Марко значи: кто мари, газда: гази да; пандур: бан дури; паорија; па ори ја. Србин 
долази од »Сербиш у Вавилоније ријеке«; Саконтала је: закон дала, Мухамед: муха и 
мед, пегаз: пегаш; Церберос, Керверос: Крварош; Морлак: онај који лако сноси море. 
Немачког преводиоца српских песама Герхарда уверио је да сви римски песници носе 
српска имена која су само писари и писци искварили, и чак да и у Србији има 
Герхарда, само се зову Ђеро. 

Један такав необичан човек, који је тако необично живео, необично се носио, 
необично говорио и писао, који је толико одударао од осталих људи и од осталих 
писаца, допадао се млађем нараштају, који је у њему гледао генијалног песника, не 
само ван људи но и изнад људи. 

ПЕСНИЧКИ РАД. — Милутиновић је почео писати врло рано, још око 1810, ако 
не и раније.57 Али главни његов песнички рад пада у доба од 1826. до 1844. Он сам 
себе је називао »крајњим филхелином и обожаватељем богодухновеног Омира«, писао 
је углавном по класичким узорима и никад није могао изаћи из класичне митологије. 
Његов песнички рад је и обилан и разностран. Зорица (Будим, 1827) садржи неколико 
алегоријских и лирских песама. Његове лирске песме без веће вредности издала је 
Српска књижевна задруга у Београду 1899. Као и сви песници његовог времена, писао 
је доста пригодних песама, нарочито политичких. Око 1840. године и четрдесетих 
година он је био бард уставобранитељске странке, као што су доцније Змај и Јакшић 
били барди омладинства, и написао је цео један низ »песама уставовачких«, 
династичких ода, стихованих брошура и памфлета, који су могли задовољити страсти 
онога доба, али који немају књижевне вредности. Оно што је главно код 
Милутиновића као песника то су његова епска и драмска дела. 

ЕПСКИ ПЕСНИК. — По угледу на старе он се нарочито и радо бавио епом, и то 
епом историјске садржине. У том правцу дао је неколико дела: на првом месту епопеју 



120 





АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 


или управо низ епских песама из првог устанка Сербианка (Лајпциг, 1826), 
Троесестарство или Сербске три милине (Лајпциг, 1837), првобитан наслов Три виле 
или грације, апологија кнеза Милоша и другог устанка, и Троеебратство то ecmb 
podb, путЂ и народЂ мужа (Београд, 1844). 

Од тих радова Сербианка, Сербијада, како се првобитно звала, долази на прво 
место. »Обожаватељ богодухновеног Омира«, он је хтео да да Илијаду првог српског 
устанка. Много ствари тога херојског доба он је лично видео; као писар у Совјету био 
стално поред главних војвода и вођа народних, затим живећи неколико година у 
Бесарабији са српским емигрантима, он је много штошта записивао, и не мислећи да 
пише спев. У свој спев, који је писао када је био у емиграцији, унео је сав тај обилан 
историјски материјал, мање био песник-уметник а више историчар-кроничар, који 
поставља за циљ: »окривљеност с невиног скинути, род свој утјешити...« У ствари, то 
није велики еп но низ историјско-епских песама о појединим људима и догађајима из 
устанка. Он често само суво и опширно излаже историјске догађаје. Спев је обилан: 
много лица, много догађаја. У ствари, то је у стихове стављен велики историјски 
материјал. 

При писању Сербианке служио мује као узор, с једне стране, велики класични еп, 
а с друге стране, Андрија Качић Миошић. Као Качић он у стихове »у вкусу народњем« 
слаже историјске догађаје; од Омира му је остао митолошки речник. Иначе, спев је 
пун усиљених и мутних алегорија, опширних парафраза, бизарних идеја, нејасности и 
тамнине, писан често тешко разумљивим језиком. Књига је уопште непесничка, тешко 
разумљива, тако да су јој потребни нарочити коментари. Зато што је нејасна, дуго 
време мислило се да је дубока, као нека књига »са седам печата«. Данас Сербианка, 
увек много хваљена а мало читана, остаје као дело хладно, слабо, промашен покушај 
за стварање српскога епа. Од интереса је као први покушај своје врсте, по обиљу 
националнога духа и по местимичном угледању на народне песме, а нарочито као 
историјски и биографски материјал за доба првог устанка. 

ДРАМАТИЧАР. — Од Милутиновића су остала два драмска рада: Дшка 
црногорска (Цетиње, 1835) и Tpaeedia ОбилићЂ (Лајпциг, i837).58 Обилић је један од 
најранијих покушаја у српској књижевности да се драматизује косовска трагедија; 
Дшка црногорска су драматизоване главне епизоде црногорске историје од Косова до 
владике Данила — »тровјека историја народа једнога«. Милутиновић пишући ове 
драме није имао узора у српској књижевности, нити су му били познати узори страних 
књижевности, и сам је, поводом Дшке црногорске, признавао своје »оскудно с овакога 
начина писања с Музама познанство«. Драме су поређане у епизоде, са много 
фантастичнога, историјски нетачнога и тамнога, и не само да нису за играње (никада 
нису ни игране) но нису ни за читање. Њихов значај је само књижевно-историјски. То 
су рани покушаји драме у српској књижевности, са мотивима из народне прошлости. 

ИСТОРИЧАР. — Милутиновић је по својој оскудици равнотеже у духу и по свом 
тамном излагању био најмање позван да ради историју. А он је и на том радио, и био 
један од првих историчара обновљене Србије и Црне Горе. Кнез Милош му је дао 
титулу »историографа«. Он је издао у Београду 1835. дело Исторт Церне Горе odu 
искона до новшга времена. При писању тога дела служио се народним предањима и 
народним песмама, а и извесним писменим документима. Као »историограф« кнеза 



121 





АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 


Милоша написао је историју другог устанка, под насловом Исторш СербГе одг, 
почетка 1813. до конца 1815. године (Лајпциг, 1837; друго издање, Београд, 1888). Он 
је живео у том добу, учествовао и сам у том устанку, и ако није дао систематску и 
сигурну историју, дао је, као у Сербианци, низ корисних података којима су се доцније 
историчари и биографи корисно послужили. 

Милутиновић као историчар је без спреме и без равнотеже у Духу, невешт у 
излагању, несигуран као извор, и зато јако подложан контроли. И само оскудицом у 
правим историчарима може се објаснити чудна одлука Друштва србске словесности 
када је њему, 1847, поверило да изради план за писање нове српске историје. 

СКУПЉАЧ НАРОДНИХ ПЕСАМА. — Сима Милутиновић је рођен у крају и живео 
у земљи где се много и добро певало, и он је народне песме знао још из детињства. 
Патриот и романтичног духа, пријатељ Вука Караџића, он је народне песме још више 
почео волети и ценити. Још 1817. у Видину бележио је народне песме. У збирку 
Неколике теснице (Лајпциг, 1826) унео је и неколико народних песама. По једном 
писању Вука Караџића излази да је Милутиновић »отишао у Црну Гору да купи 
пјесме«. Преводилац српских народних песама у немачкој књижевности Вилхелм 
Герхард причао је да га је Милутиносић увео »у златне руднике српске поезије«. 1828. 
скупљао је за Вука Караџића народне песме у Црној Гори. 1833. штампао је у Будиму 
велику збирку П£ваншл церногорска и херцеговачка (друго, умножено, издање 
изишло је у Лајпцигу, 1837). Он је тврдио да је ове народне песме »чисто и верно« 
бележио »из устах казатеља«, али сва је прилика да је поправљао, дотеривао и уносио 
свога. О вредности ове збирке постоје разна мишљења: док једни, као на пример 
Јагић, тврде да је то слаб и несигуран посао, пун невештина и недоследности, дотле 
други, као на пример А. Серензен, сматрају је као важан докуменат за историју српске 
поезије, а филолози придају овој збирци знатну дијалектолошку вредност. У сваком 
случају, Сима Милутиновић је после Вука Караџића први од нових писаца српских 
који је увидео вредност народне поезије и који је радио на њезином скупљању. 

ЊЕГОВ СТИЛ. — Он није био ведра глава, и довољно је зато читати његова 
чудњачка писма и пратити га у животу. Он врло често није знао шта говори, и сва је 
вероватноћа да је хотимично говорио заплетено и мутно да би давао утисак генијална 
човека. Стил му је тежак, нејасан, често сасвим неразумљив. Иако је добро знао 
народни језик, писао је неким нарочитим, својим језиком. Код њега има доста 
архаизама, знатан број провинцијализама, често врло грубих, али што је најгоре он је, 
пуст и без икакве владе над собом, сам ковао фантастичне речи. У њега је тих нових 
скованих речи тако много да се не може читати без коментара. Он, на пример, пише: 
идућност, снамјер, предњачар, скук, зив, довјерје, размождавац, кобељевац, љепштак, 
одривак, толк, шифљикар, марило, гонба, навјешћавка, счедност, разхор, глупеж, 
најважност, уплачење, обручност, крозност, наткачај, зборавица, безмождник, 
прикрич, чрезмјерац, стуж, свјерак, јуротак, фалац, дозбор, људскоћа, худница, 
суројка, итд. Он речима које имају свој смисао даје смисао који се њему свиди: свијест 
за њега значи грижа савести, а језа значи језик. Свему томе треба додати: реченице 
испрекидане, изломљене, сажимане, недовршене, уврнуту синтаксу, прекинута 
излагања мисли, невезаност у идејама, крајњу невештину у композицији, 
злоупотребљавање митологије, »безприкладне или паче чрезумне митологије 
греческе«. 



122 





АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 


Али о овом најзаплетенијем и најнејаснијем српском писцу нису сви савременици 
тако мислили. Већина од њих ту његову тамнину и збрканост схватили су као знак 
дубине, оригиналности и генијалности, и у то доба славили су људе који су умели да 
тумаче поједина места из Сербианке. Његош, који је сам био песник високе мисли и 
јаког надахнућа, певао му је: 

Ђе се силни полет мјери, међу прве ти си, Симо: 

Трудно те је и зазрети, камоли те проћи мимо! 

Професори су се довијали да буду што досетљивији у тумачењу, и Милутиновић 
је код нас нашао својих коментара као Данте код Талијана. Један од ранијих 
критичара српских извео је целу једну теорију да објасни његов стил: код њега је 
»осећање јаче од речи«. »Симу хоће понекад осећање да угуши. Он не може да дође до 
речи. Кад је осећање на највишем врху, онда обично усахне поток од речи. У невољи 
Сима гради речи, нов језик; али тај језик слабо ко разуме. Симу убија његова снага, 
поезија му вене од унутрашње ватре.« На страну чињеница да има песника који су 
имали много више осећања и снаге, па опет су писали правилним језиком и 
разумљивим стилом, али ваља поменути да је Милутиновић такав исти не само када 
падне у песничку екстазу но и у обичном, свакидањем животу, када пише пословна 
писма о врло прозаичним стварима. То је био човек без икакве равнотеже у духу, пуст 
и пометен, и Вук Караџић, који је са њиме друговао, писао је за њ да је пошкропљен 
»лудотворном водом«. 

ОПШТИ ПОГЛЕД. — Сима Милутиновић је био слављен као ретко ко од српских 
песника. Необавештени Гете препоручивао је да се Сербианка преведе на немачки; 
Јан Колар је Милутиновића и Мицкијевича називао »двома најглавнијем певцима 
садашњега века«; Мицкијевич је његовог Обилића стављао у исти ред са Пушкиновим 
Димитријем. И не само да су тако о њему судили страни писци, који нису знали или 
слабо знали српски, исте су похвале и код домаћих писаца. У српској књижевности 
чују се само претеране похвале: звали су га »српским Омиром« и »српским Осијаном«; 
Његош, који му је посветио Лучу микрокозма, назвао га је »дивним пјевцем српске 
народности«; Бранко Радичевић му је певао: »Бог је теби гром у руке дао«, Васа 
Живковић га је назвао »преузвишени Србин«, Јаков Игњатовић је говорио: »Овако је 
само Шекспир писао.« У времену од 1830. до 1850. он је сматран као највећи песник 
српски, и историчари књижевности су му дали једно од главних места у српској 
књижевности. 

Данас Милутиновић не изгледа оно што је некада изгледао. То је песник 
разностран и плодан, плоднији но ико у његовом нараштају, са извесном снагом и 
замахом. И својим животом и својим изражавањем он је сувременицима давао илузију 
онога што се звало »богодани песник«, Песника, једном речју; и свим својим бићем и 
свом својом поезијом одударао је од бирократа и црквених лица који су тада 
једнолико, свечано и укрућено певали у српској поезији. Затим, било је код њега врло 
много родољубља и он је цењен као национални песник. [Он је био радник на епу, 
један од првих историчара обновљене Србије, најзад учитељ Његошев и његов 
иницијатор у поезији.] Али то је била слаба и збуњена глава, невешт писац, уврнут 
таленат. Он се отимао између два правца: између класицизма, за који није имао 



123 





АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 


школску спрему, начитаност, обавештеност и доследност једног Мушицког, и између 
романтизма, где га је вукао нагон. Несређена духа, необуздане фантазије, мутне главе, 
у глумачкој жељи да игра улогу генија и да зачуђава читаоце, он је у корову своје 
разуздане фантазије угушио оно мало цветова свога песничког талента. 



ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 


124 





АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 


ЈОВАН СТ. ПОПОВИЋ 



ИВОТ. — Јован Ст. Поповић родио се у Вршцу, у Банату, l. јануара 1806. 


Отац му је био Грк, трговац, мати Српкиња, кћи српског живописца из XVIII века 
Николе Нешковића. Почео се школовати у Вршцу, али га отац извади из школе и да у 
трговину. С муком је успео да продужи школовање. У Темишвару, од 1824. до 1826, 
учио је гимназију, а 1826. продужио је у Пешти. Од 1828. до 1829. учио је права у 
Кежмарку. Затим се вратио у Вршац, и ту, у једној приватној средњој школи, постао 
професор латинског језика. 1835. постао је адвокат. Када се основао Лицеј у 
Крагујевцу, он буде позван за професора. На крагујевачком Лицеју предавао је, од 
1840. до 1842, природно право. 1842. постане начелник (»столоначалник«) 
Министарства просвете. Као врло активан и користан просветни радник он је на том 
важном месту остао све до 1848. За то време радио је на заснивању наставе у Србији, 
на оснивању Друштва србске словесности, Народног позоришта и Народног музеја, 
писао школске уџбенике из разних предмета. Из разлога непознатих оставио је 1848. 
Србију и вратио се у место рођења. Није узео учешћа у покрету од 1848. Када је 1849. 
мађарска војска заузела Вршац, склонио се у Београд, и ту остао до краја буне. Потом 
се вратио у Вршац, где је болестан, у оскудици, повучен и незадовољан, остао до саме 
смрти. Умро је 26. фебруара 1856. 


ПОЧЕТАК КЊИЖЕВНОГ РАДА. — Још као ђак средње школе у Вршцу Јован Ст. 
Поповић почео је писати. У његовој породици било је извесне књижевне традиције, 
дед му по матери, живописац Никола Нешковић, писао је стихове. Одушевљен 
романима Милована Видаковића, он је, како сам прича, добио »глад к читању«, читао 
и дању и ноћу све што му је до руку дошло и сам почео писати »нека поетична 
покушенија«. Као ђак у Темишвару штампао је 1825. спев Слези, ими же Болгарт, 
neui,acmie лБта 1374. сбившеесл оплакиваетЂ. 1825. објавио је да ће дати у штампу 
збирку преведених стихова Седмостручни цвБтакЂ борећимЂ се Грцима. Књига није 
изишла, али је сачувана у рукопису. По оцу грчкога порекла, Јован Ст. Поповић се био 
загрејао за грчки устанак, за који у доба општега јеленофилства у оно доба били су се 
загрејали и велики песници европски, као Бајрон и Виктор Иго. Поповић је на српски 
превео осам грчких патриотских песама, међу осталим три од револуционарног 
песника Риге из Фере, и две из Адамантиоса Кораиса. 


У том почетку свога књижевнога рада он стоји под утицајем класичне поезије, 
нарочито Овидија, и ти први његови стихови иду у псевдокласичарску поезију којој је 
на челу био Лукијан Мушицки. Али Вук Караџић привлачи младога писца. Он 1825. 
пише оду у његову част,59 одушевљава се његовим радом, проучава народну поезију и 
стара се да пише народним језиком. Један Караџићев дописник, Димитрије Тирол, 
пише 1827. године Караџићу о Јовану Ст. Поповићу: »Он вас само брани, вас одобрава 
и народње српске пјесме тражи, да их читајући научи.« 



ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 


125 





АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 


Али у свем том првом периоду свога књижевнога рада, Јован Ст. Поповић, увек 
под туђим утицајима, тражи свој пут, и по првим његовим слабим и несигурним 
књижевним радовима није се могло слутити каквог је писца српска књижевност 
добила у њему. 

РОМАНОПИСАЦ. — У почетку свога књижевнога рада Јован Ст. Поповић, 
одушевљен Милованом Видаковићем, почео је писати романе, у којима се угледао на 
свог узора. 1828. изишао је у Будиму његов роман Боп на Косову или МиланЂ Топлица 
и зораида. Роман није оригиналан, сам Поповић признаје да је радио по »славном Г. 
Флоријану«. То је посрбљен роман Флоријана, француског писца из XVIII века, 
Gonzalve de Cordoue ои Grenade reconquise. Предмет романа, личности и целе стране 
узимане су из Флоријана, али је Поповић у свом посрбљавању употребио историју 
Јована Рајића, унео косовску причу из летописа XVIII века и користио се исто тако и 
народном традицијом. Роман је претеране романтичности, наиван, натегнут, 
историјски нетачан и недоследан у посрбљавању, и нема књижевне вредности. У 
истом правцу Поповић је написао још један историјски роман: Дејан и Дамјанка или 
паденије босанског краљевства (1830), који је остао у рукопису. 

Почетнички период књижевног рада Поповића то је лутање, тражење пута, 
наивни романтични, сасвим младићки покушаји. Отприлике у доба око 1830. настаје 
преокрет у његовим идејама и књижевном раду. Он се духовно развио, читањем 
добрих страних писаца стекао знатну књижевну културу, и оставља романтику и 
прилази посматрању стварнога живота и рационалном реализму. У једном писму Вуку 
Ст. Караџићу он, 1832, поводом свога Лаже и паралаже (1830), пише: »Дакле после 
дугог тумарања и кривудања једва на правац изиђо, а надам се да нећу с овог пута 
сврнути...« Штавише, он исмејава правац којега се у почетку држао. Његов узор у 
писању романа није више Милован Видаковић, но Лесаж, Стерн и Виланд. 1838. 
изишао је у Новом Саду први део његовог »шаљивог романа« Ромат безЂ романа 
писаног још 1832, у коме је, као Сервантес што је некада са Дон Кихотом od Манче 
ударио на витешке романе, исмејавао фантастичне и сентименталне романе врсте 
Милована Видаковића, све старинске »романџије« какав је и сам из почетка био.бо 
При писању овог антиромантичног сатиричног романа доста се служио немачким 
сатиричарем Вилхелмом Рабенером (1714—1771), на којега се иначе и доцније доста 
угледао, као што је уопште радо читао немачке сатиричаре са краја XVIII века. Али је и 
сам показао духа, оштроумља, тачних идеја и општу критичност. Радња је у роману 
сасвим споредна, главне су дигресије и рефлексије, у којима се писац лако и 
неусиљено подсмева романима по »старом калупу« и »романџијама« врсте Милована 
Видаковића. Дело је први сатиричан роман у српској књижевности и значајно као 
први напад на старинску фантастичну романтику и болешљиву сентименталност. 

ПОЗОРИШНИ ПИСАЦ. — И пре Јована Ст. Поповића било је људи који су 
писали драмске покушаје у српској књижевности, али све је остало само на невештим 
и несрећним покушајима. Први је Јован Ст. Поповић дао право позоришно дело и 
положио темељ српској драми и комедији. Његово основно схватање позоришта је 
исто онако рационалистичко као код Доситеја Обрадовића, који је у комедији тражио 
»у игри и шали прекрасне и превисоке науке«, као код Јоакима Вујића, за кога је 
позориште било »особито нужна школа«. Тако је и за Јована Ст. Поповића »театр 
школа где се људи уче«. Он пише или да сликањем славне прошлости национално 



126 





АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 


окрепи и подигне Србе, или да исмејавајући мане и ругобе ситне садашњости начини 
Србе бољим и разумнијим. 

ИСТОРИЈСКА ДРАМА И ТРАГЕДИЈА. — Он је на драми почео радити врло млад, 
још као ђак, двадесетих година. Како је почео писати у времену када је историјско 
осећање почело све живље бивати, у време другог издања историје Јована Рајића и 
другог умноженог издања народних песама у збиркама Вука Ст. Караџића, имајући 
иначе много интереса за историју и народну прошлост, бацио се на историјску драму, 
на драматизовање појединих тренутака из српске народне историје и појединих 
народних песама. 1827. изишлоје »жалостно позориште« НевиностЂ или Светисла†
и Милева, а 1828. »јуначко позориште« МилошЂ ОбилићЂ. Тако је 1830. издао НпоЗђ 
С умеонЂ или несретно супружество, драматизовану познату народну песму. Све су то 
младићки покушаји, врло романтични, врло сентиментални, са много љубави, уздаха 
и суза, са ритерским тирадама, са лаким ефектима, са наивним размишљањима, без 
знања позоришног заната и без животног искуства. Доцније, Поповић, сазрео и упућен 
у посао сам се отресао тих наивних покушаја и налазио у њима све »трагове 
недозрелости не само у плану него и у дијалогу«. 

Када се развио и књижевно образовао, он је продужио писати историјске драме и 
трагедије, али са више смишљености и умешности. Још тридесетих година узео је да 
пише трагедију СмртЂ Стефана ДечанскогЂ, коју је непрестано исправљао, која се са 
великим успехом играла тек 1841, а штампана тек 1849. Почетком четрдесетих година 
он је са Атанасијем Николићем радио на стварању националног репертоара за српска 
позоришта која су ницала на све стране. Из тога доба су његови драмати: Апуци 
(1842), израђени по народној песми; Владисла†(1842), из бугарске и српске историје, 
стара историјска легенда о Владимиру и Косари; ЛаханЂ (1842), »жалосно позорије« 
са предметом из бугарске историје; и СкенгербегЂ. забележен је још само наслов 
једног његовог комада, Теранција, који је пропао у пожару у Новом Саду 1849. године. 
Поред тога дао је и неколико пригодних патриотских комада: Торжество Србије, 
апотеоза обновљене Србије (1847), СанЂ Кралпвића Марка (1847), патриотска 
алегорија, у којој је позната химна Устај, устај, Србине! Сви ти послови означавају 
напредак када се упореде са драмским покушајима из доба пре 1830. Али и ту има 
много романтике, много сентименталности, много позоришног намештања и 
извештачености, авети, анђела, крви, отрова, мача, примитивне психологије, наивних 
објашњења, много тирада и лаких ефеката, мало природности, мало живота, мало 
историјске верности, мало стила и мало књижевности. Ти комади, својом историјском 
садржином и патриотском тенденцијом, писмено писани и пуни ефеката, 
задовољавали су једну потребу ондашње српске позорнице и имали су великог успеха 
код ондашњих српских гледалаца, који су мало тражили и код којих је најјаче било 
патриотско осећање. Њихов успех не одговара њиховој стварној вредности, и да су од 
Јована Ст. Поповића остали само његови историјски драмати, драматизације 
историјских легенди и народних песама, он никако не би заузео онако високо место у 
српској књижевности какво данас има. 

КОМЕДИЈА. — После лутања и покушаја на пољу историјског романа и драме, 
Јован Ст. Поповић прелази на комедију, која је одговарала природи његова духа и 
талента и где је постигао велики успех. Он постаје први писац комедија у српској 
књижевности. Он је имао књижевног образовања више но иједан писац онога 



127 





АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 


времена, читао је најбоље драматичаре европске, и за његов књижевни укус је врло 
карактеристично да је 1842. превео на српски Les fourberies de Scapin од Молијера.61 
Романтичар у драми и трагедији, он је реалист у комедији. Он полази од сасвим нове 
идеје да треба приказивати стварност и сликати типове који се сусрећу у сувременом 
животу, али увек да треба изобличавати и поправљати зло у друштву и народу. Први 
његов оглед у томе правцу била је Лажа и паралажа (1830), мала комедија карактера, 
у којој се исмева лажно и површно туђинско васпитање, са много локалног, чисто 
српског, са лепо израженим типовима из сувременог друштва, комедија која се може 
узети као прво реалистичко дело у српској књижевности. 

1837. дао је Јован Ст. Поповић нову комедију, Тврдицу, која је доцније остала 
позната под именом главног јунака Кир Јања. Ово »шаљиво позориште« имало је 
великог успеха, још 1838. доживело је друго издање, доцније неколико пута 
прештампавано и до данас се стално одржало на репертоару српских позоришта. У тој 
комедији карактера, где је, као у Молијеровом Тврдици, оцртана страст тврдичења 
оличена у једном човеку, Поповић је дао своју меру и показао све своје посматрачке и 
списатељске способности. Поред извесних претеривања и вулгарности, комедија је 
рађена врло вешто и живо, типови су врло добро уочени и јасно обележени, радња је 
пуна покрета и интереса, и, што је нарочито важно, комад има сасвим српски колорит. 
Као Лажа и паралажа и Тврдица, тако је комедија карактера и Зла жена (1838), више 
лакрдија но комедија, израђена по једној немачкој оперети, са вулгарностима и 
неприродностима, али увек са добро уоченим типовима. Исто таква је комедија 
карактера Покондирена тиква (1838), са истим манама и врлинама претходнога 
комада. 

Све дотле Јован Ст. Поповић је радио комедију карактера, цртајући поједине 
типове и изобличавајући у њима људске страсти код појединаца, сујету, тврдичење, 
пакост, напућеност. Али он иде и један корак даље и даје комедију нарави, комедију у 
којој су описани не појединци но поједине друштвене средине, не једна страст но 
људска душа уопште. Оштар посматрач, трезвен дух, са ретком способношћу да види 
слабе и смешне стране код људи, он је успео да врло лепо прикаже поједине стране 
нашега живота. У томе правцу најбољи су му радови: »позоришни одломци« Женидба 
и удадба (1841), разрађена сцена из Романа безЂ романа, духовита и необично тачна, 
готово фотографска слика конвенционалних и буржоаских бракова из рачуна; 
БеоградЂ некадЂ и садЂ (1853), веран и пријатан приказ патријархалног нараштаја и 
новог нараштаја који је ушао у западну културу, слика верна, прецизна, која има 
знатну вредност једног историјског документа. Од нарочите су вредности Родољупци, 
дело снажно и разумно, плод његове духовне и књижевне зрелости, горка сатира 
лажног и фразеолошког патриотизма, приказ свега онога што се показало 
фантастично, неозбиљно, површно И ружно у српском друштву приликом покрета од 
1848. »Настојеће позорије, вели он у значајном предговору, нисам измислио, него све 
што се у њему находи, пак и саме изразе и речи, покупио сам, које из живота, које из 
новина...« Та »приватна повесница српскога покрета« [, како је сам писац назива,] 
дело је једног проницљивог духа, оштрог посматрача, и рационалног родољуба, и као 
социјално-политичка слика целога једног периода иде у најбоље радове своје врсте у 
српској књижевности. 



128 





АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 


Рад Јована Ст. Поповића на комедији је врло обилан. У Београду четрдесетих 
година, јако занет за позориште, он је за та позоришта написао цео један низ малих 
позоришних комада, малих комедија, често лакрдија, не увек оригиналних, обично 
драматизоване анегдоте, каткад пародије, којима је, махом, био циљ забава публике. 
Такви су комади: Превара за превару (1842), Волшебни магарац (1842), Симпатија и 
антипатија или чудновата болест (1842), Џандрљив муж (1847). Судбина једног 
разума је лично разрачунавање са једним противником. Сви ти комади, слабије 
вредности, остали су у рукопису и штампани су тек у последње време (1909). 

Јован Ст. Поповић је у основу био рационалист, књижевност је ценио само као 
средство а не циљ, и за њега, као за немачког драматичара Ифланда, позориште је 
било »школа практичне мудрости«. Он је о позоришту мислио исто онако као она 
личност у једној његовој комедији која вели да је »театр школа где се људи уче«. Своја 
схватања драме изнео је у предговору Тврдици: »Моје је намереније при писању 
Тврдице било, узимајући навластито на расужденије мало, боље рећи никакво число 
комедија на нашем језику, таково дело напасати, које би читатеља или гледатеља (јер 
је време, мислим, да се и код нас театри заведу) на зевање не натерало, но паче часове 
му брига и домашњих незгода пуно разгалило, а при том — ако уши слишати има — и 
науку живлења придодало.« У својим делима он је разуман и добронамеран цензор 
нарави, изобличава личне и друштвене мане, хоће да морално подигне и појединца и 
цело српско друштво, и позориште за њега вазда остаје само згодно оруђе моралног и 
националног васпитања. 

Али, он се није зауставио само на томе. Он је у своје комедије унео свој стваран и 
снажан таленат. Извесно, у његовим комедијама има много мана. Пре свега, он је 
сувише моралист и предикатор, и личности представља и интригу води ради поучнога 
свршетка и неизбежнога »наравоученија«. Радња му је намештена, одвећ брза, 
немотивисана, често и неприродна. Он нема много укуса, има вулгарности, грубости, 
карикатура, грубих ефеката, и из комедије често и лако силази у лакрдију. Најзад, он 
није увек оригиналан, и код њега се могу наћи не само подражавања но и позајмице из 
других писаца. Али он има књижевно образовање као нико пре њега у српској 
књижевности, он познаје велике узоре страних књижевности и има их на уму, 
нарочито Молијера (његов Тврдица подсећа, по замисли, на Молијерова Тврдицу, као 
што Покондирена тиква је далек одјек Молијерова Пучанина као властелина). Јака 
памет, ведра глава, он има осећање живота, на људе гледа критички и без илузија, има 
посматрачке способности и редак дар да слика речима, да живо и рељефно прикаже 
поједине типове и прилике из српског живота, да да пуну илузију стварности. У 
његовим делима се говори природним језиком, свака личност се изражава својим 
језиком, и тако нам се даје пријатна, верна и занимљива слика српског друштва из 
доба од 1825. до 1850. год. »Стерија је одиста један, можда несвесни, наш последник 
Молијеров. Није обухватио онако широку галерију порока и слабости људских као 
Молијер (Стеријина је збирка типова мала), али је у нас створио комедију карактера и 
нарави, и држао је на доброј висини. Избор оригиналних типова, локална боја у 
сликању, тачност посматрања и верно хватање црта из живота, доцније смелост, пуна 
искреност и осећан песимизам — то су особине Стеријине као писца комедија« (Павле 
Поповић).* 



129 





АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 


ПЕСНИК. — Јован Ст. Поповић је не само оснивач комедије српске но и добар 
песник, један од најбољих песника свога доба, један од најмисленијих песника српских 
уопште. 

Као ђак, »реван питомац царице олимпске«, скретао је на се пажњу својим 
поетским покушајима, и још на ђачкој клупи називан је poetarum patriarcha. Први 
његови стихови су често класичарски, и ако је доцније исмејавао »одаџије«, песнике 
класичних ода, он је до саме смрти остао под јаким утицајем класицизма. Прве песме 
су му писане сасвим по угледу на Лукијана Мушицког, и обликом, и речником, и 
језиком, и стиховима. Када је 1844. уређивао средњошколску наставу у Србији, он јој је 
дао потпуно класичарски и хуманистички карактер, и на латински и грчки језик и 
књижевност обратио нарочиту пажњу. И у последњим својим књижевним радовима, 
педесетих година, он је још преводио Хорација, употребљавао класичну метрику, и 
сневао да грчку прозодију пренесе у српску поезију. 

У младости је написао известан број стихова, расејаних по разним часописима 
српским. Четрдесетих година, сав заузет радом на драми и комедији, слабо се бавио 
стиховима. Као песник у свој својој вредности, показао се тек у последњим годинама 
живота. 1854. изишла је у Новом Саду његова знаменита збирка Давор£, 
»пјеснословни производи у избору«, писана црквеном азбуком, са предговором у коме 
се осуђује грађанска азбука и тражи враћање црквеној азбуци. Насупрот осталим 
песницима српским, који су певали врло млади, духовно неразвијени, још на прагу 
живота, Поповић је са дефинитивном збирком стихова изишао као зрео човек, 
сталожен дух, са пуно животног искуства. И ти његови рефлексивни стихови иду у 
најинтелектуалније производе српске књижевности. 

У Даворњ песник мало говори о себи. Он пева општечовечанске теме, обраћајући 
се више духу и разуму но души и машти, са циљем да убеди а не да одушеви. 
Рационалист увек, он и овде, као и у позоришним делима, хоће да поучи појединце и 
да просвети народ: »моје је лечит род«, вели у једној песми. И човек од истине, искрен 
дух, он презире лаж, самообману, личну и националну сујету, фразу, »краснорјечија 
шум«, но казује нагу и тужну истину, ствари онакве какве јесу, неулепшавану 
»сушчност«. 

Овај писац »веселих позорија« и велики забављач српске публике није био весео 
дух. Једном приликом је казао како је »главна черта мога темперамента 
меланхолија«. У ствари, он је био песимист, и готово сва његова збирка је испевана у 
том духу. Његов песимизам није био онај помодни романтичарски »светски бол«, 
једно накалемљено и туђе осећање, развијање једне конвенционалне књижевне теме. 
Живот га је начинио песимистом, и својим дубоким унутрашњим животом дошао је до 
закључка о ништавилу света и о величини бола. Несрећан у очинском дому, несрећан 
у брачном животу, рђаво прошавши у чиновничкој каријери, одбачен у једно мало 
место где га нико није разумевао, у тешком добу после угушене буне, у последњим 
годинама и у материјалној невољи, нарочито болестан — он није могао гледати 
ружичасто на живот. Он је био изгубио веру у идеје, у људе, у живот, и рад, и свуда је 
видео: »ништа, ништа, ништа«. У Даворк) он ће дати израза тим својим осећањима: у 
озбиљним, хладним стиховима он ће певати пролазност свега на земљи и вечитост 
људског бола, плиткоћу људских страсти и дубину људске несреће, таштину свега 



130 





АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 


људскога, урођену и неизлечиву рђавштину људи, празнину речи, обмане идеја, 
излишност наде, победу зла над добрим код човека, који је син блата, и у људској 
историји, где мржња и насиље увек имају последњу реч. Човек је зла животиња која се 
не даје укротити и поправити; живот је прљава река у којој се човек поји бедом и 
јадом. Све је »сујета, сенка и дим«. Најбоље је и не доћи на овај свет, који је »долина 
суза«, а када се човеку већ деси несрећа да буде рођен, најбоље је умртвити своја чула, 
ништа не видети и не осећати, чекати гроб у који леже све и који једини даје одмор и 
мир. Те црне идеје, налик на посмртне псалме и молитве, казиване просто и 
непосредно, нису се допале сувременицима који су се окретали френетичном и сјајном 
романтизму, и Давор i није имало онај успех који је по својој интелектуалној дубини 
требало имати. 

ОПШТИ ПОГЛЕД. — Са Јованом Ст. Поповићем у српској књижевности десио се 
чудан случај. Рационалист и песимист није се могао допасти фантастичним и 
оптимистичним нараштајима романтичарским који су после њега дошли. У доба кад 
се волео гест, фраза, поклич, крајњи национализам, није се могао волети тај песник од 
дискретних и суморних идеја и непосредног и хладног изражавања, који је пре био 
склон песимизму, козмополитизму и резигнираном конзерватизму. Нарочито, није му 
се заборављало што се 1854. усудио штампати књигу црквеним правописом, што није 
писао чистим народним језиком и био против Вука Караџића. Поповић је тако 
шездесетих година изгубио од великог књижевног гласа који је за живота уживао, 
читаоци су га напуштали, а критичари одрицали или, што је још горе, заборављали. 
Он је остајао као писац неколико комедија, које су давали дилетанти и путничке 
позоришне дружине. Готово књижевно сахрањен, он је васкрсао код данашњих 
нараштаја. Време је казало своју пресудну реч у његову корист. Од краја деведесетих 
година, са променом књижевног укуса, а нарочито са променом идеја, и духови и 
читаоци почели су се враћати Јовану Ст. Поповићу. Нови историчари књижевности 
указали су не само на историјски значај његових драма и комедија и утврдили му 
стари глас »оца српске драме« но истакли у њему најбољег комедиографа српског кога 
ни данас још нико није претекао, »првог нашег модерног литерата у правом смислу те 
речи«. То је у исти мах један од књижевно најобразованијих и најумнијих људи који су 
на српском језику писали, [најранији] реалист у српској књижевности, најбољи песник 
такозване објективне поезије, и најбољи представник интелектуалне поезије уопште. 



131 





АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 


ПЕТАР ПЕТРОВИЋ ЊЕГОШ 



ИВОТ. — Родио се l. новембра 1813. године на Његушима, у Црној Гори. 


Крштено име било му је Радивоје (Раде), а када се покалуђерио добио је име Петар. 
Стриц, владика Петар I, узео га је себи 1825. са намером да га школује.62 Школу је 
учио неко време у Боки Которској. Од 1827. до 1830. дошао му је за учитеља Сима 
Милутиновић, који га је васпитао на особит и чудњачки начин. После стричеве смрти 
би закалуђерен и предузе владу над Црном Гором. Одмах је почео борбу против 
домаће анархије, против племена која су се међусобно тукла и против крвне освете, 
стао централизовати државну власт, почео дизати школе, путеве, установљавати 
судове. Пошто је са великим напорима и жртвама увео нешто реда у земљи, 1833. оде у 
Петроград, где буде завладичен. Вративши се наставио је своју тешку владавину, с 
једне стране увек на ратној нози са херцеговачким муслиманима и скадарским 
пашама, с друге стране увек у сукобу са појединим племенима у земљи. 1836. поново је 
ишао у Русију, задржао се неко време у Бечу и тек 1837. стигао у Петроград. Остатак 
живота провео је у сталној борби и у тешкој владавини. 1846. ишао је државним 
послом у Беч, где се задржао до 1847. 1848. помаже Аустрију у Далмацији; 1849. 
закључује са Србима уговор о ослобођењу Босне и Херцеговине. 1850. се разболи, ради 
лека оде у Италију, где у Напуљу проведе зиму. Тешко оболео врати се на Цетиње и 
умре 19. октобра 1851. 


КАРАКТЕР. — Његош је био владика особите врсте. Он се закалуђерио не зато 
што је осећао љубав према цркви но зато што је такав био ред, што по утврђеној 
традицији владар Црне Горе морао је бити владика. Он носи црквено одело само када 
служи архијерејску службу, а то бива врло ретко. Јака, жива духа, плаха карактера, он 
живи слободно као световњак. У својим религиозним идејама он нимало није 
догматичан. Он учи француски у Волтеровим списима, у својим списима исказује 
често скептичке, пантеистичке и деистичке, нимало ортодоксне идеје, стоји изнад вере 
и једном приликом пише: 


Српствуј ђелом, вјеруј што вјерујеш, 


Лактом вјере глупост чојка мјери... 


Он стално ставља народност изнад вере. У својој сасвим доситејевској песми 
Поздрав роду из Беча 1847. год.63 на којој се потписао Владика ирногорски, он осуђује 
оне који у име вере сеју »адско сјеме братскога раздора«, и вели: 


Не пита се ко се како крсти, 


Но чија му крвца грије душу, 



ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 


132 





АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 


Чије га је млјеко задојило. 

Политичко-национални интереси и страсти код њега су изнад еванђелских 
хришћанских учења, и он пева како му је турска крв као жртва милија »него уље из 
кандила и измирна и кадила«. Он има сасвим световно и филозофско образовање. Он 
је у првом реду световњак, владар, Србин, мислилац, па тек, у другом реду и 
формално, црквени човек. Онакав какав је он чини згодан прелаз од црквеног владара 
ка световном, од владике Петра I ка кнезу Данилу. 

ДУХОВНО ОБРАЗОВАЊЕ. — Као Доситеј Обрадовић и Вук Караџић, Његош није 
прошао кроз редовне школе и сам се духовно образовао. Код бококоторских калуђера 
учио се само основној писмености. Први учитељ му је био Сима Милутиновић 
Сарајлија, који је и сам мало био учио, који је учио надохват и по случају и чије знање 
уопште је било невелико, несистематско; несигурно и хаотично. Оном што је сам знао 
и како је умео и могао, Милутиновић је учио свога ђака, више му отворио вољу на 
читање но што му је могао дати каква позитивна и сређена знања. Његош је доцније 
захвалио свом првом учитељу, Луча микрокозма посвећена је Милутиновићу, а у 
песми СпроводЂ праху С. Милутиновића он је певао: 

Ја сам теби много дужан — дужности су ове свете, 

Ка олтару признаностибд нека вјечно оне лете. 

Ти м уведе поглед први у зрачнијем просторима, 

у којим се звјезде тиће и шетају хоровима... 

Милутиновић је у сваком случају отворио му вољу за писање. Његош га је у 
почетку имао за узор, и могу се изводити извесне формалне сличности између 
Сербанке и Свободијаде (Земун, 1854), Дшке црногорске и Горског вијенца. Извесно је 
да је Његошу од Милутиновића остало: мешавина народне поезије и митологије, 
митолошки речник, местимично коване речи, чести архаизми, а негде се осећају и 
мање реминисценције. Лукијан Мушицки, који је тридесетих година био на врхунцу 
свога књижевнога гласа, такође је један од његових песничких учитеља. Пример 
»митроносног« песника, плашког владике, утицао је на младог цетињског владику. 
1833. писао је Вук Караџић Мушицком колико га уважава Његош, који и сам пише 
»стихове лепе«: »Глас родољупца вашега зна наизуст и обожава вас за ваше 
родољубиве мисли, него му је мало жао што још простије српски не пишете, јер он 
мисли да на свијету нема љепшега језика од нашега народнога...« Када је Мушицки 
умро, Његош је у песми Нелажнип знпкђ памети праху Народолшбца ожалио смрт 
»генија рода«, »житеља надоблачног, високолетећег«: 

Храм се српских музах разруши на в јеки. 

Али његов класицизам се састоји само у речнику, никада у форми и садржини, и 
уколико више пева он га се све више ослобађа и постаје све слободнији и 
оригиналнији. 



133 





АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 


Сима Милутиновић му је улио вољу к читању, развио љубав за писање, дао му 
прве угладе. Мушицки му је послужио као пример и подстрек. Врло даровит, ретке 
природне интелигенције, Његош је продужио сам се образовати. У цетињској 
пустињи, сам, без игде икога, без икаквог интелектуалног друштва, он се баца на 
читање, размишљања и писања, и у духовном раду тражи разоноду и утеху. Као његов 
игуман Теодосије Мркојевић у Шћепану Малом он на звездама учи богословију. 
Путовања по Русији, Аустрији, Италији све више су ширила његов духовни видик. Он 
учи руски, француски и талијански, чита Дантеа, Петрарку, Милтона, Бајрона, 
Державина, Ламартина, Пушкина, »шчастљивог пјевца великог народа«. Он преводи 
један део Илијаде, Слово Игорово, Химну ноћи Ламартинову. Самосталним радом, 
непрекидним читањем великих писаца и мислилаца, он успева да стекне велико 
књижевно и филозофско образовање. 

ПОЧЕТАК КЊИЖЕВНОГ РАДА. — Његош је пропевао још као дечак. Из доба од 
1825—1827. помиње се једна његова несачувана »пресмијешна и више сатирична но 
исторична пјесна о некаквим ћеклићким сватовима«. У својој Пћваннш церногорскоп 
и херцеговачкоп (1833) Сима Милутиновић је унео пет песама за које тврди да их је 
Његош испевао у доба од 1828. до 1832 (Нова пјесна црногорска о војни Русах и 
Тураках почетној у 1828-ом году, Мали Радојица, Бој на Мартиниће г. 1832, Бјелице, 
Кавајка). Први његови стихови, често испевани уз гусле, имају сва обележја народне 
поезије и тешко их је разликовати од народних песама. Убрзо је изишла прва његова 
књига Иустинлк цетински, првобитно названа Глас каменштака, написана 1833, а 
штампана, »у печатнвш свободе црногорске на Цетинћ«, 1834. Књига садржи десет 
песама, махом ода великим и утицајним личностима у Русији, али ту има и песама које 
већ предсказују песника интелектуалног лиризма, као што је химна Црногорац к 
свемогућему Богу и поетска визија Заробљен Црногорац од Виле. У томе делу Његош 
из народне поезије прелази у уметничку поезију, под очевидним утицајем Симе 
Милутиновића. Чист језик из првих песама овде се меша славизмима и русизмима. 
1834. године изишла је на Цетињу његова друга збирка стихова ЈИек лрости турске, 
са четири песме испеване у народном духу, у којима се славе сувремена јунаштва 
црногорска (Ијесна за Buda u Мирчету, Ударац на Мартниће, Вук пријатељ овчи и 
акростих Нахије).б5 Поред те две књижице, тридесетих година по српским 
часописима и листовима почињу се јављати мањи стихови Његошеви, махом 
пригодни и рефлексивни, често сасвим слаби. Оде и посланице, често личностима које 
ту част нису заслуживале, имају одвећ пригодни карактер, хладнога су тона, службене 
и облигатне. У рефлексивним песмама врсте Црногорац к свемогућему Богу, 
нарочито у песмама Вјерни син ноћи njeea похвалу мислима, Ода сунцу, cnjeeamu 
ноћу без мјесеца, Ноћ скупља вијека, у Мисли (1844), високо религиозног и 
пантеистичког надахнућа, открива се будући песник Луче микрокозма и Горског 
вијенца. Његошева дела, не сва, и то некритично приређена, изишла су осамдесетих 
година прошлог века у издању Браће Јовановића у Панчеву. Његове мање песме 
прикупио је др Милан Решетар и критички издао 1912. године (Мање пјесме владике 
црногорскога Петра П-га Петорвића Његоша, Српска књижевна задруга, књ. 141). 

СКУПЉАЧ НАРОДНИХ ПЕСАМА. — Рођен у крају где је народна традиција била 
врло јака и где су се не само чувале старе народне песме но и нове песме непрестано 
стварале, живећи у тренутку непрекидних борби са Турцима, васпитан од Симе 
Милутиновића који је занесено волео народну поезију, Његош је знао народне песме, 



134 





АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 


волео их, скупљао их и подражавао. Вук Караџић му је отворио очи и показао му 
вредност народне поезије, и он је народне песме у Црној Гори стао скупљати. Он 
почиње опевати црногорске бојеве, ређа песме слабе, једноставне, без поезије, по 
угледу на народне песме, и тако је испеван и Лијекјарости турске, и доцније издани 
спевови Кула Ђуришића и Чардак Алексића (Беч, 1850). Вук Караџић мисли да је и 
друге песме о новим бојевима црногорским испевао сам Његош и да су оне, испеване 
сасвим по народном, ушле у народ и остале као народне. Од њега је остала и једна 
збирка народних песама, Огледало србско, штампана у Београду 1845. Та збирка, у 
којој има и песама из Караџићеве и Милутиновићеве збирке, и у којој има врло 
вероватно и Његошевих песама испеваних у народном духу, али тако да је тешко 
распознати их, има знатан фолклоран и дијалектолошки интерес. Када је у младости 
преводио са руског поједине делове Илијаде и руског народног спева Слово о полку 
Игорову, он је то чинио у народноме десетерцу. У свим његовим познијим песмама 
утицај народне поезије остаје врло јак. 

ГЛАВНА КЊИЖЕВНА ДЕЛА. — Његош се доста споро, али стално и јако 
развијао. Од имитација Милутиновића, Мушицкога и народних песама, он је прешао 
на оригинално књижевно стварање, и у последњим годинама живота дошао до пуне 
духовне и књижевне зрелости и почео стварати крупна дела. У доба од 1845. до 1851, 
последњих седам година живота, изишла су главна његова дела: Луча микрокозма 
(Београд, 1845), Горскш втнацЂ (Беч, 1847), и Лажни цар Шћепан Мали (Загреб, 
1851). 

Уколико је излазио из прве младости, после многих читања и размишљања, 
Његош је улазио у једно високо религиозно расположење, и место полународног 
песника дневних борби јавља се у њему пантеистички мислилац и интелектуални 
песник. 1844, у песми ФилозофЂ, астрономЂ и поета казивао је то своје основно 
расположење: 

Ја сам предан слуга матере природе; 

Њезина је књига, таине пунана, 

Ради мога ока вјечно отворена. 

Ја појући идем проз мрачну гробницу 

У предјеле св јетле вјечите радости 

Да глас моје лире с гласовима слијем 

Лика бесмртнога код прјестола Вишњег. 

У том расположењу свога озбиљнога духа он је написао религиозно-алегоријски 
спев Лучу микрокозма, једино своје дело »чији предмет није из историје«, епопеју 
стварања света и човека, борбу Сатане против анђела, — најмање оригиналан свој 
велики рад. Његош је читао Милтонов Изгубљени рај и очевидно се надахнуо њиме 
када је писао свој спев. Иначе, спев има полета и замаха, визија је јака, идеја висока, 



135 





АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 


језик филозофски како ни у једном спеву српском дотле. Религиозно осећање је врло 
оригинално и дубоко и ми ни до данас немамо ниједног тако високог религиозног 
спева. 

Вероватно под утицајем Пушкинова Бориса Годунова Његош је узео да 
драматизује српског самозванца Шћепана Малог. Он је прибрао све што жива народна 
традиција прича о овом занимљивом пустолову и 1847. у млетачком архиву нашао је 
архивске податке о њему. Дело је било написано 1847, али се појавило тек 1851. Цео 
посао Његош је радио као историчар и као политичар, сувише обраћао пажњу на 
историјске појединости и чинио политичке рефлексије сувременог човека. 
Црногорски живот је улепшан, а људи су идеализовани. Дело је израђено у драмском 
облику, али то је у ствари ређање дужих и краћих сцена без ближе везе. По облику и 
по склопу и начину излагања Лажни цар Шћепан Мали је истоветан са Горским 
вијенцем, али више драмски склопљен но Горски вијенац, често и са фразама из њега, 
но без његове поезије и величине. Дело није имало великог успеха код публике. 
Издавано је четири пута: 1851. у Загребу, у два издања осамдесетих година у Панчеву, 
и 1902. у Београду. 

ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ. — Круна песничког стварања Његошева, главно дело његово, 
то је Горски вијенац. То дело радио је са особитом љубављу, врло пажљиво, и у њега 
унео своје највише способности. Горски вијенац је синтеза Његошева духа и ранијег 
песничког рада; ту песник националист иде заједно са песником мислиоцем, и цело 
дело је складна мешавина између народне уметности и рефлексивне поезије. Предмет 
је истрага потурица у Црној Гори, црногорско Бадње вече у почетку XVIII века, које је 
у његовим очима значило рађање слободе црногорске и српске (и зато се дело 
првобитно у рукопису звало Извијање искре — извиискра — извита искра) и зато је 
овај спев о ослобођењу Црне Горе посветио Карађорђу, ослободиоцу Србије. 
Историјски догађај дао је само оквир делу, али оно што је најлепше у њему то су 
високе рефлексије, филозофска дубина, снажан патриотизам, живи описи народних 
обичаја и традиција, рељефни херојски типови, лапидаран, пословички стил, у коме је 
кристализовано много филозофије и много поезије. По форми ово »историјско 
збитије осамнаестог вијека« је драма, али само формално. У ствари то је еп сведен у 
дијалоге, у којима има много високо лирског елемента, нарочито у мислима владике 
Данила, кроз чија уста је сам Његош говорио. Било је покушаја да се Горски вијенац 
игра на позорници (1897. у Карловцима, 1902. у Новом Саду), али без успеха. У Горски 
вијенац Његош је унео и лично себе, много свога. Када је писао Горски вијенац Црна 
Гора је преживљавала тешке дане, као у време владике Данила, и кроз уста владике 
Данила у свом спеву Његош је казивао своја суморна осећања и црне мисли о судбини 
српскога народа, као што је кроз уста игумана Стефана износио своје филозофске 
идеје. По неким лирским местима даје се оценити колико је штета што су изгубљене 
његове раније лирске песме. 

Његош је успео у ономе што су многи и пре и после њега узалуд покушавали: да 
на основу народне поезије, са елементима народнога живота, из народне душе, створи 
велико и оригинално књижевно дело. Одмах после изласка Огледала србског, када му 
је још била »пуна глава народних песама«, он је узео да пише Горски вијенац. Он се 
служио и Милутиновићевом Дшком црногорском и његовом Историјом Церне Горе, и 
некојим записима, али поглавито народном традицијом и народном песмом, и то у 



136 





АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 


толикој мери да се могло рећи да је Горски вијенац »једна опсежна синтеза песама о 
Даниловом времену« (Павле Поповић). Размер и ритам је сасвим из народне поезије, 
а и слика нема, као готово у свима Његошевим песничким радовима. Има у Горском 
вијенцу веома много »живе старине« црногорске, народних предања, веровања, 
обичаја, филозофије и изрека, ту је сав народни живот Црне Горе који 1846. није био 
много другојачији но у почетку XVIII века. Његош је имао дубоко национално осећање 
и осетио је народну душу као ретко ко у српској књижевности. Отуда његово дело је у 
толикој мери национално, толико је блиско и разумљиво народу, и зато је овај 
производ високе литературе у исти мах и најпознатије дело српске књижевности, које 
има читалаца и у најширим слојевима народним. 

Неочекивано, Његош се у Горским вијенцу показао као велики писац, надмашио 
све што је раније писао и све оне који су пре њега писали. Споредно је питање шта је 
управо Горски вијенац, јер је у њему складна мешавина и драме и епа и лирике. 
Епизоде можда немају велике везе са главном радњом и има празнина и прескакања у 
историјском излагању. Има много књижевних и историјских реминисценција, писано 
је гдегде у претерано сажетој, сасвим елиптичној форми, тако да су стручни коментари 
неопходно потребни. Али дело има својих великих естетичких, етичких и 
интелектуалних лепота, да се мањи недостаци сасвим губе. Не само по облику но по 
високом религиозно-моралном тону, по свечаном ритму и узвишеној простоти, оно 
подсећа на најбоље античке драме. Цео Горски вијенац испеван је у свечаном и 
високом тону највише поетске инспирације, у њ је Његош унео сав свој дух и сву своју 
душу, своју песимистичку и детерминистичку филозофију, свој бол човека који се 
бори на пучини судбине, свој дубок патриотизам и снажну веру у српски народ. Цело 
дело, пуно садржине, нема ниједне сувишне речи, чак би му се могла пребацити 
претерана концизност. Стил је силан и драматичан, језик богат, чист, афористичан, 
живописан, изразит, стихови збивени, метални, пуни снаге и израза. У том делу 
највише поезије Његош је умео да буде и веран сликар народног живота, дао много 
локалне боје, живо, рељефно и верно, готово би се могло рећи реалистички сликао 
људе и догађаје, тако да кроз цело дело читалац има утисак непосредне стварности и 
чини му се као да присуствује крвавој трагедији Вартоломејске ноћи у Црној Гори. 

Ако има дела које је заслуживало велики успех, то је био одиста Горски вијенац. 
Тај најбољи спев српске књижевности у исти мах је и најпопуларнија, највише 
издавана и најчитанија српска књига. Од 1847. до 1913. доживела је 20 издања, од 
којих 4 латиницом. И то: 6 издања у Београду (1867, 1870, 1892, 1909, 1910, 1912), 5 у 
Новом Саду (1860, 1885, 1889, 1892, 1901), по 2 у Бечу (1847. и 1876), Задру (1868. и 
1905) и у Загребу (1890. и 1904), по l у Панчеву (1881), на Цетињу (1913), Котору (1913). 
Као спев хрватскога песника Ивана Мажуранића Смрт Смаил-аге Ченгића тако је и 
Његошев Горски вијенац постао заједничко дело и српске и хрватске књижевности, 
једна књига која везује обе књижевности нашега језика. Превођена је готово на све 
словенске језике, у неким књижевностима по два пута (на руски 1887: бугарски 1891; 
чешки [1895] и 1897; словеначки 1907); преведена је, затим, на немачки 1886, на 
талијански 1902, мађарски 1902, шведски 1913. И одиста, српска књижевност, када 
има да изиђе пред страни свет, нема да покаже ништа веће, оригиналније и лепше 
него што је Горски вијенац. 



137 





АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 


ОПШТИ ПОГЛЕД. — Његош је умро млад, када му није било ни четрдесет 
година, у напону снаге и зрелости свога талента, онда када је почео да ствара савршена 
дела. Но и по ономе што је урадио, нарочито по Горском вијенцу, он је заузео једно од 
првих места у српској књижевности. Он је имао више унутрашњег живота и духовне 
дубине но иједан српски песник; то је најмисаонији човек, најбоља филозофска глава, 
најјачи и најдубљи дух међу свима српским писцима. Он је песник трагике мисли, 
највише рефлексивне поезије и лирике духа. То је песник народни у највишем смислу 
речи, који је дубоко осетио и силно изразио целу српску расу, унео у себе, унутра 
разрадио и као цвет развио особине српског националног духа и зато остао песник 
елите и песник пука, тако да га данас учени људи изучавају а прост народ зна напамет, 
као што је случај са истински великим песницима светске књижевности. Он је и 
песник националне енергије и снаге, песник народне душе, народни песник у 
највишем смислу речи. 



138 





АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 


ЈОВАН СТЕЈИЋ 


ован Стејић је један од главних угарских Срба који су у Србију уносили 

»просвештеније« и један од карактеристичних писаца српских из прве половине XIX 
века. Рођен у Старом Араду, у Угарској, 1803, основну школу и неколико разреда 
гимназије учио је у месту рођења; гимназију је свршио у Пешти. Медицину је почео 
учити у Пешти, а довршио је 1829, када је постао доктор медицине. Свршивши студије, 
1829, Стејић оде у Србију за личног лекара кнежева брата, Јеврема Обреновића. У два 
маха био је и лекар кнеза Милоша, али 1832. ћудљиви кнез га отпусти из своје службе 
и он исте године пређе у Земун. По измењеним политичким приликама, 1840, понова 
пређе у Србију и одмах постане начелник санитета у »попечитељству внутрених дела«. 
1845. постао је главни секретар Државног савета. И као начелник санитета и као 
саветски секретар Стејић је радио на просветном напретку Србије и био један од 
главних покретача и радника Друштва србске словесности. Умро је у Београду 23. 
новембра 1853. године. 

Стејићев обилан књижевни рад почиње врло рано, од 1824. Још као ђак дао је 
неколико књига. У Бечу, 1826, изишао је његов допуњен превод дела немачког писца 
X. В. Хуфеланда МакровЊтика или наука о продуженш) живота човеческогЂ. Две 
свеске Забава за разумг и срце изишле су у Бечу и Будиму 1828. и 1831, СаборЂ 
истине и науке доживео је два издања (Београд, 1832. и 1866). Од Стејића су остале 
још ове књиге: Огледи умне науке (Будим, 1836), Новип прилогЂ за душевну забаву 
(Нови Сад, 1836), Антропологт или наука о човеку (Београд, 1850). Поред тога знатан 
број етичких, хигијенских и филолошких чланака по часописима и листовима. 
Његови Скупљени cnucu изашли су у Панчеву осамдесетих година, у издању књижаре 
Браће Јовановића.66 


У маломе, он подсећа на Доситеја Обрадовића, са којим има заједничке идеје, 
програм и начин рада. Он је рационалист по идејама и лекар по професији, сав је 
васпитан у култу разума, како је то схватао XVIII век, и цео његов рад је давање савета 
како да се складно у човеку и народу одржава душевно и телесно здравље. Проблеми 
практичне етике у првом реду га занимају, и као циљ сваке науке он ставља: 
»добродетељ и наше дужности познавати, и радно време уважавати«. Своје идеје црпе 
из немачких популарних филозофа са краја XVIII и почетка XIX века, нарочито 
ученика Кантових. Али, он није педантски педагог и апстрактан филозоф, но излаже 
живо и јасно, своја развијања поткрепљује и илуструје изрекама и анегдотама не само 
из страних писаца свију времена но из српске народне уметности и српског народног 
живота. Он је човек нових и напредних идеја и његов поглед окренут је ка будућности. 
Он тражи да се народне масе не само душевно но и материјално подигну, осуђује 
интелигенцију што се довољно не одужује своме народу, тражи сувременију наставу и 
бољу школу, напада на верски фанатизам и верске предрасуде. Он чини оштру 


ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 



139 





АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 


критику стања сувремене српске књижевности, осуђује неспрему и неозбиљност са 
којом се у њој ради, тражи да књижевност стане у службу општег народнога напретка, 
одриче Видаковића и Јоакима Вујића, препоручује Валтера Скота, преводи Лукијана 
Самосаћанина, Рабенера, Коцебуа. 

Као готово сви српски писци онога времена и он се умешао у борбу око језика и 
правописа, и ту показао разумна и зрела схватања. Он је за народни језик, али држи да 
тај језик треба облагородити, пречистити, попунити, подићи на висину књижевног 
језика. Образовани људи имају више идеја и осећања, зато не могу писати језиком 
»баба-Санде«, и морају стварати нове речи, враћати у живот старе или позајмљивати 
из других језика. Стејићеве дзикословне прим£тбе о Караџићеву преводу Новога 
завјета, штампане 1849. у Гласнику Друштва србске словесности за 1849, јесу 
најтачнија и најбоља критика коју су сувременици учинили Караџићу. Он ту тражи 
»да се народни језик диже на степен књижевнога достојанства, гди он показује и мора 
показивати више снаге, с прибавком нови или књижевни речи и више лепоте, с 
додатком писмене углађености слога, него колико и једне и друге у устима пука или 
простога народа има и имати може«. И сасвим тачно, Стејић сва спорна питања о 
језику и правопису у српској књижевности оставља на решавање »општем мњенију« и 
времену. 



140 





АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 


ЈОВАН ХАЏИЋ 


р 

одио се у Сомбору, у Бачкој, 8. септембра 1799. године. Како је остао рано 

без родитеља, узео га је под своје ујак, бачки владика Гедеон Петровић, и брижљиво га 
школовао. Српску основну школу свршио је у Сомбору, немачку у селу Оџацима, 
гимназију у Карловцима и Пешти, права у Пешти и Бечу. У Пешти је 1826. положио 
докторат права и постао адвокат. Као ђак био је један од главних оснивача Матице 
српске у Пешти, 1830. постао је директор новосадске гимназије. Од 1830—1831. био је 
уредник СербскогЂ Aimonuca 1837. отишао је у Србију, на позив кнеза Милоша, и ту 
девет година израђивао законе. Он сам је израдио грађански закон и био главни 
организатор државних власти у Србији после Устава од 1838. Поред тога уређивао је 
Голубицу (1839. до 1844) и живо учествовао у уставној борби као »правни саветник 
уставобранитељске странке«, као »учитељ и пророк њен«. 1845. Грађански закон 
ступио је у живот, и 1846. дошавши у сукоб са Вучићем, вратио се у Нови Сад. 1847. је 
био посланик на мађарском сабору у Пожуну, а 1848. на српском сабору у Карловцима. 
1850. постављен је за владиног комесара за судско уређење Војводине; 1854. је стављен 
у пензију. 1864. покренуо је, без успеха, часопис Огледало србско, а 1864. и 1865, 
такође без успеха, радио као посланик на српском сабору у Карловцима. Умро је у 
Новом Саду 23. априла 1869. године. 

Јован Хаџић у »књижеству назван« Милош Светић, био је један од најактивнијих 
писаца српских свога доба. Образован човек и гипка духа, он се огледао на неколико 
поља. У почетку свога рада бавио се поезијом и око 1840. важио као један од најбољих 
песника српских. Почео је писати још 1821, одушевљен поезијом Лукијана Мушицког, 
и тада му је Мушицки певао: »О сродни душе духу ми мојему«. Вешто подражавајући 
свога узора, Хаџић је преводио Вергилија, Марцијала, Клопштока, Хердера, Гетеа, 
Шилера, а нарочито Хорација. 1827. превео је Хорацијеву посланицу De arte poetica, 
под насловом К. Орацт Флакка о стихотворству книга. Своје стихове, оригиналне и 
преведене, штампао је доцније под насловом Д£ла Јована Хацића, у кнЂижеству 
названога Милоша Светића (I—II, Нови Сад 1855, Карловци 1858). 

Хаџић је велики поштовалац »древне вештине«, класичне поезије. Иако познаје 
и цени српску народну поезију, и каткада пише по узору народне песме, иако је 
Вергилија и Хорација преводио у размеру народних песама, ипак он држи да српска 
књижевност треба да има за узор класичне књижевности и нове књижевности које су 
се угледањем на њих развиле. Он има рационално схватање поезије, садржину истиче 
над формом, разум над маштом и осећањем, и зато је најрадије певао патриотске оде, 
пригодне песме, политичке басне. У току свог плодног књижевног рада он је показао и 
књижевно образовање и одређен књижеван програм, али знање, разумност и добра 
воља нису могли надокнадити оскудицу правог књижевног талента. Он је песник 



ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 


141 





АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 


главом, али не срцем, и, као човек од књижевног заната, остао тип »ученог 
стихотворца« нашег. 

Бавећи се у Србији, скупљао је од још живих сувременика грађу за историју првог 
српског устанка. Те белешке је средио и штампао под насловом: УстанакЂ србскт 
подг ЦрнимЂ ЂорђемЂ (Нови Сад, 1862). Синтетично дело ДухЂ народа србскогЂ 
(Карловци, 1858) је дилетантски посао, где се на основу недовољне грађе хтело да 
праве велика уопштавања. Превео је и Лесинговог Натана МудрогЂ (Нови Сад, 1861). 

Хаџић је нарочито остао познат као главни противник Вука Караџића. У почетку 
свога књижевнога рада он је био у добрим односима са Караџићем и опходио се према 
њему као ученик према учитељу. 1821. Караџић му је писао: »Ви сте већ отели 
Мушицкоме име Орацијево« и храбрио га да постане »српски Пиндар«. Почетком 
двадесетих година ова два, доцније љута противника били су тако блиски један другом 
да му је у једном писму Караџић говорио »о нашој партији«. Хаџић је тада био и остао 
присталица народнога језика, био један од првих српских писаца који су стално 
уважавали српску народну поезију, али он је мислио да искључив народни језик није у 
стању без позајмица и развијања да постане књижеван језик. Он је одлучно био да се 
очува стари и етимолошки правопис. Био је доследан у својим основним погледима, и 
»као год што је у питању правописа војевао противу народнога говора, тако је у 
области законодавства војевао противу обичајнога права« (Сл. Јовановић). Он је борбе 
против Вука Караџића водио у доба од 1837. па до 1847, и продужио их је шездесетих 
година, врло упорно, али са недовољним стручним знањем и са мало убедљивом 
аргументацијом. 

То је био један од најобразованијих Срба свога времена, врло савестан радник и 
плодан писац, који је све постигао што се вредноћом и добром вољом може постићи. 
Али ни на једном пољу он није имао успеха. Имао је у један мах велики песнички глас, 
али од све његове хладне и учене поезије ништа није остало; његови историјски 
покушаји остали су само покушаји; његове филолошке полемике остале су без икаквог 
дејства. Његова је невоља што је у поезији после себе имао Змаја и Јакшића, а у 
филологији као противнике Вука Караџића и Ђуру Даничића. Али Јован Хаџић ипак 
више вреди но глас који су му створили његови огорчени противници. 



142 





АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 


ЂОРЂЕ МАЛЕТИЋ 


р 

ођен у Јасенови, у Банату, l. марта 1816. године. У месту рођења и у Белој 

Цркви учио је српску и немачку основну школу, у Ораовици и Карловцима гимназију, 
у Сегедину филозофију. 1838. прешао је у Србију и 1839. постао помоћник секретара 
суда у Крагујевцу и узео учешћа у политичким борбама. До 1842. служио је у 
дипломатској и просветној служби; после династичке промене од 1842. буде отпуштен 
и до 1847. живео је у Земуну. 1848. постане професор Лицеја, а 1859. директор 
гимназије у Београду, и на том месту остао је до 1878, када је стављен у пензију. Од 
1856. до 1858. уређивао је у Земуну часопис Подунавку, а 1858, у друштву са 
Владимиром Вујићем, покренуо је »лист за распрострањавање полезних знања«, 
РодолтобацЂ. Умро је у Београду l. јануара 1888. 

Ђорђе Малетић био је полиграф у пуном смислу те речи. Радио је на разним 
пољима, стално и обилно: био је песник, и лирски, и епски, и драмски, и драматург, и 
естетичар, и историчар, и политичар, и школски радник. 


Са стиховима се од 1837. стално јављао по часописима и алманасима. У засебним 
књигама издао је ове песничке покушаје: Три побратима (Београд, 1844), Песме, две 
књиге (Београд, 1849. и 1855), поред тога неколико пригодних спевова, од којих су 
најважнији »позорје духова у једном дјејству« СпоменикЂ Лукшну МушицкомЂ 
(Београд, 1845) и Апотеоза великомЂ Карађорђу (Београд, 1850). Као и остали његови 
сувременици он има рационално и етичко схватање поезије. Песник је за њега 
изабраник Провиђења који људе треба да води истини и моралном идеалу. Сва његова 
поезија је чисто дидактична, пригодна и родољубива. Правих лирских песама има 
врло мало, и када опева љубав то је безлично, као једно опште човечанско осећање, 
једну уобичајену књижевну тему. У правцу, он се колеба између псевдокласицизма 
који напушта, и утицаја народне поезије чији значај увиђа, али нарочито остаје ђак 
немачких песника, које је често и радо преводио. Са знатном књижевном културом, 
али без талента, он је давао дела хладна, безлична, општа, књишка, и само рђавим 
стањем српске поезије око 1850. може се објаснити зашто га је Љубомир П. Ненадовић 
у то доба називао највећим живим песником српским. 


Његови епски покушаји: Три побратима, »истинити догађај у Босни« (Београд, 
1844), и Сватови (1855), »народна приповетка«, израђени су по свима правилима 
естетике и реторике, али млитаво и бледо, без личног акцента и без књижевног 
обележја. Малетић се радо бавио позориштем, још 1844. превео Шилерова Паразита, 
а педесетих година бавио се и позоришном критиком, 1871. вршио је дужност 
управника Народног позоришта, 1884. издао је Грађу за историју српског народног 
позоришта. Од њега је остало и неколико драмских покушаја: Апотеоза велкомЂ 
Карађорђубу (1850), Преодница србске слободе или србски aidypu, »жалостна игра у 


ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 



143 





АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 


пет делова« (Карловци, 1863), Смрт цара Митила, »жалосно позорије у пет делова« 
(Београд, 1866), поред тога повише пригодних инсценација. Све су то правилно и 
савесно рађени послови али без поезије и живота и без књижевне вредности. 

Као и сви главни српски писци његова времена, Малетић улази у књижевност са 
одређеним догмама. Он је сав у идејама немачке идеалистичке филозофије и естетике, 
нарочито Шилера, кога радо преводи и често наводи и од кога је нарочито примио 
идеју о социјалној и моралној мисији уметности и идеалистичко схватање да треба да 
»привидност триумфује над стварношћу и уметност над природом«. Малетић је често 
и радо по листовима и часописима излагао идеје идеалистичке естетике и стекао глас 
првог српског естетичара четрдесетих година. Као дугогодишњи »професор србске 
словесности«, он је штампао Teopim поезт (Београд, 1854,1868) и Риторику (Београд, 
1855—1856), које су остале као школске књиге све до седамдесетих година. Малетић је 
веровао у идеално Лепо, у вечне и сталне естетичке истине, у реторична правила и 
шаблоне и није хтео другу поезију до ону која је по естетичким правилима и која је 
рационална, рефлексивна и објективна. 

Он врло добро представља српског литератора четрдесетих година: књижевно 
образован, сав у немачкој естетици, схватајући књижевност као рад на општем добру, 
склон да се огледа на свима књижевним родовима, мислећи да се по правилима и 
према реторичким упутствима може радити на књижевности. И у лирици, и у епу, и у 
драми он је тако спроводио своја догматичка начела и радио по реторичарским 
обрасцима, али не показујући нигде талента и не дочекавши правог успеха. 



144 





АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 


ЈОВАН СУБОТИЋ 


р 

ођен је у Добринцима, у Срему, 30. јануара 1817. године. Основну школу 

учио је у месту рођења, гимназију у Карловцима и Сегедину, права у Пешти. 1836. 
добио је докторат филозофије на пештанском универзитету, а 1840. докторат права. 
Као адвокат остао је у Пешти до 1848, вршећи у исти мах дужности цензора за српске и 
румунске књиге. У један мах заступао је на пештанском универзитету професора 
римскога права. Живо је учествовао у народном покрету 1848. и био на Словенском 
конгресу у Прагу. После револуције живео је као адвокат у Пешти и Новом Саду. 1861. 
изабран је за поджупана сремске жупаније, а 1862. постао је члан Касационог суда у 
Загребу. 1865. изабран је за народног посланика на загребачком сабору, где је играо 
видну политичку улогу. 1867. ишао је на словенску етнографску изложбу у Москву, и 
због тога изгубио државну службу. 1870—1872. уређивао је политички лист Народ у 
Новом Саду, а 1873. постао је адвокат у Осеку.68 1884. преселио се у Земун, где је остао 
до смрти, 16. јануара 1886. 

Јован Суботић радио је много, био један од најплоднијих и најразностранијих 
српских писаца свога доба, а у исто време један од најактивнијих јавних радника међу 
угарским Србима. Стиховима се јавио још 1834, збирка Лира изишла је у Пешти 1837, 
а Eociuii у Будиму 1843. Наука о србскомЂ стосотворству изишла је 1845. Његова 
скупљена Дела изишла су од 1858. до 1873. у 8 свезака (l свеска лирских песама, 2 
епских, 4 драма, l приповедака). Од важнијих књижевних дела јесте еп Kpcuib 
Дечанскш (Будим, 1846, друго издање 1860) и роман Калуђер (Нови Сад, 1881). Поред 
тога уређивао је Сербски лНпописЂ у два маха, 1842—1847. и 1850—1853; приредио је 
известан број школских књига, читанака и антологија, писао политичке расправе, 
граматичке огледе, биографије, беседе, и тако даље. Његова опширна аутобиографија, 
под насловом Живот Д-ра Јована Суботића, изишла је од 1901. до 1910. у Новом 
Саду, у пет свезака. 

Јован Суботић је био, пре свега, вредан и вешт стихотворац. Из почетка је стајао 
под утицајем класичне поезије, а нарочито латинске, доцније је почео подражавати 
народну поезију. Неоригиналан дух, он се тако повијао под утицајима и давао 
непоетичне и хладне стихове. Он се нарочито одликовао као епски песник, написао 
неколико правилних епских песама, а међу њима и у своје доба слављени еп Краљ 
Дечански. И ту се показивао као књижевно образован, трудољубив и добронамеран 
писац, способан да ради по туђим обрасцима, али без оригиналности, без надахнућа, 
без поезије и полета, увек само вешт и хладан стихотворац. 

Суботић је један од највреднијих и најобилнијих драматичара српских. Од њега 
су штампане драме: Херцег Владислав (1862), Немања (1863), Звонимир (1868), 
Прехвала (1868), Бодин (1868), трагедије: Милош Обилић (1868), Краљица Јакинта 



ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 


145 





АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 


(1871), »слике из прошлости« Сан на јави (1869), као и известан број пригодних 
прилога. Све његове основне мане огледају се и на његовом обилном драмском раду: 
његове драме су конструисане по свим правилима старе драмске естетике, родољубиве 
су у својим историјским мотивима, личности су врло достојанствене и говоре свечаним 
језиком, али речи су тешке, хладне, усиљене. Ти комади својом националном 
садржином и патриотским смером могли су се допадати одушевљеној публици 
шездесетих година и задовољавати потребе оскудног националног репертоара у 
позориштима у Новом Саду, Београду и Загребу, али су данас сасвим заборављени. 
Суботић је био један од најранијих приповедача српских и оставио приличан број 
историјских приповедака, у којима се или описује стари српски витешки живот, са 
очигледним угледањем на немачке списе те врсте, или се дају сентиментално— 
патриотске слике из сувременог живота, из доба од 1848. Све су то само неуспели 
покушаји. Роман Калуђер је релативно бољи и садржи више живота и стварности. 

Суботић је имао јаку радну снагу и велике амбиције, и што је један човек без 
талента и дух без оригиналности могао дати, то је он дао. Он је у српској књижевности 
остао као примерак одличног медиокритета. 



146 





АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 


НИКАНОР ГРУЈИЋ 


у Липови, у барањској жупанији у Угарској. Српску, немачку и мађарску основну 
школу свршио је у Липову, Мароку и Харшану. 1826. отишао је у гимназију у Мохач, а 
1831. у Печуј, где је, свршивши вишу гимназију, остао до 1835. 1837. ступио је у 
карловачку богословију, коју је свршио 1840.1841. покалуђерио се и до 1843. остао као 
искушеник у манастиру Кувеждину. Од 1843. био је придворни калуђер у митрополита 
Јосифа Рајачића. 1848. га је затекла као протосинђела, и тада се одликовао као велики 
беседник на Мајском сабору у Карловцима и на Словенском конгресу у Прагу. Од 1850. 
до 1864. био је архимандрит манастира Крушедола. 1861. постао је епископ. Као 
владика био је у Пакрацу, где је умро 8. априла 1887. године. 

Још као ђаком почео је певати на латинском језику. Првим својим течним 
стиховима, који су носили потпис »Срб-Милутин«, одскакао је од гомиле 
многобројних »стихокресатеља« онога времена, и његове родољубиве и 
сентименталне песме привлачиле су општу пажњу. Он се нарочито интересовао за 
народни језик и народну поезију, и његове песме одликовале су се чистотом језика и 
народним духом. Педесетих година, под разним потписима, писао је пригодне и 
алегоричне песме, у којима је казивао велико политичко незадовољство српског 
народа против бечке реакције. 1861. изишао је његов епски спев Св. Сава Неманићв, 
пун побожно-патриотских размишљања, али у тешким стиховима и без живости и 
поезије. 

Грујић је доста писао у прози. Против Вука Караџића, који је без одобрења 
Синода издао 1847. свој превод Новог завјета, он је написао полемичке Примћтве 
(Земун, 1852), у којима је не само критиковао тачност превода но и сумњичио 
Караџића да је у том послу »туђинско оруђе« у борби противу православља. И иначе, у 
целом свом прозном раду он је био црквени човек, богослов и моралист. Као писац у 
старости нарочито се бавио поуком и побожном књижевношћу. од њега је остало 
неколико превода и оригинала у том правцу: Увод у тумачење Св. писма, Из живота 
светих угодника божјих, две књиге (Нови Сад, 1885); Приповетке мојој кћери и 
Савети мојој кћери, од француског писца Ж. Н. Бујија (Нови Сад, 1883); Два 
пријатеља, од Лесажа (Нови Сад, 1886), итд. После његове смрти, тек 1907, изишла је 
његова Автобиографија, коју је писао у дубокој старости. То је у првом реду дело 
једног незадовољног калуђера који у црквеној каријери није дотерао донде докле би 
по својим способностима могао ићи; затим, то су полемике са либералним 
политичким противницима који су хтели у српској цркви да ограниче моћ епископа. 
Али у том спису има добрих описа сцена из младости; језик је леп и чист. 



ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 


147 





АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 


Као црквени беседник Никанор Грујић заслужује нарочити помен. Његове 
беседе, нарочито из 1848, имају широке речитости, и иду у најбоље ствари српскога 
црквеног беседништва. Неке од тих пригодних беседа штампане су у засебним 
књижицама. 

Грујић је био писац од извесног талента, али је црквени човек и дидактичар и 
моралист угушио у њему песника. Од педесетих година његове песничке способности 
очевидно су почеле да слабе, и узалуд је Ђорђе Малетић, који је у њему гледао 
»достојног пријемника Мушицког«, изражавао наду да ће он »повратити дидактичку 
поезију у целој њеној красоти«. Он то није могао учинити, као владика и политички 
човек напустио је поезију и оставио трага само као црквени беседник. 



148 





АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 


ВАСА ЖИВКОВИЋ 


р 

одио се 31. Јануара 1819. у Панчеву, у Банату. Свршио je основну школу у 

месту рођења, и ту започео и средњу школу; гимназију је учио у Карловцима и 
Сегедину. Од 1838. учио је права у Пешти и Пожуну. 1841. дошао је у Вршац на 
богословију, и ту био један од оснивача дружине Србске слоге банатске. 1846. постао је 
парох у Панчеву и учествовао у 1848. Цео свој живот провео је у Панчеву као душа 
ондашњег Српства. Од 1864. био је неколико пута биран за народног посланика на 
Карловачком сабору. 1868. постао је протојереј. Умро је у Панчеву 25. јуна 1891. 

Још као ђак, од 1838, почео се јављати својим стиховима у разним српским 
листовима и алманасима. Као и други песници његова нараштаја, он је колебљив у 
правцу. Он је одушевљен поклоник Лукијана Мушицкога, и има и код њега »ученог 
стихотворства«. Али он добро зна немачку књижевност, занесен је Гетеом и Шилером, 
које врло добро преводи, и на његовим стиховима, и у форми и у садржини, опажа се 
немачки утицај. Нарочито на њега утиче Шелер, који је хтео бити класичар, али који је 
и преко своје воље склизнуо у романтизам. Тај немачки утицај преовлађивао је, и он се 
сав подаје њему. И у том правцу он је један од првих песника четрдесетих година који 
су напустили стару класичарску поезију и према немачком узору стварали модерну 
поезију, са новом версификацијом и новим осећањима. Живковић је испевао знатан 
број моралних и сентименталних песама, од којих су неке, писане чистим језиком, у 
добрим стиховима и са извесном топлином, биле врло популарне и дуго се певале у 
народу. Али после тих песама, у којима се љубав певала као једно опште осећање, он је 
у времену од 1856—1858. испевао известан број љубавних песама, где је отворено и 
искрено опевао своја лична осећања, заносе своје маште и чула, сасвим субјективно и 
страсно, као што ће доцније романтичарски песници певати. Његове скупљене Песме 
изишле су у Београду 1907. 

Живковић је био један од најпопуларнијих српских песника. Неколико његових 
родољубивих песама (као »Радо иде Србин у војнике...« и »Оро кликће са висине...«) 
постале су готово химне угарских Срба. Неколико његових сентименталних песама 
ушле су у народ и дуго се певале. Он је био један од људи који су у своје време писали 
најбоље стихове српске, и својим радом он везује »објективне« песнике четрдесетих 
година са романтичарским песницима шездесетих година. 



ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 


149 





АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 


МАТИЈА БАН 


у 

првој половини XIX века дубровачка књижевност, као целина, гаси се, и 

дубровачки писци прилазе или српској или хрватској књижевности. Двојица од 
најпознатијих дубровачких писаца из доба око 1840, Матија Бан и Медо Пуцић, 
опредељују се за српску књижевност. 

Матија Бан родио се 4. децембра 1818. године у Петрову Селу код Дубровника. 
1834. ступао је у фрањевачки ред,б9 из кога је изишао брзо, већ 1836. Он оставља 
завичај, иде на Исток, постаје учитељ језика у грчкој школи на острву Халки, потом у 
Цариграду и Бруси. 1844. долази у Србију, и 1845. је васпитач кћери кнеза Александра 
Карађорђевића. Српска влада га често употребљава у дипломатским мисијама и у 
пословима националне пропаганде. Око 1848. обилазио је Нови Сад, Загреб, Задар, 
Дубровник, Цетиње. 1850. постао је професор францускога језика на Лицеју у 
Београду. Приликом династичке промене, 1858, изгубио је државну службу. 1861. 
постао је шеф пресбироа и на томе месту остао је до 1880, када је стављен у пензију.70 
Умро је у Београду, у дубокој старости, l. марта 1903. 

Бан је почео писати рано, још око 1834, и на српском и на талијанском. Од 
четрдесетих година настаје његов врло жив и плодан књижеван рад. За више од пола 
века написао је, како се рачуна, преко 40.000 стихова. На српском и француском 
језику написао је неколико политичких расправа и педагошких списа, чак и војних 
расправа, остављајући на страну обилан новинарски рад. 

1853. и 1861. изишле су у Београду две свеске његових РазличнихЂ п^сама. У 
њима се види чисто рационално схватање књижевности. Целом свом раду Бан 
поставља за задатак: »развој свијести и моралности нашега народа, као и његов углед 
пред свијетом«. Без талента, без икакве песничке маште, у основу свога бића хладан и 
вазда учитељски моралист, он је неуморно писао слабе стихове, конвенционалне и 
укочене. 

Релативно важнији је његов рад на драми. Он је један од најплоднијих драмских 
песника српских. Од њега је остало 13 драма и трагедија: Мејрима (1849), Милијенко и 
Добрила (1850), Смрт кнеза Доброслава (1851), Смрт Уроша V или последњи 
Немањићи (1857), Краљ Вукашин (1857), Цар Лазар (1858), Цвијети србске (1865), 
Ванда (1868), Кобна тајна (1869), Марта Посадница (1871), Маројица Кабога (1879), 
Јан Хус (1880), Кнез Никола зрињски (1888). Сви ти комади, са предметима из 
словенске, нарочито српске историје, имају много словенског и српског патриотизма, 
али мало уметности и поезије. То су кабинетски радови, у којима писац показује 
оскудно надахнуће, слабу машту, недостатак осећања, површну психологију. Радња је 
трома, излагање суво, стихови слаби, цели комади крајње досадни. Данас је тешко 



ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 


150 





АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 


схватити како су такви комади могли имати не само позоришнога но и књижевнога 
успеха. У своје време Бан је, сасвим озбиљно, био поређен са Шекспиром и његове 
драме превођене на неколико словенских језика. Романтична драма, живља и већма 
песничка, потисла је његову суву кабинетску драму, и он се од седамдесетих година и 
као драматичар и песник почео губити. Умро је готово сасвим заборављен. 



151 





АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 


МЕДО ПУЦИЋ 


с 

1 " анов друг и пријатељ, дубровачки властелин Медо (Орсат) Пуцић родио 

се марта 1821. године у Дубровнику, у једној од најстаријих и најугледнијих породица 
дубровачких. Као што је тада владао обичај у дубровачким патрицијским породицама, 
школовао се у Италији. Лицеј је свршио у Млецима, права у Падови и Бечу. Неко 
време био је коморник на двору војводе од Луке, у Италији, а од 1868. до 1872. био је 
наставник кнеза Милана Обреновића у Београду. Више но ико Медо Пуцић је учинио 
на буђењу и развијању народне свести у Дубровнику, и био душа српског покрета код 
далматинских католика и центар целога једнога круга писаца и јавних радника. Увек 
на гласу и јако цењен, умро је у Дубровнику 30. јуна 1882. године. 

У Италији, у којој се школовао за време најживљег националног покрета 
талијанског, Пуцић се загрејао прво за ствар националне слободе уопште, за словенске 
и српске идеале потом. Упознавши се 1841. са Јаном Коларом, он је постао велики 
словенски родољуб. Слободнога и либералнога духа, одвајајући веру од народности, он 
је постао убеђен и одушевљен Србин. У том основном српском и словенском осећању, 
занесен поклоник народне поезије, он је певао народољубиве и слободољубиве песме, 
које су врло јако утицале на млађи нараштај у Далмацији. 1844. издао је у Бечу 
Slavjansku antologiju, избор из дубровачкога песништва. 1848. дао је у Загребу збирку 
елегија Talijanke. 1858. издао је у Београду врло важне Споменике србске од 1395. до 
1423.71 1862. изишла је у Карловцу његова збирка Pjesme. Најглавнији његови 
књижевни радови јесу: Босанске даворије, патриотска призивања Срба на обнављање 
»порушене старе славе«; Карађурђевка, опевања Карађорђева јунаштва и обнављања 
Србије; затим дубровачка песничка приповетка Цвијета (Беч, 1864), најбољи од 
његових књижевних послова, и Пома, цела једна програмна песма српског 
национализма. Његове скупљене песме изишле су 1881. у Панчеву. 

Као код готово свију српских песника четрдесетих година, и код Меда Пуцића 
има више добрих намера но праве поезије, више лепих мисли но добрих стихова, више 
родољубља но уметности. Он је, уопште, био више апостол словенске и српске идеје но 
књижевник у правом смислу речи. Овај заслужни јавни радник био је »последњи бард 
дубровачки«, за тренут је васкрсавао из прошлости стару дубровачку књижевност и 
везивао је са новом српском књижевношћу. 



ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 


152 





АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 


ДАНИЛО МЕДАКОВИЋ 


р 

ођен iy. децембра 1819. у Зрмањи, у Лици, где је свршио немачку 

основну школу. У Задру је свршио гимназију 1838. До 1839. био је у Србији учитељ 
кнежеве деце и чиновник у државној служби, а потом, до 1845, секретар кнеза 
Михаила. 1845. оде на студије у Берлин и 1847. постане доктор филозофије. 1847. 
отворио је српску штампарију у Новом Саду, улази у политику и јавни рад. Он креће 
цео један низ српских листова: 1848. Напредак, Србски дневникг од 1852. до 1859, 
Седмицу од 1852—1858, алманахе Ласту и Годишњак, постаје главни публицист 
српски педесетих година. 1859, после династичке промене, прелази у Србију и ту остаје 
до 1862. Враћа се у Нови Сад, 1863. попово креће Напредак и безуспешно покушава да 
настави политички рад. Повучен из јавнога рада, умро је у Загребу 5. новембра 1881. 

Медаковић је био активан јавни радник и за Србе педесетих година био оно што 
је око 1820. био Димитрије Давидовић, око 1840. Теодор Павловић, око 1865. Светозар 
Милетић. Он је створио читалачку публику српску, био један од главних будитеља 
народне свести у тешким временима, и организатор књижевног рада српског 
педесетих година. 

Од њега је остало дело Пов±стница србског народа од напстарш времена до 
године 1850 (I—IV, Нови Сад, 1851. до 1852). Медаковић је тим делом допунио једну 
велику празнину у српској књижевности: дао је популарну целокупну историју српског 
народа. Он је тај посао узео да ради не као научник, но као национални радник. Његов 
циљ је био у народу пробудити: »топло чувство и достојну памет спрам наши 
исторични хероја, спрам свију славни дела наши прародитеља. Понос народни, љубав 
свом народу, живо осећање спрам свега онога, што је велико, сјајно, славно и Богу 
угодно...« Као таква, ова књига је образац патриотске историје, и утицала је на буђење 
свести кад широких слојева народних и на историјско васпитање нашега 
романтичарског нараштаја. 



ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 


153 





АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 


ЉУБОМИР П. НЕНАДОВИЋ 



ивот. 


Унук кнеза Алексе Ненадовића и син проте Матије 


Ненадовића, Љубомир Ненадовић се родио 14. септембра 1826. године у Бранковини, 
у ваљевском округу. Гимназију је свршио у Београду, и ту је почео учити и Лицеј. Од 
1844. до 1848. био је студент на универзитетима у Прагу, Берлину и Хајделбергу, и 
тада је путовао у Швајцарску и у Париз. По повратку, 1848, постао је професор 
београдског Лицеја. 1851, због листа Шумадинке који је покренуо, дође у сукоб са 
влашћу, и, добивши одсуство, оде у Италију и Француску. До 1857. служио је у 
Министарству просвете и унутрашњих дела. 1857. био је на Цетињу; 1858. био је 
секретар српскога посланства у Цариграду, 1859. постао је начелник Министарства 
просвете. 1868. буде стављен у пензију, и до 1874. живео као пензионер у Ваљеву. Од 
1874. до 1878. бавио се у Црној Гори. 1878. вратио се у Србију и настанио се у свом 
родном месту, у Ваљеву. 1892. Народна скупштина, у знак народнога признања, 
одредила му је годишњу помоћ од 4.000 динара. Умро је у Ваљеву 21. јануара 1895. 
године. 


КЊИЖЕВНИ РАД. — Ненадовић се јавио у књижевности још врло млад и на њој 
је радио до саме смрти. Прве две књиге песама изишле су му 1849: Песме у Земуну, и 
Славенска вила, ћирилицом у Карловцима, латиницом у Загребу. Ново издање песама 
изишло је у Земуну 1860. Спев ДопчиновићЂ Воин, изишао је у Земуну 1861. Од 1850. 
до 1857, са прекидима, издавао је у Београду врло популарну Шумадинку, где је 
изишао велики део његових песничких радова и путописа. Издао је такође и две књиге 
алманаха Шумадинче (Земун, 1852. и 1853). Као своју академску беседу штампао је у 
Београду 1889. Поглед на поезију и њен утицај на човечанство. Од његових превода 
вреде помена: драма НаполеонЂ Бонапарта (1850) од Александра Диме Оца и 
Историја француске револуције (1863) од А. Мињеа, дело у своје доба јако омиљено и 
много читано у либералним омладинским редовима. Ненадовић је издао и један део 
заоставштине свога оца: Мемоаре npome Матије Ненадовића (Београд, 1867; друго 
издање Српске књижевне задруге, Београд, 1893) и његова писма о ратовању на Дрини 
1811—1813 (Београд, 1861). 

Скупљена оригинална дела Љубомира П. Ненадовића изишла су у два непотпуна 
издања, оба у Београду; једно у 13 свезака, од 1881. до 1885, друго у 20 свезака, од 1892. 

ДО 1895. 

ПЕСНИК. — Ненадовић је један од првих Србијанаца који су се школовали на 
страни и започели радити на књижевности. Откако је почео писати, 1843, у 
београдској Подунавци, па до саме смрти радио је без прекида и озбиљно. Он је ушао у 
књижевност са извесним филозофским образовањем, био присталица рационалне 
филозофије и поштовалац Доситеја Обрадовића, и његова поезија је рационална, 



ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 


154 





АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 


дидактична и етичка. У ствари, он је на књижевност гледао увек као на средство за 
ширење истине и добра међу људима, био морализатор, у том духу уређивао 
Шумадинку, писао поучне списе као Свештенство и ратарство, и у старости 
написао цео један низ поучних прича за народ (као Први лонац, Зле очи, Некаје срећа 
ма и луда била). Као Обрадовић он пише басне, ставља их у просте и прозаичне 
стихове, додаје им »наравоученија«, а у Записима даје опште моралне поуке и савете 
за живот. По угледу на Шилерово Звоно написао је неколико већих песама, као што су 
Попара, Кузман, Манити глумац, Столар, Једна ноћ, Бербер Трајко, — песме 
проткане размишљањима, изрекама, општим мислима популарне филозофије о 
пролазности свега на земљи, о ништавилу живота, о правди, о слози, о слободи, о 
народности, о љубави према људима, о безмерности простора, и тако даље. Све је то 
казивано да поучи и да упути. То је поука у оквиру поезије. 

Његови стихови су прости и развучени, сликови врло обични и слаби, цела 
поезија одвећ налик на прозу. Ненадовић је био образован човек, пун лепих идеја и 
добрих намера, али хладан, без осећања и без песничког талента. Све то могло је 
занимати полукњижевну публику, код које је он кроз цео свој живот остао врло 
популаран, али као поезија није се могло одржати. 

ПУТОПИСИ. — Од своје младости Ненадовић је волео путовати и добар део 
својих путовања описао је у лепим путничким писмима (у Шумадинци: 1850. писма из 
северне Немачке, 1852. и 1855. писма из Швајцарске, 1855. писма из Париза). Млад, 
здрав, имућан, он је чило и весело облетао Европу и своја путовања описивао у 
занимљивим писмима која одликује занимљивост, хумор, ведрина и природност. 
Писма из Швајцарске и прва писма из Немачке одају ведар дух, младићко 
расположење и животну радост: писма из Италије више су посвећена владици 
Његошу, са којим се Ненадовић на путу сусрео; друга писма из Немачке показују већ 
зрелије духовно стање и извесну скептичну филозофију. Писма о Црногорцима су 
опевање Црне Горе и њених становника, слика одушевљена и идеализована, али 
занимљива, пуна анегдота и духа. 

Сва та писма имају пријатан интимни карактер. За своја путничка писма из 
Швајцарске рекао је Ненадовић 1852. у Шумадинци: »Ова путничка писма нису 
писана с том намером да се игде печатају, које ће се из њиовог простог и сасвим 
искреног приповедања видити — но кад се у свет пуштају, сваки читатељ, коме је воља, 
може држати да су управо њему писана, почем њега ради само се и печатају-« То се 
може проширити и на сва Ненадовићева писма. у свим својим путописима он није 
уметник утанчаног укуса и више осетљивости који казује своје утиске и даје књижевне 
описе — но срдачан и природан човек који добродушно и духовито прича шта је видео 
и како је кроза свет пролазио. Њега не занима толико сама природа и утисци које она 
буди у њему, но у првом реду људи, њихов живот, нарави, уредбе. Он не удара у неку 
високу филозофију, но насмејано прича шта му се на путу дешавало, онако као што 
пријатељ пише пријатељу у интимном писму. И то је оно што се допадало у његовим 
путописима: лака филозофија живота, добродушна и ведра шала, љубав према 
људима, према слободи и правди. Сва та пријатна, ведра и разумна причања имају 
нарочити чар који долази од лепе душе самога писца. Ненадовићеви путописи су први 
добри покушаји своје врсте у српској књижевности, са разлогом су имали великога 
успеха, и данас се још могу пријатно читати и сачували су књижевну вредност. 



155 





АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 


Ненадовић је један од најпопуларнијих старијих писаца српских, и у широј 
књижевној публици он је стекао готово исте симпатије на које је раније наишао 
Доситеј Обрадовић, са којим иначе има толиког заједничког. »У своје време — писао је 
1887. Милорад Шапчанин — учинили су Ненадовића Попара и Јована Илића Хасан 
Пепељар толики утисак да су их наизуст знале чак и старе судије и помоћници 
начелства.« Искрен патриот, словенофил, слободњак, моралист, добар човек, лак и 
пријатан писац — он је привлачио и својим идејама и својим писањем. Као песник није 
се могао одржати, али је остао као уредник популарне Шумадинке, једног од 
најранијих и најбољих књижевних листова у Србији, и као писац ведрих и пријатних 
путописа, где се показао добар стилист и један од оснивача данашњег књижевног 
стила српског. 



156 





АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 


МИЛИЦА СТОЈАДИНОВИЋ СРБКИЊА 


р 

ођена је у селу Буковцу, у Срему, 1830. године. Школе је мало учила; у 

родитељској кући, поред оца сеоског свештеника, сама се образовала великим 
читањем и општењем са људима од пера. После очеве смрти дошли су за њену 
породицу рђави дани. Она одлази у Србију, где живи код пријатеља. 1878. умрла је у 
Београду заборављена и у беди.72 

Као готово сви људи њенога нараштаја она се огледала на поезији. Почела је 
певање још као млада девојка, 1847, и јављала се готово по свима листовима српским 
онога времена. Издала је три књиге Песама (1850, 1855. и 1869), готово искључиво 
патриотске и моралне садржине. У своје доба, као прва жена која је живље ушла у 
књижевност, слављена је као велика песникиња. Била је у пријатељству са свима 
главним песницима српским, дописивала се и са појединим немачким и чешким 
писцима, имала велики глас у целом књижевном свету српском. И као девојка која је 
морала водити обзире, и као присталица објективне лирике где се интимна осећања 
имала крити, она пева опште песничке теме, општа места старинске поезије. Али, 
њена је поезија безлична, безизразна, општа, сувише пригодна и конвенционална. 
Она нема осећања ни за језик, ни за стил, ни за ритам. У њеним стиховима има много 
патриотизма, много морала и поуке, много љубави за књижевност, али нема поезије. 

Значајније је њено дело У Фрушкоп гори, дневник писан 1854. године, које је 
штампано у три свеске (Нови Сад, 1861; Земун, 1862; Нови Сад, 1866). То су интимне 
белешке хватане с дана на дан, исповести једне идеалисткиње коју живот 
немилосрдно обмањује, у којима има нежности, сањарија и топлине, и један леп 
докуменат за интимно познавање душа тога доба. 

Милица Стојадиновић је уопште занимљивија као појава но као књижевница. То 
је прва српска жена која се огледа у оригиналном књижевном раду и њен живот 
поетичнији је но њено дело. 



ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 


157 





АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 


III РОМАНТИЗАМ 



ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 


158 





АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 


КУЛТУРНЕ И КЊИЖЕВНЕ ПРИЛИКЕ 



ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 


159 





АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 


РЕАКЦИЈА ПОСЛЕ 1848 


1848. у »обе Србије«, у српској јужној Угарској и у Кнежевини Србији, осећао се 
јак покрет у омладини, револуционарно—националан, панславистички и 
великосрпски у политичким тежњама, романтично-националан у књижевном 
погледу. Млади су узимали у своје руке водство над српским духовима, и у 
књижевности су увелико почели сузбијати старе идеје. Али сав тај напредак био је 
нагло угушен политичком реакцијом после 1848. У целој Европи владари и владе 
стали су угушивати тежње за политичким слободама, друштвеном правдом и 
националном независношћу, и што су осетили остали европски народи осетили су и 
Срби, не само у Аустрији но и у Србији. Србима у Аустрији после 1849. била је дата 
нека врста националне самоуправе, такозвана Српска Војводина, али тако удешена да 
су Срби у њој били мањина, и тако управљана да су били и политички и национално 
притиснути, лишени свих грађанских права, гоњени и као народност и као грађани, 
под пуним притиском сурове полиције и бруталне централне власти са 
германизаторским тежњама. У Србији је сав омладински, либерални и национални 
покрет око 1848. насилно угушен и отпочела је владавина цензуре и бирократског 
угњетавања. У то време, педесетих година, »обе Србије« падају у тежак положај. Јаван 
живот потпуно је обустављен, строга цензура гуши сваку слободнију и напреднију 
мисао, књижевни рад се једва осећа, публика је заплашена или равнодушна, и тих 
десетак година иду у најнеплодније и најпразније године српске књижевности. 



160 





АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 


ЦЕНТРИ СРПСКЕ АКТИВНОСТИ 


у 

о овом периоду дешава се Једна знатна промена: центар српске духовне 

активности који је до краја XVIII века био у Бечу, потом до пред 1848. у Пешти, 
помиче се ка југу и прелази у Нови Сад. Од XIV века, склањајући се од турске навале, 
Срби су свој центар стално повлачили ка северу: после Скопља, крајем XIV века, такав 
центар постао је Крушевац, у XV веку Смедерево. На крају XVIII века такав центар је 
Беч. Уколико су Турци сузбијани, српски центар се помицао на југ. Око 1825. такав 
центар постаје Пешта, од четрдесетих година ту улогу почиње преузимати Нови Сад. 
Доста велико место, са врло предузимљивим српским становништвом, »највеће српско 
опшчество на свијету« како га је Вук Караџић назвао још 1817, на згодном 
географском положају, у центру Српства у Угарској, недалеко од Србије, Нови Сад 
постаје српски центар. 1816. добија српску гимназију,73 од 1831. прорадила је у њему 
српска штампарија, а четрдесетих година и друга. Учени људи и писци почињу се 
стицати у њему. Пред 1840. он има на 10.000 српских становника, трговина и земља су 
у српским рукама, национална свест је врло јако развијена. Педесетих година, када је 
Војводина отцепљена од Угарске, Пешта губи значај који је некада имала за Србе. 
Нови Сад постаје средиште духовног живота српског, »отечество учених Србаља«. 
Педесетих година у њему се крећу и политички и књижевни листови: Србски 
дневникЂ, ВЈжна пчела, Вопвођанка, Седмица. 

Духовни живот у Новом Саду се развио нарочито шездесетих година, од увођења 
уставног живота. 1864. преноси се из Пеште у Нови Сад Матица српска, што је било од 
великог значаја; оснива се Српско народно позориште; 1865. гимназија постаје велика. 
Највећи део српских листова и књига штампа се ту. Књижевни листови ту излазе: 
Даница, Jaeop, Матица. Главни српски писци станују у Новом Саду. Новосадски 
политички листови, Србски дневник и Застава, дају правац у целом српском народу. 
Књижевне прославе, велики национални скупови, културне установе прво отпочињу у 
Новом Саду, који игра улогу »Српске Атине« све до почетка седамдесетих година, када 
духовна хегемонија српска прелази на Београд. 



ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 


l6l 





АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 


НЕМАЧКИ РОМАНТИЗАМ И СЛОВЕНСКИ 

РОМАНТИЧАРИ 


д краја XVIII века па до половине XIX романтизам је захватио све 

европске земље, из Скандинавије и Немачке прешао је на латинске земље Француску 
и Италију, па и на словенске. Аустријским Словенима, па и Србима, романтизам, као и 
рационализам, дошао је из немачких извора. Србима је дошао и посредним путем, 
преко чешких, словачких и словеначких романтичара. 

Аустријски Словени, који су стално стајали под духовним утицајем немачке 
културе и књижевности, усвајали су ту нову књижевно-националну струју. Нарочито 
они који су се школовали у Немачкој, махом протестанти, после 1810. прихватили су 
идеје немачког романтизма, који је у то доба вршио духовни и књижевни преображај 
немачког народа. Они су оно што су налазили код Немаца преносили на Словене, 
место Germania или Teutonia стављали Slavia, место Deutschheit — Slovanost, место 
Alldeutschland — Všeslavia. Онај исти култ прошлости и историјски национализам који 
су немачки препородитељи проповедали свом народу у борби против Француза и 
њихове културе, почели су, изменивши само имена, словенски препородитељи 
проповедати својим словенским сународницима, којима је грозила опасност од 
Немаца и Мађара. 

Људи који су у том правцу не само посредно но и непосредно утицали на Србе 
били су: Јосиф Добровски, Јернеј Копитар, Павле Шафарик, Јан Колар и Људевит 
Штур. 

Почетак XIX века је доба упоредног изучавања језика, религија, митологија и 
књижевности, и у том општем покрету почело се изучавати и Словенство. Д о б р о в с 
к и, »патријарх и отац славистике«, почео је научно изучавати словенску прошлост, 
хватати везе које постоје између разних словенских језика. Иако сам лично није 
веровао у будућност Словена и своја дела писао на немачком језику, он је својим 
научним проучавањима дао Словенима једну идеју о њиховој прошлости, казао им оно 
што су некада били. Други су после њега дошли и до краја ишли у његовим идејама, из 
те заједнице у прошлости и заједнице језика извлачили закључке душевне заједнице и 
заједничког рада у садашњости. Добровски у својим проучавањима, нарочито када је 
изучавао питање ћирилице и латинице, стао се јако занимати Јужним Словенима, у 
првом реду Србима и Хрватима. Он је имао и личних веза са Србима, својим саветима 
помагао покретаче Новина сербскихЂ 1813, као и Вука Караџића у првом почетку 
његова рада. Из његових списа, често навођених и делимично превођених у српској 
књижевности у почетку XIX века, Срби су се упознали са словенском прошлошћу и 



ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 


1б2 





АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 


односима између разних словенских језика, стицали осећање словенске заједнице и 
солидарности. 

Словенац ЈернејКопитар био је од врло великог и непосредног значаја по 
развитак идеја и књижевности код Срба у првим десетинама XIX века. Још млад, он је 
сасвим ушао у идеје немачког романтизма, и у своме народу почео се бавити народним 
језиком и народном поезијом. Као цензор словенских књига у Бечу и као сарадник 
бечких романтичарских листова за словенске књижевности, он се још пре 1810. јако 
заинтересовао за Србе и Хрвате, тражио људе који ће га обавестити о српскохрватском 
језику и прикупљати народне песме, о којима се у западном свету било већ чуло. Он се 
ради тога обраћао на све стране. Његова срећа и срећа по српску књижевност била је 
што је 1813. наишао на Вука Караџића, кога је увео у своје идеје и планове, упутио га у 
граматичарски и сакупљачки посао, руководио га у свима његовим пословима. 
Копитар је уверио Караџића да народни језик треба да потисне црквени и обавестио га 
о правој вредности народних песама, подржавао га и морално и материјално у тешким 
борбама које је овај имао да издржи са својим противницима. Он је Караџићеве 
резултате саопштавао западном научном и књижевном свету, преко Грима и Гетеа 
створио интересовање за српски језик, и њему лично има се захвалити што је српска 
народна поезија стекла европски глас. 

Утицај ЈанаКоларана Србе био је још непосреднији и живљи. Било је мало 
људи који су имали тако широко словенско осећање као што је то био случај са Јаном 
Коларом. Под речју »наш народ« он је обухватио сва словенска племена без разлике. 
3a Србе он је имао нарочитих симпатија, и српски језик и српска народна поезија су га 
особито интересовали. У Србима је гледао један од етнички најчистијих и најсвеснијих 
словенских народа, код којега су најбоље сачуване старе словенске особине. Тражећи 
словенску концентрацију, он је српски језик, са руским, чешким и пољским, сматрао 
као један од четири главна словенска језика и тражио да сви Јужни Словени прихвате 
српски језик као свој. Као парох словачке протестантске општине у Пешти, он је имао 
великих веза са Србима, нарочито са Вуком Караџићем и Теодором Павловићем. 
После свог знаменитог спева Slavy Dcera он је постао главни идеолог и теоретичар 
»Славјанства«, културно-књижевног по форми, национално-политичког у ствари, и у 
њему се и код Срба гледао пророк нове словенске вере. Он је врло често навођен и 
превођен код Срба. Његов знаменити чланак О књижевној узајамности међу 
народима и наречјима словенским, манифест књижевног панславизма, изишао је 
прво на српском, у једном српском листу, у 1835, у СербскомЂ народномЂ листу. У 
Пешти он је имао сталног додира са родољубивом српском ђачком омладином, јако 
утицао на њу и развијао у њој ону веру у Словенство која одликује српско поколење 
пред 1848. 

ПавлеШафарикје радио у самој српској средини. Као протестант и немачки 
ђак није могао добити службу у свом завичају, и 1819. дође за професора српске 
гимназије, у Нови Сад, где је остао све до 1833. Он се баца на проучавања 
југословенске, нарочито српске прошлости. Он има двострук циљ: да код Срба развије 
осећање словенске свести и солидарности и да западни словенски свет упозна са 
Србима и Хрватима. У оба правца он је имао пуно успеха. Он је више но ико учинио, 
нарочито преко СербскогЂ л-ћтописа, којем је и у ствари био главни покретач, да се 
Срби упознају са словенском прошлошћу, да стекну појам о сувременом стању 



163 





АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 


Словенства, и да преко тих општих научних знања дођу до словенске свести. Са друге 
стране, живећи међу Србима, он је први научно почео проучавати српску прошлост и 
српски језик, први стао испитивати старе српске споменике и прикупљати грађу за 
историју српске књижевности, и у том погледу имао толике заслуге да га је Србски 
летопис 1863, забележивши његову смрт, упоредио са словенским апостолима 
Ћирилом и Методијем. 

Добровски и Шафарик били су више научењаци, Колар више идеолог и 
теоретичар, Словак ЉудевитШтур био је практични радник, организатор, 
агитатор словенски, човек који је непосредно образовао српску младеж пред 1848. 
Кнез Михаило га је школовао у Немачкој и издржавао као професора на пожунском 
лицеју. На том месту Штур је постао духовни вођ и васпитач све словенске омладине, 
уливао у њу не само словенско осећање но готово словенски фанатизам. Под његовим 
утицајем створене су прве српске ђачке дружине и васпитало се неколико важних 
људи, међу којима прво место заузима Светозар Милетић. Он је својим ученицима 
уливао не само широко осећање словенске солидарности но им је нарочито развијао 
љубав према народној поезији уопште, дајући српској народној поезији једно од 
главних места. Његова књига о словенским народним песмама, коју је 1857. Јован 
Бошковић превео на српски, јако је утицала на књижевно-романтично васпитање 
младог нараштаја српског. 

Под свим тим утицајем тих словенских будитеља развило се у млађем српском 
нараштају, нарочито четрдесетих година, врло живо словенско осећање и јак 
књижевно-национални покрет, чије је главно обележје: словенски национализам у 
политици, романтизам у књижевности. Под непосредним утицајем Колара и Штура 
оснивају се ђачке дружине српске, које имају своје писане књижевне органе. 1846. те 
дружине ступају у везу и издају 1847. збирку панславистичко-романтичких радова 
Славлнка. У покрету од 1848. та омладина, груписана око листа Напретка, игра врло 
револуционарну улогу. Покрет је захватио и Србију. Око Дружине младежи српске 
групише се не само лицејска омладина у Београду но и сви млађи напредни људи. 
Друштво постаје средиште словенске активности, српске националне пропаганде и 
либералног покрета у целој Србији. У свом алманаху Невену слоге (1849) они су 
изнели сав свој програм »славјанства« и »србскости«, »слободе« и »равенства«. 



164 





АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 


УЈЕДИЊЕЊА ОМЛАДИНА СРПСКА 


д шездесетих година настаје велики преокрет и у јавном животу и у 

књижевности. 1859. године Аустрија је побеђена на Мађенти и Солферину и 
принуђена, ради унутрашњега мира, да даје уставне слободе и да попушта 
народностима. Од 1860. враћа се уставно стање, а са њиме и бољи услови за јаван 
живот. У Србији династичка промена од 1858. није била само смењивање на престолу 
но унеколико и победа уставних идеја. Иако се нису испунила сва очекивања младих 
либерала, ипак су се услови за јаван рад релативно поправили, нарочито од 1860, када 
је на престо дошао кнез Михаило. И у Србији и у Војводини јавни живот се буди, и 
наставља се оно што је насилно прекинуто 1849. 

Прву реч у народу сада узима омладина. Већ доста многобројни српски ђаци у 
Бечу и Пешти почињу се прикупљати и започињати један политички и национални 
покрет. 1861. оснива се у Пешти ђачко друштво Преодница, 1863. у Бечу Зора. И та два 
активна ђачка друштва постају средишта живога омладинског рада и у политици и у 
књижевности. Ђачки и омладински покрет нагло захвата сва места где је било српских 
ђака и по вишим и по средњим школама. Између свих тих ђачких дружина одржавала 
се стална веза. И природно се помислило и на једну заједничку организацију. По 
угледу на немачки Tugendbund и на талијанску Младу Италију оснива се свечано, 
1866, у Новом Саду савез »Младога Српства«, Уједињена омладина српска. 

Друштво је основано са циљем да буди народни дух и да шири српску 
књижевност. У њу су ушли не само ђаци но и млађа интелигенција, трговци, 
занатлије; у један мах она је била не само савез ђачких дружина но и певачких, 
учитељских, трговачких и занатлијских. Покрет је захватио нарочито Војводину и 
Србију: у Војводини, он се окренуо у једну националну и антиклерикалну странку; у 
Србији, где је због мање повољних политичких прилика мање имао маха, добио је 
карактер једне либералне, антиапсолутистичке и национално одлучне странке. 
Доцније, око 1870. године, покрет се, у много мањем обиму, проширио и на Хрватску, 
Далмацију и на Црну Гору. 

Организација Уједињене омладине српске почела се живље изводити тек 1867. 
Али те године, на другој омладинској скупштини у Београду, због либералних 
манифестација, дошло се у сукоб са реакционарном српском владом и тиме рад у 
Србији буде отежан. 1868, после убиства кнеза Михаила, Омладина, осумњичена да је 
била духовни подстрекач тога дела, била је прогоњена у Србији и у Војводини, и њен 
рад је био за неко време заустављен. Али омладинске скупштине се стално држе: 1868. 
у Великом Бечкереку, 1869. у Великој Кикинди, 1870. у Новом Саду, 1871. у Вршцу. И 
српске, а нарочито мађарске владе су са неповерењем гледале на овај покрет, и 1871. и 
1872. он је угушен. Било је тешко са једним програмом радити у две разне земље, у 



ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 


165 





АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 


Србији и у Аустро-Угарској. Поред тога, у самој Омладини било је, поред личних 
размирица, и сукоба локалне природе, између војвођанских и србијанских 
омладинаца, и сукоба начелне природе, између старијих и умеренијих либерала и 
млађих, напреднијих социјалиста. Гоњена и од пештанске и од београдске владе, 
растрзана унутрашњим борбама, без сигурне материјалне подлоге и одређеног 
програма рада, Омладина није могла бити дуга века. Престанак друштвеног органа 
Младе Србадије, 1872, значио је крај омладинске организације. 

Уједињена омладина српска отпочела је као савез ђачких друштава, потом је 
постала организација целог млађег нараштаја ради културно-националних циљева, 
најзад је постала национално-политичка странка, која је стала на чело целог српског 
народа. Захвативши готово све крајеве и све сталеже српске, она је започела обилан 
рад у свима правцима. Предавањима, »беседама«, часописима, књигама, алманасима, 
она је радила на националном васпитању српског народа, на национализацији 
целокупног живота српског. Године њеног рада биле су узбуркана доба када су се 
потлачене нације буниле и када су се националне државе стварале: то је било доба 
устанка Луке Вукаловића (1861), бомбардовања Београда (1862), пољског устанка 
(1863), грчког устанка на Криту (1866) и кривошијског устанка у Боки Которској, 
очишћења градова у Србији од последњих турских посада (1867), доба стварања 
уједињене Италије (1859. и 1870) и уједињене Немачке (1866. и 1870—1871). У тој 
атмосфери мислило се да је куцнуо »извесни час« српског ослобођења и уједињења, 
прекоравала се Србија што педесет година остаје у »блатомиру«, обожавала се Црна 
Гора која је непрестано на ратној нози, и Омладина је српске духове позивала за 
блиско дело националног ослобођења и уједињења. 

Омладина је у посао ушла са широким програмом и великим плановима. То је 
било доба полета, заноса, наде и вере у победу. Али успех није одговарао великим 
очекивањима. Пре свега, Омладина, која је означавала једну општу, прилично 
магловиту тежњу за националним и човечанским напретком, обухватила је људе од 
разних, чак и супротних праваца. Било је у њој старијих људи, васпитаних у 
»славјанском духу«, који нису ишли даље од поетскога панславизма; било је млаких 
либерала, који су тражили скромну уставност и рад на »српској култури«; било је 
идеолошких демократа, који су сневали једну балканску републику као саставни део 
велике демократске републике Сједињених Држава Европских; било је, најзад, и 
социјалиста, који су сматрали да је политичка и национална слобода само услов рада 
на економском ослобођењу радних маса, да је уједињење и ослобођење Српства само 
»један колут на ланцу других слобода«. За тако постављене велике задатке није било 
довољно снаге, и све се више сводило на речи и на почетке и покушаје. Али то не 
умањава значај овога покрета. То је први духовни покрет који је захватио цео српски 
народ, у коме се упоредно и споразумно радило и у Србији и у Војводини. То је први 
пут да једно српско поколење у целини уђе у јаван живот. Тада су се створиле прве 
политичке, либералне, странке и у Војводини и у Србији, тада се израдиле идеје које 
ће дуго међу Србима живети и започео цео један књижеван покрет који ће дати људе и 
дела од вредности. Све што је у српском јавном животу и књижевности вредело, и у 
политици и у књижевности и у науци, прошло је кроз школу Уједињене омладине 
српске. Ако се ни изблиза није остварило све оно што је Уједињена омладина српска 
маштала, остало је ипак несумњивих резултата: цела једна национално-либерална 
идеологија, либералне странке и у Србији и у Војводини, романтични национализам, 



166 





АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 


и цела једна књижевност, романтична књижевност, која је дала велики број писаца, 
међу којима је било неколико првога реда. 



ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 


167 





АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 


ОМЛАДИНСКА ИДЕОЛОГИЈА 


ред 1848, Срби, у идејама својих непосредних учитеља Јана Колара и 

Људевита Штура, зову се »Славјани« и сневају о »великој Славији« и »Славјанском 
Царству«, али и осећање »србства« и идеал »србскости« увек сујаки. 1848. је врхунац 
словенског осећања код Срба; после тога то осећање слаби, а искључиво српско 
национално осећање јача. Свакако, словенско осећање код Срба и доцније је јако, и то 
се видело приликом кримског рата (1853—1856), приликом словенске етнографске 
изложбе у Москви (1867), томе су сведок братске везе са руском омладином, 
заједнички рад са бугарском емиграцијом и хрватским и словеначким родољубима, 
али поред свега тога завлађује оно што је Штур горко називао »себично родољубље«. 
Место идеала »Славјанског Царства« долази идеал »Душановог Царства«, и из 
панславизма четрдесетих година излази ужи српски национализам. 


У духу романтизма, исто онако као што су немачки романтичари идеализовали 
стару Германију и Теутонију, као што су чешки и словачки романтичари идеализовали 
старо, претхришћанско словенство — и српски романтичарски омладинци почињу 
идеализовати српску прошлост, српску историју, коју, по речима Ламартина, »треба 
певати а не писати« и која је »песма што још није готова«. Они схватају историју као и 
немачка историјска хајделбершка школа: да је њен задатак да диже национални 
понос. Историјско осећање било је увек врло живо код Срба, народна поезија сачувала 
је све успомене на прошлост, и нови нараштај сав се окренуо слављењу историјске 
прошлости, налазећи у њој не само утехе за садашњост но и снаге за борбе у 
садашњости и вере у бољу народну будућност. 


Европски романтичари су прихватили идеју Жан-Жака Русоа: да цивилизација 
квари човека, да је човек најбољи у примитивном стању и да се зато треба »враћати к 
природи«. Српски национални романтичари, у томе смислу, стварају култ простог 
народа, коме придају све могуће духовне, моралне и националне врлине. За њих је 
српски народ најблагороднији, најјуначнији, најбољи народ на свету. »Српски је прост 
народ, вели Вук Караџић, поштенији, паметнији и просвјештенији од свију народа које 
сам ја до данас виђао, а виша класа нашега народа онаква је као што је њено 
воспитаније...« Као што су немачки романтичари устали на туђинску, нарочито 
француску културу, на оно што је Фихте презриво називао die Auslanderei, тако српски 
романтичари устају на »трули Запад«, од кога долазе сва зла и несреће. Зато се 
идеализује народни живот, село, задруга, народна поезија, народна филозофија, устаје 
се против »више класе«, истиче се идеал: бити што ближи народу, осећати, говорити 
као он, носити се, живети као он, једном речју: бити чист, сиров Србин, Србенда. 


На све стране хоће се национализација. Почиње се носити или средњовековно 
одело, душанке и лазарице, или сељачко одело. Не зове се више господине, госпођо, 


ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 



168 





АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 


госпођице — но брате Србине, сестро Српкињо; место ви цео свет почиње говорити 
једно другом ти. Народна имена, која је црква раније прогонила намећући 
календарска, почињу се давати деци. Они који су при крштењу добили календарска 
имена окрећу их у народна. Тимотије Атанацковић постаје Богобој Атанацковић, 
Алексије Радичевић — Бранко Радичевић, Ђорђе Поповић — Ђуро Даничић, Коста 
Новаковић — Стојан Новаковић, Јанићије Кујунџић — Милан Кујунџић, Јован Грчки 
— Јован Грчић. Ко се звао Ђорђе зове се Ђурђе или Ђурађ или Ђорђије; Димитрије 
постаје Дмитар или Гмитар. Иде се тако далеко да се посрбљавају и имена страних 
писаца. Фридрих Готлиб Клопшток назива се Љубомир Богољуб Клопшток. 
Посрбљавају се имена празника: Св. Георгије, Јован Крститељ, Вознесеније, 
Рождество Христово, Воскресеније — постају Ђурђевдан, Ивањдан, Спасовдан, Божић, 
Ускрс. Славе се и црвеним словима пишу у календару српски свеци: св. Сава, Арсеније 
I, Василије Острошки, Петар I Цетињски, Мајка Аигелина, Стефан Пиперски, Ђорђе 
Кратовац, итд. И људи из источних крајева почињу писати јужним наречјем. Из језика 
се избацују речи туђинског порекла. Играју се народне игре, скупљају се и певају 
народне мелодије. Општи идеал постаје бити Србин од главе до пете, у свим 
унутрашњим и спољашњим манифестацијама свога бића, Сав Србин. 

Као романтичарски национални покрети код других народа, као што је било 
уопште око 1848, тако је и српски национални романтичарски покрет имао либерално 
обележје. Српски омладинци су обожаваоци Гарибалдија и Мацинија и њиховог 
републиканског национализма: они симпатишу Међународној лиги за мир и слободу, 
која је око 1870. године била средиште републиканског и демократског покрета у 
Европи. Омладина је са великом љубављу пратила републиканске покрете у 
Француској и Шпанији. У унутрашњој политици омладинци су уставовци и либерали: 
борећи се против апсолутизма кнеза Михаила, траже уставну слободу, »народну 
владу« у Србији, демократизацију и националну аутономију у Аустро-Угарској, која 
има да постане нека врста источноевропске Швајцарске. Они хоће један федеративан 
савез са балканским народима, са крајњим циљем: Савез Балканских Земаља или и 
Савез Дунавских Држава. 

Док је старији нараштај, у коме је било толико црквара и православаца, био 
окупљен око митрополита и патријарха, омладински нараштај, иако деистички, кида 
са црквеним предрасудама, постаје одсудно антиклерикалан, али не антирелигиозан. 
Нарочито у Угарској, у оквиру српске црквено-школске аутономије, омладинци воде 
живу борбу против црквене јерархије. У то доба, и под утицајем тих нових 
слободњачких и слободоумних идеја, на чело народа место црквених 
великодостојника долазе млади либерални световњаци. Оно што је некад за угарске 
Србе био митрополит Стеван Стратимировић и патријарх Рајачић постаје у новоме 
добу млади адвокат и новинар Светозар Милетић. 

Шездесетих година три главне идеје владају у младим духовима српским и 
изражавају се у српској књижевности: крајњи српски национализам, политички 
либерализам и световњачки антиклерикализам. 



169 





АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 


ЛИСТОВИ, ЧАСОПИСИ И АЛМАНАСИ 


К“ 

Ш 'Џ ао и све, тако и часописи у романтичарском периоду постају бољи и 

књижевнији. У то доба се врши деоба између публицистике и књижевности, између 
политичких листова и књижевних часописа и јављају се први прави књижевни 
часописи српски. 


Не значи то да штампа није напредовала. Листови, нарочито од шездесетих 
година, све су многобројнији, и све бољи. 1852. године Данило Медаковић је у Новом 
Саду кренуо Србски дневникЂ, један од ретких словенских политичких листова у 
Аустрији, који ће за неких дванаестак година, до 1864, остати главни орган српскога 
народа. Лист је уређиван у патриотском и словенском духу, и, савлађујући велике 
тешкоће од стране цензуре, имао је успеха, дотерао до 2000 претплатника, што је за 
оно време био незапамћен број. Медаковић је својим СрбскимЂ дневникомЂ створио 
читалачку публику познијим политичким листовима српским. Шездесетих година 
јавља се неколико добрих политичких листова српских, конзервативни Budoedam у 
Београду (1861—1876), у коме се, нарочито у почетку, поклањало много пажње 
књижевности, и два либерална органа, застава Светозара Милетића (прво у Пешти, 
потом у Новом Саду, од 1866. до данас)74 и Србија Љубомора Каљевића у Београду 
(1867—1870). Оба добро уређена листа били су политички органи Уједињене омладине 
српске, уређивани су врло начелно и књижевно, и остали су као пример идеолошких 
листова. Други листови имају све мању везу са књижевношћу, и штампа се одваја и 
развија независно од књижевности. 


Књижевни листови се тек поступно ослобађају од дневне политике и зависности 
према политичким листовима. Педесетих година, као и четрдесетих, часописи су или 
као додаци политичким листовима, или су мешавина између дневне политике и лаке 
литературе. 1851. Милорад Медаковић кренуо је у Земуну Вопвођанку, »лист за 
књижевност, забаву и живот«, у коме се поред Његоша јављао и Јован Ст. Поповић и 
Јован Илић. Одзив је био слаб, а када му је забрањен прелаз у Србију, престао је 
излазити. Медаковић није имао више среће ни са листом ВЈжном пчелом (1852),75 на 
чијем књижевном додатку радили су: Јован Ст. Поповић, Богобој Атанацковић, Јован 
Хаџић и Јован Сундечић. Лист није имао успеха и престао је исте године. Дужег века и 
већег утицаја била је Седмица, »лист за науку и забаву«, коју је данило Медаковић 
кренуо 1852. у Новом Саду, као додатак СрбскомЂ дневнику. Медаковић јој је био 
уредник до 1854, отада па до престанка, 1858, излазила је под једним одбором млађих 
писаца, у коме су, између осталих, били и Ђорђе Поповић и Јован Ђорђевић. Седмица 
је имала велики књижевни успех, и за кратко време стекло се у њој све оно што је 
имало гласа у тадашњој српској књижевности. У њој су радили не само старији писци, 
као Јован Ст. Поповић и Јоксим Новић Оточанин, но и млађи, као Јован Илић, Јован 
Јовановић, Ђура Јакшић, Стеван Влад. Каћански. Оно што је била Седмица за 


ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 



170 





АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 


Војводину била је Шумадинка за Србију. Љубомир П. Ненадовић, тада већ писац од 
гласа, кренуо је тај лист 1850. у Београду, и са прекидима издавао до 1857 (1850, 1852, 
1854—1857). Лист занимљив, разноврстан, често духовито писан, са добрим 
сарадницима (међу осталима, Његош, Јован Ст. Поповић, Јован Илић), националан и 
либералан, имао је лепог успеха и оставио је трага и добрих успомена. Ђорђе Малетић 
је у два маха покушао да крене часопис: од 1856. до 1858. уређивао је земунску 
Подунавку, а 1858. у Београду, заједно са Владимиром Вујићем, поучни лист 
РодолЈобацЂ. Сви ти листови, иако су некоји од њих као Седмица и Шумадинка били 
знатно књижевнији, нису били још прави књижевни часописи, но мешавина између 
политичко-поучног листа и књижевног часописа. 

Тек од шездесетих година, откако је романтизам преовладао у српској 
књижевности, јављају се и прави књижевни часописи. 1860. године, под уредништвом 
Ђорђа Поповића, почела је у Новом Саду излазити Даница, први чисто књижевни 
часопис у српској књижевности. Штампана новим правописом, искључво књижевна и 
забавна, она је прикупила око себе готово све млађе писце српске, и што је у оно доба 
српска књижевност могла дати, то је Даница давала. У њеном уредништву су били 
Јован Јовановић и Лаза Костић, и на њој су поред те двојице радили: Ђура Јакшић, 
Јован Илић, Стеван Каћански, Јаков Игњатовић, Љубомир П. Ненадовић, Јоксим 
Новић Оточанин и цео један низ мањих омладинских писаца, нарочито песника. Она 
је из почетка била нека врста књижевнога органа омладинског романтизма, али већ од 
1862, откако се уредник у политици одвојио од омладинских вођа, млађи се почињу 
одбијати од Данице, која је садржином све слабија, наилази на све мањи одзив, 
последњих година сасвим пада, и гаси се 1871. године. Насупрот Даници омладинци су 
кренули Јавор, који је 1862—1863. излазио у Новом Саду под уредништвом Јована 
Јовановића. Како се Јавор није могао одржати, то је Омладина 1865. кренула Матицу, 
која је, у издању Матице српске, излазила у Новом Саду до 1870, под уредништвом 
Антонија Хаџића. Матица је имала карактер омладинског књижевног органа, у коме 
се скупљали готово сви млађи писци српски, али је дала места и популаризацији наука 
и отворила врата новом реалистичком покрету. Млада Србадија, идеолошки орган 
Уједињене омладине српске, заменила је Матицу, и излазила прво у Новом Саду, 
потом у Београду, од 1879. до 1872, док је, због одлучног националног и либералног 
писања нису угушиле владе у Угарској и Србији. Србија, од престанка Шумадинке 
1857, није имала књижевног листа све до 1865, док Стојан Новаковић није покренуо у 
Београду Вилу, која је за србијанске омладинце била оно што је Матица била за 
војвођанске омладинце, али са нешто научнијим карактером и модернијим идејама. 
Вила је, услед слабог одзива, престала излазити 1868. Уопште говорећи, књижевни 
часописи из доба омладинскога романтизма означавају велики напредак, и тек са 
њима српска књижевност долази до правих часописа. 

Карактеристично је да у овом периоду српске књижевности јављају се 
многобројни хумористични и сатирични листови, најчешће са политичким 
либералним и антиклерикалним тенденцијама, од којих су неки имали и књижевнога 
елемента, као Комарац (1861—1869), Змај (1864—1871) и Жижа (1871—1874). 

Алманаси су изгубили онај значај који су имали у првој половини XIX века. Али, 
јављају се још, као Шумадинче Љубомора П. Ненадовића (1852—1853) и омладински 



171 





АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 


алманаси: Лицејка лицејске омладине у Београду (1862—1864) и Преодница српске 
омладине у Пешти (1863). 



ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 


172 





АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 


КЊИЖЕВНИ УТИЦАЈИ 


у 

XVIII веку Срби су били под јаким руским утицајем; од краја тога века 

осећа се и све више расте немачки утицај. Тај утицај био је посредан и непосредан: 
преко аустријских Словена, чешких и словачких панслависта, и непосредан, право од 
немачке школе и немачке књижевности. Шафарик, Колар, Штур, Копитар, ученици 
немачке науке и књижевности, били су главни научни, књижевни и уопште идејни 
васпитачи Срба у првој половини XIX века. Будући у једној немачкој земљи (све до 
почетка XIX века Срби у Србији звали су Аустрију Немачка), где су школе, као у Војној 
граници, биле немачке, и где је виша настава била немачка, сва српска интелигенција 
у Угарској добијала је немачко васпитање. Немачке књиге се почињу обилно читати, 
немачки писци подражавати. Филозофија се зна по Хегелу и по Кругу, књижевност по 
Гетеу, Шилеру и Геснеру. Шелер, кога је »Млада Немачка« више волела но Гетеа, јесте 
главни песнички узор песницима четрдесетих година; шездесетих година Хајне 
постаје узор младим српским песницима. Српски песници, Бранко Радичевић, Јован 
Суботић, Лаза Костић, почињу писањем немачких стихова. Немачка оријенталистичка 
поезија успешно се пресађује у српску књижевност. Немачка версификација завлађује 
у српској поезији. Књижевни романтизам код Срба углавном је немачког порекла. 

Доста јак био је и мађарски утицај. Живећи међу Мађарима, идући често у 
мађарске школе, Срби су их често узимали за узор, нарочито у национално- 
политичким покретима. Мађарска политичка и књижевна обнова око 1825. имала је 
одјека и међу Србима, и по мађарском примеру Срби су стали национализовати и свој 
живот и своју књижевност, стварати књижевне и уметничке установе. Романтичари се 
упознају са цветном мађарском књижевношћу око 1850. и 1860. године, мађарски 
писци, песници, занесени патриоти и слободњаци, нарочито Петефи, читају се, 
преводе и утичу на српске песнике шездесетих година. 

Европски романтизам је нарочито волео три велика песника: Дантеа, Калдерона 
и Шекспира, нарочито Шекспира. Од шездесетих година у српској књижевности се 
ствара култ Шекспира, она карактеристична шекспиролатрија романтичарских 
покрета. Шекспир се почео славити, преводити и подражавати. Бајрон, чији утицај је 
био тако јак и пресудан у пољској и руској књижевности, код Срба утиче мање и 
посредније, али ипак осетно. 



ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 


173 





АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 


КЊИЖЕВНЕ ИДЕЈЕ 


р 

омантизам, уопште, у књижевности значи превласт осећања и маште над 

разумом, пуну противност ранијем рационализму и класицизму. Док се у немачкој 
књижевности јавио нарочито у виду култа средњега века, у Француској у облику 
индивидуализма, код Срба се јавио у виду ослобођења од школске литературе и 
педагогије, јаког национализма, словенског и српског, враћања ка народу, култа 
народне прошлости и народне поезије, субјективизма, владе »божанствене страсти« у 
поезији. Још у првој половини XIX века има ознака и предзнака романтизма у српској 
књижевности: у сентименталној идеализацији народне прошлости код Милована 
Видаковића, у необузданој, прекипелој поезији Симе Милутиновића, у Његошевој 
љубави за народну поезију, у плачевности песника четрдесетих година и њиховом 
подражавању народне поезије. Естетичар старе школе Ђорђе Малетић већ почетком 
четрдесетих година се жали што млади песници »у сањаријама усладе налазе и у лепој 
вештини неуким читатељима мозак завртети желе«. 

Нов нараштај, онај који је пропевао педесетих година и пуну своју меру дао 
шездесетих година, сав улази у романтичарска осећања и идеје. Настаје ослобођење од 
старе, школске, псевдокласичне књижевности, отрже се од »глођане огромне коске 
коју су Римљани са своје гозбе бацили«, како је говорио један немачки романтичарски 
песник. Нови песници не држе се старе објективне, безличне, умерене и поучне 
поезије, но отпочињу поезију своје личности, необуздане и безобзирне страсти, казују 
сва своја осећања не да поуче но да олакшавају своме срцу, не да просвете но да занесу. 
[Цео један циклус песама Јована Илића носи наслов Ох, и тај наслов могао би се 
проширити на целу српску романтичарску поезију.] То нису више црквена лица или 
бирократи као у ранијем добу, као Лукијан Мушицки, Његош, Никанор Грујић, Јован 
Хаџић, Ђорђе Малетић, Јован Суботић, но или пропали ђаци, или чергаши који се 
нигде нису могли станити, махом људи који су изишли из обичних колосека живота. 
Они хоће одушевљење, и да би »свети пламен«, увек буктао у њиним грудима, они 
пијанство постављају као једну књижевну потребу, алкохолизам сматрају као атрибут 
»богоданог« песника. Њихова поезија има више одушевљења но мере и укуса. Она 
често има карактер грубог анакреонтства и алкохоличарског одушевљења. Они певају 
силну, чулну љубав, душевна очајања, егзалтацију и пароксизме осећања, побуну 
личности, мржњу на баналне људе, на вулгарност и прозаичност живота; за њих је 
аксиома Бајронова реч: »поезија је само страст«. Они су у сталној егзалтацији маште, у 
хипертрофији осећања, у пуној »френетичној поезији«. 


У европском романтизму нарочито је цветала лирска поезија и драма. Исти 
случај био је у српској књижевности. Наши романтичари су у првом реду и изнад свега 
песници, и то песници вреле, реторичне, емфатичне лирске поезије. Еп се напушта, 
комедија се готово никако не обделава, драма се у стиху пише, не само приповетка но 


ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 



174 





АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 


и историја се поетизује. Пева се више и боље но икада у српској књижевности. За 
кратко време млади освајају, потискују старије, некада слављене песнике: Малетића, 
Бана, Суботића, Хаџића, Никанора Грујића. Два песника првог реда, Змај Јован 
Јовановић и Ђура Јакшић, дижу српску лирику на висину на каквој дотле није била, за 
њима се јавља знатан број песника другога и трећега реда, који такође проширују, 
усавршавају српску поезију. Тек тада српска књижевност долази до праве, субјективне, 
чисте лирике, ствара се дефинитивно српска версификација, стиче се један поетски 
језик. Највећа тековина српскога романтизма била је на пољу лирске поезије. 

Али набрзо долази се до песничких злоупотреба. Одметнувши се сасвим од 
контроле разума, песници падају у оргије маште и речи, у болесна фантазирања или 
отужна сентименталисања, у празан вербализам и фразеологију. Природност се 
сматра као баналност, и пева се одвећ подигнутом нотом, у лажном тону. Ствара се 
један шаблон певања и нарочити »појетски« језик. »Војно«, »љуба«, »селе«, »чедо«, 
»лане«, »лаор« или »лаорић«, »миомир«, »бајна нева«, »росно цвеће«, »умилни 
славујак«, румена зора«, »тајни уздисај«, »слатки пољубац«, »чаробни снови«, »гусле 
јаворове«, »кости прађедовске«, »ране косовске«, »тија нојца«, »горке сузе«. Ту су 
диминутиви као: »сићан«, »млађан«, »блеђан«, »тијан«, »росица«, »горица«, 
»песмица«, »звездица«, и тако даље. Пише се натегнутим, свечаним, одвећ китњастим 
стилом. И тако певају сви изреда, и они који немају никаква талента, увек по једном 
истом калупу. 

Та романтичарска лирика дала је неколико песника од вредности, али и знатан 
број стихотвораца и песничких симуланата. Ограничивши се на уздисаје, 
пренемагања, изјаве љубави, алкохоличарске заносе, реторичке клетве, новинарске 
тираде — она је људе од укуса и духа почела изазивати против себе. Још у пуном добу 
њеног цветања, половином шездесетих година, почели су се из самих романтичарских 
редова чути гласови критике и протеста. Крајем шездесетих година злоупотребе те 
поезије биле су толике, незадовољство је било тако велико да су оштре критике 
Љубена Каравелова и Светозара Марковића дошле не толико као нова схватања 
поезије, но као израз општег незадовољства са једном натегнутом, неискреном и 
вербалном поезијом. 



175 





АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 


КУЛТ НАРОДНЕ ПОЕЗИЈЕ 



една од главних одлика српскога романтизма била је љубав према 


народној поезији. 


То је била једна од општих одлика европског романтизма у почетку XIX века. Од 
друге половине XVIII века из Енглеске се разнела љубав према старим народним 
баладама. Збирка владике Томе Персија (Reliques of Ancient English Poetry, 1765) 
почела je тај нови покрет. Књижевни песници који су дотле радили према класичним 
узорима, почињу у своју поезију уносити елементе из народне поезије. После 
Макферсонове полумистификације (1760) и огромног успеха његових тобож народних 
шкотских балада, настала је у Европи »осијанска грозница«. У немачкој књижевности, 
Хердер у народној поезији гледа првобитну форму религије, филозофије и историје, 
која даје слику правог, природног човека, неисквареног цивилизацијом. Он развија 
целу једну нову теорију: да је народна поезија »једина права поезија« и тврди: да 
уколико је један народ примитивнији, ближи природи, утолико је његова поезија 
слободнија, пунија живота, лиризма и драматичности. 1778—1779. излази његова 
збирка народних песама разних народа, »поетски Пантеон«, Stimmen der Volker in 
Liedern, која чини датум у историји народне поезије. Немачки романтичари 
установљавају књижевну теорију да су народне песме, безименог и заједничког 
порекла, најбољи израз »народне душе«, онога што је најсамониклије, најособеније и 
најинтимније у једном народу. Целе песничке групе и школе, идући за Жан-Жаком 
Русоом, гледају на пук као на »здрав и песнички део народа«, хоће да обнове и 
књижевни језик и уметничку књижевност ослањањем на народ. Романтичари свију 
народа скупљају и подражавају народне песме, у књижевним круговима интересују се 
врло много за народне епопеје егзотичних народа, пиринејских Баска, грчких 
острвљана, српских примораца и брђана. 


У том све већем интересовању за књижевни егзотизам и фолклоризам још доста 
рано обраћена је пажња и на оригиналну и свежу српску поезију. Још 1768. Клопшток 
се заинтересовао за српске народне песме; 1774. талијански опат Алберто Фортис, 
својим делом Viaggio in Dalmazia, одмах преведеним на немачки и француски, 
скренуо је пажњу на далматинске »Морлаке« и њихову поезију; Хердер је неке српске 
песме унео у своју збирку; Гете их је стао преводити, и само у доба од 1825—1827. у 
Kunst und Alterthum десетак пута говорио о српским народним песмама; Валтер Скот 
исто тако их је преводио; Гђа де Стал са пажњом говори о »далматинским 
импровизаторима«, а лорд Бајрон о »босанским песмама«. Али све до Вука Караџића 
о српској народној поезији знало се мало, у одломцима и неодређено. Копитар је 
упознао Гетеа и Јакова Грима са великим благом у Караџићевим збиркама. Нарочито 
Грим је био неисцрпан у похвалама »прекрасних песама« »природног народа« 
српског, тврдио да се од Омира ништа тако значајно у свом роду није јавило, да је 


ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 



176 





АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 


вредност српских песама толико општега значаја да ће због њих Европа учити српски. 
1827. француски романтичарски часопис Le Globe писао је да је српски језик »један од 
најлепших језика на свету« и да ће српске гусле »наскоро постати тако славне као 
Осијанова харфа«. За српске песме се интересују Вилхелм Хумболт и Ламартин, који је 
дао ову поетску слику »дивног дунавског цвећа«, српске народне поезије: »Њена 
одлика је љупкост у снази и сласт у смрти. Кад би требало наћи за ове песме какву 
аналогију или слику, ја бих их упоредио с оним источњачким сабљама димискијама, 
чија оштрица сече главе, а чији рез блиста као огледало.« После Хердера, Гетеа и 
Валтера Скота српске народне песме преводе Шарл Нодје, Проспер Мериме, Пушкин, 
Мицкијевич. Само једна песма, песма о Хасанагиници, преведена је на стране језике 
тридесет пута, од чега тринаест пута само на француски. Око 1830. године српска 
народна поезија ужива европски глас. 

И код учених Срба, који су дотле знали само за школске класичне узоре, под 
утиском тог европског гласа, почиње се ценити народна поезија. Још 1818. Новине 
сербске писале су: »Нас мрави подилазе кад јуначке наше песме слушамо, и коса нам 
расти, а очи се сузама пуне кад нам слепац српски (песме) наше запева.« После Вука 
Караџића први српски песници свога доба, Сима Милутиновић и Његош, скупљају 
народне песме, а за њима цео један низ мање познатих, тако да до сада има преко 70 
збирки српских народних песама. Народна уметност ставља се изнад књижевности 
образованих људи. Јан Колар је писао: »Као што у другим земљама писци певају за 
народ, тако на југу од Дунава народ пева за песнике.« Вук Караџић напада »вишу 
класу«, вели да су »умотворине нашијех ученијех људи такове да им се свак ко их 
позна мора смијати и жалити народ што нема према себи ученијих класа«, и велича 
народне песме као »вјечно благо и украшеније литературе наше«. Прецизирајући 
Караџићеву идеју, Ђуро Даничић писао је 1847: »Но у данашња времена ријетко може 
ко постати књижевник, а да не изгуби много од своје народности, особито у нас Срба, 
— па и с ову и с ону страну Саве. Тога ради су нам за народну књижевност од велике 
потребе и од неисказане користи народне пјесме и друге народне умотворине. Овдје 
већ не гледаш духа на огледало, не гледаш слике његове, него њега сама; не казује ти 
га други, него ти он сам збори, он се сам с тобом разговара... Народне су умотворине 
сјеме: из тога сјемена треба да нам никне књижевност; то ће само бити права 
књижевност...« Песници и драматичари узимају мотиве из народне поезије, у 
народном стилу преводе се и Вергилије, и Хорације, и Ариосто, и Гете, и Бајрон. 
Ствара се култ гуслара, религија народне поезије. У народној поезији се тражи не само 
естетика но и етика и директива за сувремени живот — она за српске романтичаре 
постаје »Народно Јеванђеље«. 



177 





АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 


ОСНИВАЊЕ СТАЛНИХ НАРОДНИХ ПОЗОРИШТА 


U 

апредак у позоришној уметности, знатан у првој половини XIX века, 

продужује се и даље и Срби долазе до сталних позоришта и до позоришне уметности. 
1848. прекинут је жив рад у томе правцу, и педесетих година јављају се овде-онде, по 
Угарској и Србији, дилетантске и путничке позоришне дружине. Млади омладински 
нараштај нарочито се загрејао за позоришну уметност. »Долази време, писао је Лаза 
Костић, да се бојишта преруше у позоришта.« Покрећући 1862. Јавор, Змај Јован 
Јовановић ставља као главни задатак свога листа развијање »новог народног 
позоришта и драматичке литературе«. Уједињена омладина српска поставила је 
такође као један од својих првих циљева »ширење уметности у све редове народне«, и 
то »у првом реду позоришне уметности«. И омладинци и у Војводини и у Србији живо 
раде на оснивању народних позоришта, и најзад и успевају у тој својој намери. Око 
1860. била је у Банату једна прилична дружина глумачка српска, од које се могла 
створити стална позоришна трупа. Јован Ђорђевић, одушевљен позоришни човек, 
имајући ту дружину на уму, почео је писати у Србском дневнику низ чланака 
доказујући »ствар преко нужну«: националну и књижевну потребу једног сталног 
народног позоришта. 1861. Српска читаоница у Новом Саду одлучи да цео посао узме у 
своје руке, стану се прикупљати народни прилози, саставе се правила и трупа почне 
свој рад још 1861. Репертоар је постао знатно шири и књижевнији, и Шекспиру и 
националној драми дато је нарочито место. У том позоришту свечано је 1864. године 
прослављена тристагодишњица Шекспирова. Из те новосадске трупе изишли су и 
први београдски глумци, као и известан број загребачких глумаца. Новосадско 
позориште од свога постанка стално је обилазило сва већа српска места у Аустро- 
Угарској, вршећи корисно свој национални задатак. Дилетантске представе ђака и 
младих чиновника даване су не само у Београду но у свим већим местима у Србији. У 
Србији, где је још од 1835. Јоаким Вујић давао представе, и где је четрдесетих година 
било честих позоришних представа, развила се љубав за »театор«. 1851. »љубитељи 
народне просвете« образовали су у Београду нарочити одбор за подизање сталног 
позоришта, прикупили приличну суму, и отпочне зидање и саме зграде. Али како је 
зидање почело на рђавом земљишту, и како није било довољно новаца, цео посао буде 
обустављен. Шездесетих година играле су путничке дружине, каткада и немачке — 
што је особито бунило родољубиве омладинце — и београдска општина и држава 
чиниле су зато кораке за оснивање позоришта. Кнез Михаило нарочито се 
заинтересовао, и његовим настојавањем и обилном помоћу подигнута је у Београду 
зграда Народног позоришта, која и данас постоји. 30. октобра 1869. свечано је 
отворено Народно позориште у Београду, које је постало главно огњиште српске 
позоришне уметности. 

Са оснивањем сталних народних позоришта почиње живљи и систематичнији 
рад на драмској књижевности, преводној и оригиналној, као и на драмској критици. 



ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 


1 7 8 





АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 


ЈЕЗИК И ПРАВОПИС 


Y 

првој половини XIX века бију се велике борбе у српској књижевности 

око језика и правописа, и у том добу ствара се нови књижевни језик и правопис 
српски. 

У почетку свога рада, борећи се за народни језик и упрошћен фонетички 
правопис, Вук Караџић је наишао на оштар отпор у књижевним, црквеним и 
службеним круговима. Црквени људи су га сумњичили да је у служби римокатоличке 
пропаганде, књижевни људи су упорно бранили књижевну традицију, власти су 
чиниле сметње ширењу новог књижевног језика и правописа. 1832. године званично 
је забрањено у Србији штампати књиге новим правописом, и та забрана пооштравана 
је 1850. и 1852. У Војводини, јерархија је прогонила нови правопис, гледајући у њему 
јерес и опасност по православље. Још педесетих година, штампали су се за народне 
школе рускословенски буквари, а до почетка шездесетих година катихизис у школама 
предавао се на црквеном језику. 

Али време је давало за право Караџићу. Крајем четрдесетих година он добија два 
добра помагача: Ђуру Даничића и Бранка Радичевића. Даничић, својим знаменитим 
Ратом за српски језик и правопис (1847) даје научну основу и аргументацију 
Караџићевим реформним идејама, док на противничкој страни нема никога који је у 
стању та питања научно дискутовати. Исте године, 1847, јавља се Бранко Радичевић 
својим Песмама, које су не само израз једног јаког младог талента но и књижевна 
примена Караџићевих идеја о језику, непосредни доказ како се на »говедарском 
језику« даје уметност лепо неговати. 1848. већ се јавља лист писан новим језиком и 
правописом (Напредак). Од половине XIX века, откако су млађи нараштаји стали 
пристизати, нови језик и нови правопис завлађују. Писци пишу све бољим језиком, и 
књиге штампане новим правописом све су чешће. 1849. Друштво србске словесности у 
Београду тражи да се дигне званична забрана новога правописа. 1859. та забрана се 
диже, сем за школске књиге и службена издања. Ђуро Даничић, професор на Лицеју, 
доцније Великој школи, од 1859. до 1865, васпита нови нараштај у Караџићевим и 
својим идејама. Код таквих учитеља, под утицајем народне књижевности, Вука 
Караџића и Ђуре Даничића, који су нарочито својим преводима Библије дали обрасце 
књижевног језика, млади писци, место заплетеног, макаронског, књижевног, 
школског и канцеларијског језика старијих нараштаја, почињу писати природније, 
јасније, простије. Добар књижеван стил српски увелико се ствара. У Србији народни 
језик у књижевности сасвим осваја, 1865. нови правопис постаје службени на Великој 
школи, 1868. диже се последње ограничење новога правописа у Србији, и Караџићев 
правопис постаје званичан. 



ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 


179 





АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 


У Војводини напредак је у истом правцу. Омладински нараштај од шездесетих 
година, »Вукова омладина«, доследан свом национализму и антиклерикализму, 
[напушта туђ и црквени језик и] усваја потпуно народни. Када је 1865. Матица српска 
дошла у руке младих, пала је и последња брана новом правопису. Од краја шездесетих 
година нов правопис је општи правопис српске књижевности, и народни језик сасвим 
преовлађује. Језик се чисти од страних речи, и у томе пуританству иде се до крајности 
и до осиромашавања књижевнога језика. Победиоци постају искључиви и неправедни, 
и, по речима Милице Стојадиновић, на сваку књигу која није написана према Вуковим 
идејама »бацају анатему као калуђери на Доситејева дела«. Чистоти језика даје се 
толико значаја да се књижевна дела врло често суде искључиво са језичке тачке 
гледишта, и у томе добу многи писци су проглашени за велике зато што су били 
присталице Вука Караџића, а извесни добри писци сасвим потиснути зато што су били 
противници простонароднога језика и правописне реформе. 

Победа, бар уколико се тиче књижевнога језика, ипак није потпуна и није 
извојевана без компромиса и ограничења. Није се потпуно испунила жеља Караџићева 
да народски, простонародни језик постане књижевни. Узет је за књижевни језик 
народни језик, али са знатним позајмицама из старог, рускословенског језика, 
нарочито у апстрактној терминологији, и језик се стао развијати многим 
неологизмима, који се без престанка стварају. Народни језик и књижевни језик не 
поклапају се потпуно, и, обратно оном што је Караџић очекивао, књижевни језик, 
школом и књигом, знатно утиче на народни језик. Затим, јужно наречје, којим је 
писао Караџић и које је он предлагао за књижевно наречје, које су усвојили не само 
писци из западних крајева као Његош, Јоксим Новић, Матија Бан, Медо Пуцић, Јован 
Сундечић и Стјепан М. Љубиша, но и писци из источних крајева, као Ђуро Даничић и 
Јован Илић и некоји омладински писци, јужно наречје није преовладало. Услед 
политичке и културне надмоћности североисточних крајева српских, Србије и 
Војводине, источно екавско наречје остало је владајуће наречје у српској 
књижевности. 



180 





АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 


ВУК СТ. КАРАЏИЋ 

I. ЖИВОТ 


ородица Караџића је из Херцеговине, од племена Дробњака, и око 1739. 

доселила се у Јадар, у Србију. 26. октобра 1787, у селу Тршићу, од оца Стефана и 
матере Јегде, рођене Зрнић, родио се Вук Караџић. Читати и писати научио је од 
рођака Јевте Савића—Чотрића, који ће играти извесну улогу у првом устанку. 1795. 
отишао је у основну школу у Лозницу, затим се као манастирски ђак учио у манастиру 
Троноши. Из то мало школе изнео је знање да може читати и писати, вратио се у село, 
до устанка седео дома, и био у својој околини најписменији човек и писар. 

Када је букнуо устанак 1804, он постаје писар у чети војводе Ђорђа Ћурчије, и ту 
остаје неко време. Жељан да што више научи, он пређе у »Немачку«, у Карловце. Ту је, 
како сам вели, на своју »велику и незаборављену жалост познао, да има на свијету још 
и више наука осим нашега псалтира и часослова«. Како га због година нису примили у 
гимназију, он ту две године приватно учи немачки, латински и словенски. Неко време 
био је ради учења немачког језика у Петрињи, у Хрватској. 1807. врати се у Србију, 
постаје писар код ваљевског војводе Јакова Ненадовића, затим писар у 
Правитељствујушчем совјету у Београду. Он је један од најранијих ђака Велике школе 
Доситеја Обрадовића, али се и сам образује, утврђује се у немачком и чита све што му 
до руку дође. 

1808. разболе се и отиде на боловање у Тршић. Ради лека 1809. године ишао је у 
Нови Сад и Будим (1810). Од лечења је било само делимичног успеха; остао је хром, и 
то је било од значаја по цео ток његова живота. »Са штулом, писао је он доцније, не 
могох више мислити ни на коње ни на рат, морадох се навикавати, како могах, на 
сједење код куће. Да ми није било ове моје штуле, ја бих одавна већ погинуо био од 
Турака, као што су сила другијех мојих вршњака, а овако ме штула моја натјерала да 
сједим с миром и на миру књиге читам, и на миру биљежим на хартији што су ми уши 
слушале и очи видјеле...« 

1810. Караџић је у Београду, као учитељ основне школе, и ту остаје до 1811. Те 
године отишао је за писара код свога рођака Јевте Чотрића, који је узео под закуп 
скелу у Кладову. 1812. и 1813. био је цариник и судија у Брзој Паланци у Крајини, а 
када су Турци надирали у Србију, он је заповедао једним мањим одредом војске. 1813, 
као готово све народне старешине, и он је пребегао у Аустрију. У јесен исте године већ 
је био у Бечу. 

Долазак у Беч био је одсудан тренутак у његовом животу. Ту је дошао у додир са 
образованим српским псцима који су се скупљали око тек покренутих Новина 


ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 



181 





АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 


сербскихЂ, ту се, што је нарочито важно, упознао са Копитарем, који га је увео у 
књижевни рад. Од 1814. Караџић већ почиње свој посао. 1814—1815. је у »доњим 
крајевима«, у Карловцима и у Фрушкој гори, где бележи народне песме и скупља речи 
за свој речник. 1817. оженио се у Бечу, и та женидба са Немицом, која се никада није 
могла навићи на живот у српским крајевима, била је главни узрок да је он готово сав 
свој живот провео у Бечу. 

Када се после појаве Српског рјечника дигла повика на њега, он 1819. пође у 
Русију, са намером да тамо нађе и моралне и материјалне помоћи за свој даљи 
књижевни рад. Преко Кракова, Варшаве, Вилне и Пскова дође у Петроград. Добро 
примљен, упознао се са најзнатнијим људима ондашње Русије: Карамзином, 
Жуковским, Аделунгом, Шишковом, Румјанцовом. »Обгцество лгобителеи poccicKofi 
словесности« изабрало га је за свога члана; Шишков га је на једној седници 
представио члановима Руске академије. Више почаствован но награђен, он је у Русији, 
нарочито у Петрограду, а неко време и у Москви, провео девет месеци. Вратио се преко 
Новгорода, Твера, Туле, Кијева и Кишињева, где се неко време задржао. У јесен 1819. 
налази се у Бечу. Без сталних средстава, живећи тешко у туђини, реши се да се врати у 
Србију. Средином 1820. дође у отаџбину, у Крагујевац, али непросвећена околина 
кнеза Милоша није трпела образована и просвећена човека, и он, у рђавим 
материјалним приликама, по други пут напусти Србију. 

На страни његов рад почиње бивати цењен. 1823. добија од јенског универзитета 
почасни докторат филозофије, 1824. постаје члан Ученог друштва у Гетингену. У 
страном књижевном и научном свету почиње се говорити о његовом раду. Али, он је 
још увек материјално необезбеђен. Помоћ од кнеза Милоша, коју је добио за писање 
кнежеве биографије, била је недовољна. Пошто је неко време, 1822, нашао склоништа 
код својих пријатеља у селу Пањеви, код Темишвара, у Банату, он 1823, преко Прага, 
пође у Немачку да учи медицину. У Немачкој, бавећи се нарочито у Лајпцигу и Халеу, 
а нешто мало и у Каселу, Вајмару и Гетингену, напустио је своју намеру да учи 
медицину. Како у Бечу цензура кнеза Метерниха, који је подржавао Турску и попреко 
гледао новостворену Србију, није допуштала даље штампање српских народних 
песама у којима су се певали српски бојеви са Турцима, Караџић се користи својим 
бављењем у Немачкој, и ту штампа друго издање својих збирки народних песама. Он 
се, уопште, у Немачкој бавио штампањем својих књига и упознавањем са научним и 
књижевним радницима немачким (међу осталима и са Јаковом Гримом, који се и 
раније особито интересовао за њега, и Гетеом, који га је у Вајмару лепо примио). Али 
Караџић није имао средстава да продужи тај живот, породичне обавезе позивале су га 
натраг, и после једногодишњег бављења у Немачкој, 1824. врати се у Беч. Ту га је 
очекивао стари оскудан живот књижевника без сталних и сигурних прихода. 29. 
децембра 1825. писао је он из Беча једном пријатељу: »Не могу вам казати, у каквој 
сам ја сад невољи. Вјерујте ми, да на Божић нијесам имао зашто купити фунте меса, а 
камо ли печенице! Мислећи, који је онда дан, и гледајући на ђецу моју, плакао сам као 
лудо дијете. Све, што се могло продати или заложити, заложио сам или продао; сад не 
знам шта ћу чинити са женом и троје нејаке ђеце. Зимно доба, а дрва нема, леба 
нема...« Тек када је 1826. добио од руске владе пензију од ioo дуката годишње, »за 
заслуге за словенску књижевност«, почео је нешто боље живети, али и то је још увек 
био тежак живот. 



182 





АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 


1828. учинио је нов покушај да живи у Србији. Он постаје прво члан 
»Законодателне комисије«, чији је главни задатак био да преводи законе за Србију. 
Караџићев посао био је да са немачкога преводи Наполеонов законик. Потом постаје 
судија, а 1831. председник суда у Београду (»президент славнога магистрата наије и 
вароши београдске«). Средина у коју је запао била је груба и сурова. Он је бивао 
кињен, вређан, и најзад разболевши се и дошавши у сукоб са самим кнезом Милошем, 
1831. напусти Србију, поневши собом као једину зараду знатан број нових народних 
песама и речи за речник. У крајњој оскудици, гањан од кнеза Милоша, осумњичен код 
руске владе као аустријски и католички агент, а код аустријске владе као руски човек, 
опасан демагог и члан »тајних друштава«, одвојен од породице која се у оскудици 
налазила у Бечу, он је провео осам месеци у Земуну, као у неком полузаточењу. »Ја 
сам сад у највећем очајанију, писао је он у Земуну у пролеће 1832: овака гоњенија, на 
врату жена и четворо ђеце, а сувише слабо здравље и сиромаштво!« Тек у априлу 
добио је од аустријских војних власти допуштење да може живети прво у Будиму, 
потом у Бечу. Али новчана оскудица га је непрестано пратила. 1833. родољубива 
српска општина у Трсту, која је раније помагала Доситеја Обрадовића, Атанасија 
Стојковића и Павла Соларића, одредила му је извесну новчану помоћ. 

1834, помогнут од Руске академије, он пође на научно путовање у југозападне 
крајеве. Преко Трста дође на Цетиње; 1835. био је у Боки Которској. Те године, 
обогаћен материјалом и са ширим и потпунијим познавањем народнога живота, враћа 
се у Беч. 1835. године успева да добије малу пензију од Србије (прво од 200, после од 
400 талира годишње). 1837. путује по Срему и Хрватској, где су га Илирци лепо 
дочекали, и по Далмацији. Приликом династичке промене у Србији 1842. изгубио је 
пензију, која му је враћена тек 1845. 

После неких тридесет година напорног рада и тешког живота дошли су му 
мирнији, лакши и сигурнији дани. Он, углавном обезбеђен материјално, прослављен 
као писац, члан многих страних учених друштава, живи у Бечу, непрекидно ради и 
објављује своја дела, с времена на време учини по какво путовање. 1841. са руским 
путницима Надеждином и Књажевичем путује по Хрватској, Далмацији, Црној Гори, 
Србији; 1843. био је у Прагу и Берлину. Од 1844. помаже га и кнез Михаило 
Обреновић. 1845. опет је био у Србији и том приликом израдио повратак своје 
пензије.76 1848. узео је учешћа на Словенском конгресу у Прагу. Потом 1849. био је у 
свом родном месту. Србију је обишао опет 1852. 1850. берлинска Академија изабрала 
га је за свога дописнога члана; 1854. и 1856. ишао је у Берлин. Од 1859. до 1861. 
неколико пута је долазио у Србију. 1861. године кнез Михаило га је по једној 
политичкој мисији слао у Црну Гору. 

Цењен, признат у страном научном свету више но иједан Србин пре њега, 
слављен као нико до њега у младом нараштају, дочекавши да види готово пуну победу 
својих идеја за које се толико борио, Караџић је доживео да се 1863. свечано прослави 
педесетогодишњица његовог плодног и сталног рада. Али и у старости, и постигавши 
готово све чему је тежио, он је непрестано радио, није се предавао старости и болести, 
»е да би се јоште шта отело од смрти«. Умро је у Бечу 26. јануара 1864. 1897, са 
великим свечаностима пренесене су му кости У Београд. 



183 





АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 


II. СКУПЉАЊЕ НАРОДНИХ УМОТВОРИНА И ОПИСИВАЊЕ 

НАРОДНОГА ЖИВОТА 


ЈЕРНЕЈ КОПИТАР И ВУК КАРАЦИЋ. — Не само почетак рада Вука Караџића но 
и цео његов рад немогућно је оделити од личности Словенца Јернеја Копитара (1780— 
1844). Сам Караџић је једном учинио ову одсечну изјаву: »Главни узрок да сам ја данас 
списатељ остаће довијека Копитар; у том сам му дужник, ако не у свему, а оно у 
многом, врло многом.« 

Широког духа и велике научне радозналости, Копитар је имао врло опсежно 
знање: monstrum scientiarum, називао га је Јаков Грим. Иако јоште млад, Копитар је 
већ био на гласу у уском кругу људи који су се онда бавили словенском филологијом. 
1808. године изишла је у Љубљани његова граматика словеначког језика, Grammatik 
der slavischen Sprache in Krain, Karnthen und Steyermark. Словеначки језик je 
проучавао на широј компаративној основи, и природно се стао занимати и осталим 
југословенским језицима, нарочито српским. Од 1809. он хвата везе са Србима и 
тражи податке и објашњења о правом српском језику. Од 1811. он је у преписци са 
Лукијаном Мушицким и са митрополитом Стратимировићем. 1810, поставши цензор 
словенских књига у Бечу, он међу Србима тражи човека који ће га обавестити о правој 
природи српскога језика, о томе: да ли је тај језик онакав како су га писали 
славеносрпски писци или онакав како је писао Доситеј Обрадовић, да ли је ближи 
руском језику или језику далматинских и славонских писаца. Убеђен романтичар, 
сељачко дете, дајући много значаја народним умотворинама, он је тражио међу 
Србима и једног »бољег Качића«, неког ко ће му прикупљати српске народне песме. 
После дужег тражења он је наишао на таквог човека у Вуку Караџићу. Копитару као 
цензору дошао је на преглед један Караџићев чланак о паду Србије 1813, намењен 
Давидовићевим и Фрушићевим Новинама сербскимЂ. Он је у том језику видео прави 
српски језик, осетио доброг познаваоца народног језика, народног човека којега књиге 
нису збуниле. У почетку 1814. пише он једном пријатељу: »Овде је неки Вук који 
прекрасно пише српски.« И он се одмах упознаје са Караџићем, узима га у своје руке и 
упућује у посао. 

Копитар је увидео необичне природне способности Караџићеве, и одмах га 
огласио за »најбољу главу« на коју је он међу Србима наишао. 1815. он са учитељским 
поносом вели: »мој Вук«; Добровски тада пише да Копитару »Вук је изнад свега«. 
Копитар је Караџића обавестио о значају народнога језика и народних умотворина, 
дао му не само прва упутства но и активно сарађивао на његовим првим радовима, 
извесне ствари са њиме заједно писао. Караџић сам прича како је Копитар у њему 
познао »човјека од народа«, »друкчијег од свију Срба које је он донде виђао и 
познавао«. »И тако познавши се са мном, наговори ме мало по мало не само да пишем 
народне пјесме, него и ријечи и Граматику... Тако што се тиче првога узрока и почетка 
мога скупљања нашијех народнијех пјесама, ријечи и правила у језику, то је једина 
заслуга Г. Копитара.« Копитар му је дао не само прва упутства него га поучавао стално, 
подржавао, развијао у народном правцу. »Ово је тређа година, писао је 1816. Караџић 
Копитару, одкако сам се ја с вама познао; од онда сам натраг почео ићи, и 
приближавати се говору народном, и јошт нисам на право мјесто дошао...« Он је са 



184 





АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 


њиме оснивао оно што је називао »наша партија«. Када је у један мах посумњао и 
пољуљао се у својим уверењима, Копитар га је у тим тешким часовима подржавао. 

Караџић не би могао продрети у европску јавност без Копитара, који је био у 
пријатељским односима са Гетеом, В. Хумболтом, Ф. А. Волфом, Ј. Гримом и Ф. 
Шлегелом. Он му је створио везе у Русији и помогао му да тамо нађе признања и 
помоћи. Он је Грима и немачке писце заинтересовао за српску народну поезију; он је 
за Гетеа преводио на немачки читаве народне песме; он је био тај који је и непосредно 
српској народној поезији стварао европски глас. Његови чланци о српским стварима и 
прикази о српској књижевности у бечким часописима као што су: Annalen der 
Literatur und Kunst, Vaterldndische Blatter, Wienner Allgemeine Zeitung, Archiv fiir 
Geographie, Historie, Staabs- und Kriegskunsi, Oesterreichischer Beobachter, Jahrbiicher 
der Literatur, — сви ти чланци, прикази и преводи српских народних песама, писани 
са разумевањем и са симпатијама, привукли су пажњу западног, нарочито немачког, 
књижевног и научног света на Србе. 

Од Копитара произлазе три главне идеје Караџићеве језичке и правописне 
реформе: народни језик као књижевни језик; фонетички правопис; усавршавање 
графике. Стално борављење Копитарево у Бечу у вези је са Караџићевом 
привезаношћу Бечу. Кроз цео живот Копитар му је остао пријатељ, заштитник, 
саветник, па и сарадник, и рад Вука Караџића није могуће замислити без велике 
сарадње Јернеја Копитара. 

СКУПЉАЊЕ НАРОДНИХ ПЕСАМА. — Копитар, припадајући романтичарском 
бечком кругу, сарадник аустријских романтичарских листова, волео је народну поезију 
уопште. Још док је био у Љубљани он је знао за српску народну поезију, и стално је 
тражио човека међу Србима који ће га изближе са њоме упознати. Код Хрвата је 
нашао помагача у родољубивом загребачком бискупу Максимилијану Врховцу, који је 
1813. издао подручном свештенству окружницу за скупљање народних песама. Али код 
Срба таквог човека није налазио, и он се вајкао што тако остаје у тами »благо како 
може бити нема ниједан народ...« Наишавши на Караџића, пошто га је подсетио на 
Качићеву збирку и показао му Хердерове Stimmen der Vdlker, убедио га да он треба да 
започне тај посао међу Србима. Већ 1814. Караџић је забележио известан број 
народних песама српских којих се сам саћао, поред тога још неколико које је чуо од 
једне своје рођаке. Тако је у јулу 1814. изишла Мала npocmonapodHba славено-сербска 
песнарица, прва књига Вука Караџића. Она садржи ioo лирских, »женских«, и 8 
епских, »мушких« песама. (»Песне мужеске су оне које се уз гусле певају«; »све оне 
песне које нијесу од десет слогова и не могу се уз гусле певати, зову прости Сербљи 
женске песне.«) 

Када је Караџић издао ову прву збирку народних песама, још није био начисто о 
правој природи и значају овога посла. Доцније, 1842, пишући о тој првој збирци својој, 
рекао је сам: »Да ја оне вриједности нашијех народнијех пјесама, које су Грим и Гете и 
Копитар у њима нашли и свијету је казали, нијесам познавао ни онда када сам прву 
ону књижицу штампао, то је цијела истина...« Тек доцније он ће у њима видети 
»највећу драгоцјеност« српскога народа, »једино и вјечно украшеније литературе 
наше«, и истицаће их високо због »најдрагоцјеније чистоте и сладости нашега 
језика...« У први мах, он је тај посао радио из општег родољубивог осећања, из »гореће 



185 





АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 


љубави к роду сербскоме«, за »сваког оног Сербљина који националисмус свога рода 
љуби«. То је била уопште једна песмарица, како јој и само име каже, и то на језику 
који није био чисто народни но унеколико дотериван. Караџић је све то сматрао само 
као грађу којом ће се доцније служити уметнички песник српски: »Пак ће се онда који 
наћи којега је Бог даром песнотворства обдарио и дао му случај да може на латинском, 
или на њемецком језику правила тога разумети; онај ће покупити сва ова собрања и 
претрести; а неке песне и сам по вкусу и по начину рода свога сочинити, и тако од 
свију они мали собрања једно велико цело начинити...« 

1814—1815. он је продужио скупљање народних песама, нарочито за време свога 
бављења у Срему. Друга збирка народних песама изишла је у Бечу 1815. године, под 
насловом Народна србска п£снарица, са 101 »женском« и 17 »мушких« песама. Ту су 
биле песме које је покупио по Срему, међу осталим и дивне песме које је чуо од 
великих народних певача Тешана Подруговића и Филипа Вишњића, и које иду у 
најбоље производе српске народне поезије. Овога пута Караџић је бележио верно, 
онако како их је »преписивао из уста Срба и Српкиња«. Али циљ скупљања тих песама 
још му није довољно јасан, и он у ову збирку уноси »неколико нових пјесама које су 
учени људи састављали«. Језик ове књиге био је много чистији, и Копитар и Караџић 
сматрали су Народну србску пгснарицу од 1815. за »прву књигу српску«, прво дело 
написано чистим народним језиком. 

Ове две збирке сматрају се као прво издање српских народних песама. Отада се 
почиње стварати велики глас српских народних песама у европској књижевности. 
Копитар, стручан референт бечких романтичарских листова за словенске 
књижевности, поводом Караџићевих збирки стао је Немцима скретати пажњу на нову, 
оригиналну и снажну српску народну поезију. Он је за Гетеа лично превео Караџићеву 
Песнарицу из 1814, у бечким часописима штампао своје преводе народних песама, 
међу осталима и познату Вишњићеву песму Почетак буне на дахије. Он је исто тако 
писао о разним преводима српских народних песама у страним књижевностима. Јаков 
Грим, убеђен поштовалац старине и традиција, уверен у тесну везу између прошлости 
и садашњости, који се у свом проучавању старе Германије јако занимао »живом 
старином« уопште, особито се заинтересовао за српски језик и српску народну поезију, 
давао Караџићу упутства како да ради, и одушевљеним изразима почео писати о 
»прекрасној поезији« српској. Он је за српску поезију у Немачкој почео правити 
читаву пропаганду, и Мушицки га је због тога звао: »честити, храбри, одлични 
сербофил«. И од тога доба успех српске народне поезије у западном свету само расте. 
Охрабрен тим неочекиваним успехом, Караџић продужује започети посао и не 
напушта га до краја свога живота. Копитар га је стално подстицао на непрекидан рад у 
скупљању народних песама. 1822. писао је он Караџићу: »Песмарицу пре свега! 
Таквих песама ниједан народ нема нити је имао.« И Караџић је стално скупљао песме 
и увећавао своје збирке. 1830, када их је бележио од посланика прве народне 
скупштине у Крагујевцу, писао је да је то његов »прави и најмилији посао«. 

Велики посао око Српског рјечника прекинуо је за неко време Караџића у 
објављивању народних песама. Али он стално прикупља материјал, бележи га сам 
лично, или набавља преко пријатеља из све ширега круга српских земаља. Од 
двадесетих година излази ново издање његових скупљених народних песама, три 
књиге у Лајпцигу, од 1823. до 1824 (књига III — 1823, књ. II. »у којој су пјесме јуначке 



186 





АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 


најстарије« 1823, књ. I — крајем 1823)577 књ. IV, »у којој су различне пјесме јуначке«, 
изишла је у Бечу 1833. Ту су песме које су биле у збиркама из 1814. и 1815, али 
допуњене многим новим. Песме су имале успеха и код Срба, јер су простијем свету 
чиниле задовољство као да их од гуслара слуша, а образованим људима страна 
критика је казивала њихову високу уметничку вредност. И четрдесетих година 
отпочиње ново издање (I књига 1841, II — 1845, III — 1846, IV — 1862, V — 1865, VI — 
1866). У значајном предговору Караџић је дао корисне и опширније податке о начину 
певања тих народних песама и о сувременом стању српске народне поезије. 

Караџић није никако остављао издавање песама. Скупљао их је стално, 
организовао посао око скупљања и нашао и извежбао скупљаче готово по свима 
српским крајевима. Штавише, враћајући се 1819. из Русије, он је у орловској губернији 
забележио и неколико руских народних песама, а 1822. издао је и неколико бугарских 
народних песама. Караџић је стигао да бележи чак и румунске народне песме. 
Румунски фолклористи бележе да је он први направио збирку народних румунских 
песама, сакупљених по Влашкој, Ердељу и Банату. Та његова збирка, коју је предао 
Асакију, изгорела је уједном пожару у Јашу 1827. године. Иначе, он је и надаље стално 
и систематски скупљао српске народне песме. С времена иа време публиковао је по 
коју нову збирку народних песама, и за собом је оставио прикупљен материјал који је 
после његове смрти издаван. Целокупно издање народних песама које је он прикупио 
отпочело је излазити 1891. године (књига I — 1891, књ. II — 1895, III — 1894, IV — 1896, 
V — 1898, VI — 1899, VII и VIII — 1900, IX — 1902). Поред тога изишао је, по свима 
српскохрватским крајевима, ћирилицом и латиницом, велики број популарних 
издања појединих народних песама из његових збирки. 

Као скупљач народних песама Караџић има врло великих заслуга. Он је пре свега 
живео у доба када је народна поезија била у пуном цвету, и лично је познавао народне 
гусларе-песнике, као што је био слепац Филип Вишњић, који је опевао први устанак. 
Сам он имао је у себи нечег дубоко народног, и после педесетогодишњег борављења у 
туђини остао је народни човек. Народну поезију је осећао у дубини своје душе и 
разумевао је боље но ико од сувремених писаца српских. Најзад, он је имао 
књижевнога укуса, и из великог броја народних песама које су му до руку биле дошле, 
он је умео да одабере оно што је најлепше. Извесно је данас да је он те песме, ако не 
дотеривао, а оно свакако одабирао и сређивао, избацивао оно што је вређало укус, 
изједначавао метрику, изостављао понављања, уносио ред и јединство. У предговору 
другог издања Српских народних прповиједака, 1853, он моли своје скупљаче да 
ништа не изостављају, но да оставе онако како су чули од народа, »па гдје буде 
потребно да се која ријеч премјести или дода, или изостави, то ћу ја чинити, као што 
сам радио и у овима свима које сам написане добио...« Као и са приповеткама радио је 
и са песмама. Тако је радио уосталом Јаков Грим, скупљајући немачке народне 
приповетке, тако немачки романтички песници Арним и Брентано, скупљајући 
немачке народне песме. Караџићеве збирке су најбоље не само зато што их је он почео 
скупљати у време цветања народне поезије и када је у множини непокупљених песама 
могао одабирати најлепше, но и зато што је био уређивач који је имао и укуса и смисла 
за тај посао, био у неку руку и сарадник народних певача. И Караџић је до данас остао 
најбољи скупљач народних песама не само код Срба но и у целокупном Словенству. 



187 





АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 


СКУПЉАЊЕ НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА И ПОСЛОВИЦА. - У току свога 
плоднога живота Караџић је непрестано проширивао круг свога рада. Од скупљања 
народних умотворина у стиху природно је прешао на скупљање народних умотворина 
у прози. 

По савету Јакова Грима, који је са својим братом од 1812. почео скупљати немачке 
народне бајке, Караџић је почео прикупљати и српске народне приповетке. У Бечу 
1812. изишле су његове Народне српске приповијетке. У нарочитом предговору он је 
писао програм целог свога рада: »Нека родољубиви Мушицки лети за Пиндаром и 
Орацијем, нека се дружи и пореди с Рамлером, с Клопштоком, с Державином, с 
Дмитријевим; нека дубоко замишљени Соралић истражује и доказује какијем су 
језиком говорили земљаци и врсници Рема и Ромула; коме Србину српски језик не 
ваља, нека га поправља по своме вкусу, и нови нека гради; не завидим, на част сваком 
своје; — а јаћу само готово да скупљам оно што је народ српски већ измислио.« Он ће 
да прикупља народне умотворине »док се нијесу просвјештенијем и новим модама 
загушиле и искоријениле«. Том приликом Караџић чини и ову значајну исповест како 
он схвата скупљачки посао: »Пјесме, загонетке и приповијести, то је готово народно 
књижество, коме ништа више не треба него га вјерно, чисто и непокварено скупити. 
Али у писању приповијетки већ треба мислити и ријечи намјештати (али опет не по 
своме вкусу, него по својству српскога језика), да не би ни с једне стране било 
прећерано, него да би могао и учен чатити и прост слушати...« 

У овом издању било је 12 дужих и краћих приповедака и анегдота, уз које је додао 
и 166 одгонетнутих народних загонетка. Уметничка вредност и оригиналност 
народних приповедака очигледно је несразмерно мања но народних песама. Друго 
издање, проширено, са 50 приповедака, изишло је у Бечу, 1853, посвећено »славном 
Нијемцу Јакову Гриму«. У предговору Караџић и приповетке дели на мушке и женске. 
»Женске су приповијетке оне у којима се приповиједају којекаква чудеса што не може 
бити, и по свој прилици само ће за њих бити ријеч гатка, њемачки Marchen; а мушке 
су оне у којима нема чудеса, него оно што се приповиједа рекао би човјек да је заиста 
могло бити.« Ту збирку превела је на немачки Караџићева кћи Вилхелмина, и, са 
нарочитим предговором Јакова Грима, издала у Бечу 1845. Треће издање, умножено 
(од 50 приповедака у другом издању овде се попело на lii), изишло је у Бечу 1870, а 
четврто, опет умножено (70 приповедака и 50 »шаљивих прича«, заједно са 782 
загонетке), у Београду 1897. 

У скупљању народних пословица Караџић је имао претходника: поред Јована 
Мушкатировића, који их је скупљао још у XVIII веку, и два писца из почетка XIX века, 
сомборског пароха Стефана Ференчевића и игумана манастира Гомирја Севастијана 
Илића, који су своје мале збирке штампали у Новинама сербским за 1818. и 1820. Али 
ти послови су рађени непотпуно и делимично. Први Караџић је дао једну целокупну 
збирку народних пословица. Он их је почео скупљати још од 1816, и када је прикупио 
довољан број издао је 1836. на Цетињу Народне српске пословице и друге различне, 
као оне у обичај узете ријечи. Пословице је уредио азбучним редом, и где је било 
потребно објаснио их анегдотама које су за њих везане. Као и остале своје сличне 
послове, тако је и ову збирку попуњавао новом грађом. 1849. дао је ново, проширено 
издање. 1900. изишло је ново, допуњено издање. 



188 





АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 


ОПИСИВАЊЕ НАРОДНИХ ОБИЧАЈА. - Наши писци XVIII века, са 
рационалистичким и козмополитским идеалом свога века, са тежњом ка просветном 
изједначивању свију људи и ка једној вишој општечовечанској цивилизацији, нису 
марили за народне обичаје и традиције. Они су у њиховим очима били заостаци 
варварства, и називали су их: предрасудама, заблудама и празноверицама. Матија 
Рељковић, који је из свог бављења у Немачкој донео један виши идеал европске 
културе, гледа на особине народног живота у Славонији, на народне обичаје и 
традиције, као на заостатке робовања под Турцима, назива их »турском скулом« и 
»хадетима мрским«. Доситеј Обрадовић хоће да код Срба искорени »стара мњенија и 
обикновенија«, »старе плесњиве и зарђате обичаје«, и хвали једног српског епископау 
Банату што је прогонио обичај коледа. Јован Мушкатировић осуђује народне обичаје 
»от идолопоклоников заоставше« и »сујеверије од Турака узајмљено«; тако и Алексије 
Везилић жигоше народне обичаје у народу, »стаду простодушном«. 

Вук Караџић о народним обичајима има сасвим друге погледе. Он је у идејама 
сувременог романтизма, који, идући за Жан-Жаком Русоом, сматра да је примитивни 
човек много бољи и лепши и да је народни живот прави и нормални живот људски. За 
Караџића народни обичаји су »жива старина«, оно што одликује један народ и 
обележава његову оригиналност. У полемици са Милованом Видаковећем он га 
осуђује што његов јунак у роману ЛтобомирЂ у Елшуму говори против народних 
обичаја. Љубомир, вели он, показује »магарећу памет« када се жали на оно што чини 
»светињу«. »...Наш Љубомир ваљада је чуо гдје Доситеј и Рељковић (и јошт гдјекоји) 
вичу на обичаје народне, а није знао расудити, да су они у том сви лудовали.« 
Насупрот рационалистима XVIII века, Караџић истиче ново, сасвим романтичарско 
схватање: »Код свакога су народа најсветије ове три ствари: закон, језик и обичаји: 
тим се народи један с другим рођакају, и један од другог разликују. Како народ изгуби 
те три светине, он изгуби и своје име.« 

Схватајући тако народне обичаје, он их је још врло рано почео прикупљати, и то 
опет по савету Јернеја Копитара. »У Рјечнику ће српском, пише Караџић, бити 
описани скоро сви обичаји српски. Копитар ме на то наћерао.« У Српском рјечнику из 
1818. поред великог броја речи има краћих и дужих описа народних обичаја, и тиме је 
ово знаменито дело добило и велику фолклорну вредност. 1849. изишла је у Бечу 
Караџићева књига Ковчежић за историју,језик и обичаје Срба сва три закона, у којој 
има и етнографског материјала. У важном чланку Срби сви и свуда он сасвим 
русовљевски напада »вишу класу« српску, образоване људе што су се »потуђили од 
свога народа и његовијех обичаја« и »друкчије од народа носе се и живе«, и велича 
»просту класу народа нашега«, која чува народно име, језик и обележје. 

Караџић је непрекидно и систематски прикупљао грађу за опис народног живота 
с намером, како је сам говорио, да изнесе српске »обичаје, сујеверје, митологију и 
домаћи живот«. Он бележи не само народне обредне песме но хоће да опише 
целокупан народни живот у свим његовим појавама. После његове смрти остао је 
рукопис Живот и обичаји народа српског, који је штампан у Бечу 1867. То још 
недовршено дело имало је да опише сав народни живот, да у српском фолклору буде 
оно што је у српској лексикологији био Српски рјечник. Иако недовршена, ова књига 
је драгоцен прилог испитивању народног живота. У засебним поглављима Караџић је 
описао народне обичаје, традиције, веровања, изнео начин живота у кући, у селу, у 



189 





АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 


општини. Када се види како је на ширем основу схватио тај посао, као неки 
компендијум за етнографију српског народа, онда се мора жалити што је остао 
недовршен. Он је дао пример, и за њим су дошли ученици који су посао настављали. 
Одмах за њим Вук Врчевић је стао описивати живот српскога народа у Херцеговини, а 
Милан Ђ. Милићевић у Србији. По његовом имену, Караџић звао се етнографски 
»лист за српски народни живот, обичаје и предања« који је излазио у Алексинцу 
1899—1901. и 1903. године. 


III. РЕФОРМА КЊИЖЕВНОГ ЈЕЗИКА И ПРАВОПИСА 


ПОЧЕТАК РАДА НА РЕФОРМИ ЈЕЗИКА И ПРАВОПИСА. - Када је већ изишао 
на глас, Караџић је тврдио да се врло рано, још док је са службом био у Србији, за 
време устанка, почео бавити народним језиком. Још 1810, тврдио је он, другови у 
Београду сматрали су га за »зналца српскога језика«, а 1813, када је био са службом у 
Брзој Паланци, он је обраћао пажњу на народни говор и бележио што му се »чинило 
да треба знати«. Али све је то радио »без икакве књижевне намере... него само за 
себе«. 

То његово тврђење у целини није сигурно; али је извесно да је у доба око 1813. он 
врло добро знао српски језик. Рођен у једном крају где се лепо и чисто говори, не 
прошавши кроз школе у којима се предавао славеносербски, он је својим знањем 
народног језика одскакао од осталих. 

Копитар, у то време када су се филолози са одушевљењем бацали на 
компаративно изучавање индоевропских језика, тражио је човека код којега ће се 
моћи обавестити о правој природи српскога језика. У уском кругу ондашњих 
словенских филолога још није било решено питање шта је управо српски језик, 
дијалекат руског или засебан словенски језик. Још 1809. Копитар је писао о 
»неопходности новосрпске граматике«. О вештачки створеном језику ондашње српске 
књижевности писао је да је »plane ћагћага, nulla, ficta, stulta, ridicula«. Он je ca 
највећом похвалом дочекао реформаторску књижицу Саве Мркаља Сало дебелог ера, 
либо азбукопротрес (1810) и писао да у њених дваестак страница има више 
»лингвистичке филозофије но у другој дебелој граматици«. Другом приликом је 
писао: »Срби очекују још свога Херкула-Кораиса који ће очистити ову Аугијасову 
шталу, и који ће и старом мртвом црквеном језику, и новом, живом, народном, 
зајемчити њихова узајамна права. Он ће доћи, тај Херкул-Кораис.« Када му је 1813. 
дошао у руке Караџићев чланак намењен за Новине сербске, упознавши лично 
Караџића, оценивши његову велику личну вредност, он је видео да је наишао на 
човека који му је требао, прогласио га »најбољом главом међу свима Србима« и 1814. 
писао своме пријатељу Словенцу Жупану: »Срби ће вас све за собом оставити! Овде је 
неки Вук који прекрасно пише српски.« 

Караџић је тада потпао под његов пун духовни утицај. Без школа и без школских 
предрасуда, природно бистар и проницљив, Караџић је лако прихватио његове идеје. 



190 





АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 


И Копитар идеје које је проповедао и спроводио код Словенаца, преко свога ученика 
преноси и код Срба. У то време код словенских народа водиле су се борбе за народни 
језик у књижевности и за прилагођивање правописа природи појединих језика, — то је 
била такозвана »абецедна војна«. Копитар се код Словенаца борио за народни језик, 
написао граматику народног језика, и радио на упрошћавању словеначког правописа. 
Он је и Караџића увео у своје идеје и начинио га њиховим апостолом код Срба. 
Караџић му је писао: »Нити ја знам како би вама за то возблагодарити могао што сте 
ви мене удостоили участником бити тога славнога, и сваку человеческу похвалу 
превосходећега вашега предпријатија.« 

Било би погрешно мислити да се Вук Караџић одједном развио у оно што је 
доцније постао, да је од првога почетка свога рада писао чистим народним језиком и 
упрошћеним фонетичким правописом. Он истина још 1814. истиче »матерњи језик« 
као »најдрагоценије благо«, жали се на хаос који влада у српском књижевном језику и 
правопису, и тражи реда и јединства, граматику и речник којих би се сви обавезно 
држали. Али је и он у првој књизи својој био под утицајем ранијих старијих писаца, 
још писао старим правописом и уносио многе старинске и туђе речи против којихће се 
доцније одсудно борити (као: госпожа, примјечаније, чувствителан, сердце, сербски, 
нижајши, расуждавати, просвјешченије, вкус, чрез, битије, и тако даље). Чак и у 
приватним писмима из 1814. он се служи многим старинским речима и старим 
правописом. Копитар га је од тога одучавао, и успео да га одучи. 

СРПСКА ГРАМАТИКА. — Копитар је Караџића још 1814. убедио о потреби да 
напише граматику простог српског, народног језика, како би остали српски писци 
могли видети шта је прави српски језик. Караџић је одмах схватио да без граматике 
народног језика не може народни језик постати књижевни, и да се без ње не могу 
поставити чврсти основи народној књижевности. »Док се не почне, писао је он нешто 
доцније, српска граматика учити по школама, ништа неће бити од наши списатеља.« 
1814. изишла је у Бечу Писменица сербскога језика, no говору простога народа 
написана. Караџић је ту у граматичка правила свео »говор оних Сербаља који живе по 
селима далеко од градова«, и то је била прва граматика народног језика српског. 

Он није имао потребне спреме за један овакав посао, и овај покушај учинио је »из 
ревности к сербском књижеству и из љубави к матерњем језику«, али потпуно свестан 
својих »малих сила знања«. »Ова је моја писменица само један перви опит, у којему 
сам се ја потрудио, по силама знања мога, само нека правила о склањању имена и 
мјестоимјенија, и о спрезању глагола, у једно саставити, и со тим, ако не внутрење 
вештество, а оно барем вид Сербске Писменице предложити.« Он ју је написао по 
верном угледу на славено-сербску граматику Аврама Мразовића из XVIII века, која је 
опет била написана према руским граматикама XVII века. Он је задржао стару 
граматичарску терминологију и начин излагања, и у старе калупе прелио живи 
народни говор. Али иако је књига у изради несавршена, она је имала неколико важних 
новина и означавала велики напредак. Кроз њу је спроведено начело: »пиши као што 
говориш, а читај као штоје написано«, начело фонетичког правописа и упрошћене 
азбуке. 

И код ранијих писаца опажала се склоност за упрошћавање одвећ сложене 
словенске азбуке, пуне за српски језик излишних и паразитских слова. Доситеј 



191 





АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 


Обрадовић изоставља и, не прави разлику између ђ и ђ, уноси ћ, којим обележава не 
само глас ћ но каткада и ђ; ђ, њ и љ пише са db, нђ, лђ. Емануило Јанковић изоставља 
b, њ и љ пише са н и л, жели да избаци и ђ, као и »многа друга слова ...из нашег 
алфабета«. Атанасије Стојковић је писао да је ђ »пети точак у колима«; Сава Текелија 
је штампао своје Римллне у Шпанги (1805) без ђ; Павле Соларић у појединим својим 
списима изоставља на крају речи и ђ и ђ, само задржава b као знак за умекшавање. 
Мушицки у појединим својим одама изоставља оба јера. У тој »буни у славенским 
писменима« најдаље је ишао Сава Мркаљ, који је у својој књижици Сало дебелога ера, 
либо азбукопротрес учинио одлучан корак ка упрошћавању азбуке. Мркаљ је у својој 
новој азбуци избацио велики број непотребних слова, место t, к>, л, писао ie, iy, ја, 
тражио нарочите знаке за гласове љ, њ, ђ, ћ, избацио не само Z,, у, со, и^, iy, со, со, ©, v 
но и дотле редовно употребљавана слова: и, е. Караџић у томе правцу своди српску 
азбуку на 29 слова: а, б, в, г, д, дв, е, ж, з, и, 'i к, л, љ, м, н, њ, о, п, р, с, т, ћ, у, ф, х, ц, ч, 
ш. Он сам саставља слова db (д + ђ), љ (л + ђ) и њ (н + ђ); ћ је узео из старих српских 
књига; словима ф и х, за која је мислио да се у народу не изговарају, служиће се тек 
доцније (слово х, уверивши се да се изговара у народу, почео је употребљавати тек од 
1836. у Народним српским пословицама); глас ђ узеће од Лукијана Мушицкога; слово 
i замениће јотом (ј). Тако је он, додавши и тридесето слово џ, створио своју нову 
азбуку, за коју је са разлогом могао рећи да у њој »ниједно (слово) није сувише, 
ниједно звукопремјенљиво, нити које недостаје, него и је таман онолико колико 
својство сербског језика изискује«, азбуку за коју је 1832. са поносом писао да је 
»правилнија и паметнија од ортографија свију народа и језика европејских«. 

Копитар је са похвалом дочекао ову граматику. 1815. у једном бечком листу писао 
је он: »Добро дошла, прва српска граматико ћирилским писменима! И двапут нам 
добро дошла што си верно по говору простога народа написана!« Али му је Копитар 
учинио и извесне примедбе. Сам Караџић није био задовољан овом »жалосном 
пробом српске граматике«, како је доцније скромно називао и изјављивао да је се 
стиди. Као разуман човек он је примио примедбе Копитара, а исто тако и других 
личних и књижевних пријатеља, користио се искуством, и 1818, уз Српски рјечник, дао 
ново попуњено и поправљено, далеко боље издање те своје граматике. 1824. Грим ју је 
превео на немачки, и као учен филолог учинио неке исправке и допуне. 

1827. у Даници Караџић је написао Први српске буквар, који је први буквар 
простонародног српског језика. 

»СРПСКИ РЈЕЧНИК«. — И пре Караџића било је речника српско-хрватскога 
језика. Тако речник Јакова Микаље изишао је 1649, Јурја Хабделића 1670, Арделија 
дела Беле 1728, Белостенца 1740, Андрије Јамбрешића 1742, Јозе Волтиџија 1802, 
Јоакима Стулија 1801—1810. Али све су то били речници говора северозападнога дела 
нашега народа, штампани латиницом, и као такви нису допирали у крајеве где су 
православни Срби живели. 

Копитар је убедио Караџића да поред граматике треба дати и речник српског 
народног језика. Чим га је Копитар упознао, он га је увео у тај посао, и чак му донео 
листиће за исписивање речи. Од краја 1814. Караџић је почео да бележи. »Било је 
онда, прича он, ученијех Срба у Бечу који су сав овај посао држали за беспослицу и 
говорили ми у очи да не кварим хартије узалуд; но мени се учини боље и милије 



192 





АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 


послушати Г. Копитара него њих.« Од 1815. он живље почиње радити, уверен да ради 
један посао од историјског значаја. »Рјечник ће бити прво дјело у србском књижеству; 
он ће бити триумф србскога језика.« У један мах намеравао је да унесе све речи из 
ранијих поменутих »шокачких речника«, исто тако мислио је да да два речника, један 
речник ученог, словенског језика, и један речник простог народног, па да се доцније 
оба речника слију у један. Али се најзад задржао само на речима које је сам чуо да се 
говоре у народу. Када је прикупио довољну грађу, од краја 1816. дао се са Копитарем на 
посао. Све своје слободно време 1816. и 1817. Копитар је посветио активној сарадњи на 
Српском рјечнику. Он је Караџићу долазио свако вече, и дубоко у ноћ Караџић је 
читао забележене речи, објашњавао их, а Копитар преводио на немачки и латински. 
»То време, писао је доцније Караџић, свакидашње разговоре с Копитарем нећу да 
заборавим никада и довека; ту је моје пређашње опширно, али несавршено знање 
српскога језика правилима оживело.« 

Предузеће је било велико, захтевало је доста материјалних жртава. Копитар је у 
бечким часописима и у преписци са славистима скретао пажњу на овај значајан посао. 
Са штампањем самога дела ишло је врло тешко. Трошкови су били велики, а Караџић 
је био без средстава. Позив за претплату није нашао довољног одзива, и без неколико 
родољубивих мецената дело не би могло изићи. Најзад, 1818, угледао је света Српски 
рјечник, истолкован њемачким и латинским ријечима. 

То је био огроман посао. У том речникује било преко 26.000 речи, акцентованих 
и истумачених немачким и латинским речима, често пропраћених етнографским, 
историјским и географским објашњењима. Речи су покупљене само из оних српских 
крајева које је Караџић знао, из Србије, Срема и јужне Угарске. Многобројне, чисто 
народне речи из наших западних крајева, које се налазе у ранијим »шокачким 
речницима«, овде нису унете. 

Чим је дело изишло Караџић је осећао његове непотпуности. Он је продужио 
скупљање језичког материјала, добијао читаве збирке речи из разних српскохрватских 
крајева и ревносно спремао друго издање, при чему му је помагао Ђуро Даничић. То 
друго издање, много допуњено прикупљеним новим речима из Црне Горе, Далмације, 
Хрватске, па и из Старе Србије, садржавајући преко 47.000 речи, изишло је у Бечу 
1852. Но ни то издање он није сматрао за дефинитивно, скупљао је непрестано нов 
материјал и за собом оставио нову грађу. Тај материјал је сређен и 1898. у Београду 
Пера П. Ђорђевић и Љубомир Стојановић приредили су треће, исправљено и 
допуњено издање Српскога рјечника. 

БОРБА ЗА НАРОДНИ ЈЕЗИК И НОВИ ПРАВОПИС. - Караџић ни по својој 
спреми ни по својој природи није био кабинетски научник, који би се задовољавао да 
износи своје теорије и да остави времену да им оно извојује победу и примену. Он је 
био практичан радник, енергичан борац, који је у стопу гонио своје противнике и 
безобзирно наметао своје идеје. Од 1815. он се баца у велике и страсне полемике, које 
ће водити неких четрдесет година. Критикујући Милована Видаковића не толико због 
садржине његових романа колико због језика којим је писао, као и у осталим 
многобројним полемикама које је пред 1820. годину заподео, он је одлучно напао на 
сувремене српске писце и њихов рђав књижевни језик, и сав се заложио за народни 
језик. Он је одлучан противник писаца старе школе, »оних списатеља који су ради да 



193 





АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 


Србе претворе у старе Славене«. Он констатује анархију у српском књижевном језику. 
Има писаца који још пишу рускословенским, али њих је све мање, и када пишу они то 
чине недоследно, без довољног знања словенске граматике, са већим или мањим 
додацима српскога језика, и то називају »високо сербски«. Има их који хоће да пишу 
народним језиком, али они тај језик не знају, јер нису из крајева где се чисто српски 
говори и немају српске граматике по којој би писали. Још најгори су они, 
најмногобројнији, који не пишу ни словенски ни српски но »средњим слогом«, 
произвољном мешавином између рускословенског и српског, мешовитим речником, 
збрканом граматиком, удешавајући језик сваки по свом »вкусу«, додајући српским 
коренима речи словенске флексије и, обратно, словенским коренима српске флексије. 
»Што не знаш српски, метни славенски; што не знаш славенски, метни српски; а што 
не знаш ни српски ни славенски, метни како ти драго (што ти прије на ум падне).« 

Караџић најодлучније устаје противу тога. Он доказује да црквенословенски није 
старословенски, но да су то два разна језика. Словенски језик је језик цркве и њега 
треба оставити цркви, као што је у Европи латински језик, који је у средњем веку био 
општи научни и књижевни језик, данас остављен само у цркви. »Средњи слог«, 
скрпљен »српски по славенској граматици«, јесте једна језична бесмислица, доказ 
незнања и српског и црквенословенског. Као и у целом просвећеном свету, као што су 
већ учинили Немци, Талијани, Французи и Руси, и Срби треба да усвоје за књижевни 
језик свој народни језик, ваља примити »чист и непокварен говор народа српског«, 
»језик орача и копача«, језик крајева где се лепо и чисто говори, западне Србије, 
Босне и Херцеговине. Своје начело »пиши као што говориш«, он прецизује: »пиши 
као што народ говори«. Између народног језика и књижевног језика не сме бити 
разлике: »што год у језику нашему није народно оно није ни српско«. И Караџић 
упућује писце на своју граматику, на свој речник, на своје збирке српских народних 
песама. 

Те просте идеје у оно доба значиле су велику јерес и против Караџића се подигла 
силна бура. Он је у првом реду стекао непријатеље у црквеним људима, нарочито у 
јерархији, у онима које су његови пријатељи називали »црквари«, »црквењаци« и 
»обскуранти«. За њих је словенски језик био »свештени, свети језик«, за митрополита 
Стевана Стратимировића »неоцјеноје церкве наше сокровишче« и »котва 
Православија«. Одступати од тога религијом освештаног језика, допустити да се 
»кирилеческа слова штроје«, значило је за »славенољубитеље« одступати од 
православља и словенства и ићи у сусрет туђинству. Они су се сећали покушаја 
католичке цркве и аустријских власти, чињених не само у XVIII веку но још у првим 
десетинама XIX века,* и као почетак уније гледали су напуштање у азбуци 
карактеристичних словенских слова и уношење слова из латинице, као што је ј, 
злосрећна јота, коју је митрополит Стратимировић 1831. прогласио за »срп 
Нечастивога«. Српска јерархија је са крајњим неповерењем гледала на Караџића због 
његових веза са Копитарем, »словенским Мефистофелом«, по Шафариковим речима, 
којег су у Прагу називали »Hofslavist«, који је био цензор словенских књига у Бечу, 
познат као велики Аустријанац и ревностан католик, који је желео да сви Словени 
приме латинску азбуку, имао сталну идеју да насупрот православном [руском] 
словенству треба ставити католичко, аустријско словенство. И због тога је Караџић још 
у почетку свога рада био осумњичен да је преко Копитара у служби католичке 



194 





АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 


пропаганде, проглашен је за »антихриста«, агента кнеза Метерниха, и та тешка 
оптужба против њега се стално понављала и он се против ње са гнушањем бранио. 

На не мање огорчене противнике наишао је у књижевним круговима и у 
такозваној »благоображеној публици«. Главни напад учинио је он на њих, показао им 
како не знају да пишу, и упутио их у школу простога народа. Писци, који су имали 
професионалног поноса и кастинског духа, толико држали на »виспреност« и 
»високопарност« својих списа, били су увређени тим лекцијама једног нешколованог, 
неквалификованог, у књижевности новог човека, тим упућивањем на »покварен 
србски« језик из »турских провинција«. Јоаким Вујић је, усиљавајући се да буде 
духовит, писао недотупавне нападе на »курта-херо-шијачку граматику г. Вука 
Стефановича« и на његов »неслано-мастни-арнаут-турско-херо-шијачки-Ћор-Дилбер- 
Ђиди чауша Рјечник«. Павле Кенђелац је са пуно презирања говорио о том »славено- 
сербо-немецко-мађаро-турско-циганском« језику. Милован Видаковић се бунио 
против писања »онако као што наше баке говоре«. 

Глуп Србљин буди, говедарски 

говори, онда си ти Вуков Србљин. 

Ако ли лепше што пером написа 

нег што је бака изрекла крезуба, 

Србски то није. 

— певаоје 1821. Сава Текелија. 

Аједан други стари писац узвикивао је: 

Слепачке гусле Орфеју зар лира да буду? 

Књижевна традиција била је већ доста јека, стари језик владао је у цркви и школи 
неких осамдесет година, образовани људи су њиме не само писали но унеколико и 
говорили, и Караџићев језик њима је одиста изгледао низак, простачки, недостојан 
књиге и образованих људи. Са незнатним изузетком угарски Срби који су били 
прешли у Србију и заузимали висока места у српској администрацији, они које је он у 
љутини називао »Швабуријом«, били су љути противници Караџићеви. 

И Караџић од 1815. развија полемике са својим противницима. До 1817. он их је 
водио у Новинама сербскимЂ, показујући чврсто убеђење, упорност, полемичку 
вештину да обиђе питања која су била незгодна за њега и да се сав баци на питање где 
је право очевидно било на његовој страни. Нарочито је показивао безобзирност и 
насртљивост која је застрашивала. Око 1826. Павле Шафарик у Новом Саду покушавао 
је да измири Караџића и његове противнике, да нађе неки компромис између оба 
гледишта, али Караџић није хтео ни да чује за попуштање и мир и продужио рат са 
»надрикњигама и благородним простацима«. Али углавноме имао је два периода 



195 





АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 


великих полемика, доба између 1815—1821, у почетку свога књижевнога рада, и доба 
око 1840, када је требало задобити последњу и одлучну битку. 

Тада се сукобио са највећим својим противником Јованом Хаџићем. Хаџић је 
двадесетих година био са њим у добрим односима, али када је прешао у Србију он се 
ставио на чело оних који су радили против Караџића. Односи су постали затегнути, и 
рат је отпочео 1837. Хаџић је те године издао у Новом Саду књигу Ситнице 
Сзикословне, где је осуђивао брз, несмишљен рад на реформи језика и правописа, 
тражио да те ствари не пресуђује један човек, но цело једно тело учених људи, и то 
после дугих стручних претресања и саветовања. 1839. Караџић је написао Одговор на 
Ситнице језикословне Г. Ј. Хацића — М. Светића, где је оштро напао свог 
противника, упућујући га да пре но што отпочне давати савете другом сам добро научи 
српски. И отада се јавља цео један низ полемичких брошура, три Утука Јована 
Хаџића и оштри одговори Караџићеви. (Ј. Хаџић: УтукЂ, или ОдговорЂ на ОдговорЂ 
на Ситнице Сзикословне, 1839; — Вуков одговор на Утук Г. М. Светића, 1843; — Ј. 
Хаџић: Утук III Сзикословнип. О езику и правопису србскомЂ, 1846; — В. Караџић: 
»УтукЂ III езикословнии одЂ М. Светића,« 1847.) У борби се са научног поља прешло 
на груба лична вређања. Хаџић је Караџића називао пуком незналицом и простим 
»преписачем« оног што му други дају и диктују; Караџић је Хаџића проглашавао за 
»фушера и шрлатана«, и стављао га у гомилу српских писаца који чим почну да говоре 
о језику и књижевности изгледају као да су »избјегли из луднице«. Најзад, цела та 
борба, у којој се раздражени противници ни најмање нису штедели, свршила се 1845, 
углавном Караџићевом победом. 

Своје дефинитивно мишљење о књижевном језику Караџић је казао у важној 
својој брошури Вука Ст. Караџића и Саве Текелије писма високопреосвештеноме 
господину Платону Атанацковићу, православноме владици будимскоме, о српскоме 
правопису, са особитијем додацима о српском језику (Беч, 1845). Ту више није тако 
одлучан као раније у борби против речи словенскога порекла. Он допушта да се оне 
могу употребити када их нема у народном речнику, али обазриво и у најмањој мери. 
Ту се тек потпуно изјашњава да треба усвојити јужно наречје као књижевно. Раније, 
иако је сам увек писао јужним наречјем, допуштао је да сваки може писати својим 
наречјем, али сада је истакао јужно наречје као књижевно, из разлога што њиме 
говори велики део српскога народа, што су њиме испеване готово све наше народне 
песме, што су њиме писали и дубровачки писци, што је он најближи словенском, и 
што се само »чрез њега можемо ујединити с нашом браћом римскога закона«. 

(Караџићева полемика, растурена у брошурама, часописима и листовима, у 
новије време прикупљена је. У државном издању почели су излазити Граматички и 
полемички cnucu Караџићеви. Досада су изишле 3 књиге (I, која обухвата време од 
1814—1818, изишла је 1894; II, 1818—1835, 1894. и 1895; III, у две свеске, 1836—1847, 
1847—1864,1896). IV књига је у штампи.78) 

Примену свих својих идеја о језику и правопису Караџић је дао у свом преводу 
Новог завјета. Он је тај посао покушао још 1815. 1819, када је био у Петрограду, 
уговори са Руским библијским друштвом да Нови завет преведе на српски. 1820. посао 
је био готов и рукопис буде послат на преглед Атанасију Стојковићу. Стојковић, 
поборник старога језика, да мишљење да овај превод на простонародни говор није 



196 





АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 


добар и понуди се да сам да нов превод. Искваривши Караџићев превод, не само у 
језику но и у смислу, он га штампа у Петрограду 1824. Када се у Петрограду чуло да је 
Стојковић превео не на српски но у једној рускосрпско-црквенословенској збрци, 
забрани се даље растурање књиге. Енглеско библијско друштво прештампало је 
Стојковићев превод 1834. у Лајпцигу. Караџић, увређен и оштећен, није дизао руке од 
свога превода. 1824. штампао је у Лајпцигу један део свога посла под насловом Огледи 
Светог писма на српском језику. Тек 1847. изишло је у Бечу цело дело Нови завјет 
господа нашега Исуса Христа, »Вуково Евангелије«, како се око 1850. године 
говорило. Превод је изишао без дозволе црквених власти. Црквени људи и иначе су 
осуђивали језичку и правописну реформу Караџићеву, а када се он дрзнуо да на свој 
језик преводи и својим правописом штампа чак и »вешчи церковне и свјашчене«, то 
им је изгледало као опасна јерес коју је требало одлучно сузбијати. Синод српске 
православне цркве је уложио протест у Бечу и тражио да се забрани растурање те 
јеретичне књиге; у јавности је изишло неколико напада, међу осталима и од Јована 
Стејића. Архимандрит Никанор Грујић, иако пријатељ Караџићев, штампао је 1852. 
нарочито дело ПримНпве, у коме је доказивао нетачност превода и сумњичио 
Караџића да се тим послом ставио у службу римске пропаганде. 

Не знајући ни грчки ни латински, Караџић је преводио са старијих словенских 
превода, а Копитар је поредио његов превод са грчким оригиналом, исто тако помагао 
му је и Миклошић. У погледу тачности превод није потпуно веран, али у погледу 
језика то је мајсторски посао, образац данашњег књижевног језика српског. Али 
Караџић је у том послу био принуђен да одступи од своје раније апсолутне идеје: да је 
народни језик сам себи довољан. (1821, наводећи за пример стари грчки језик, он је 
писао: »Зар се језик сам no себи не може изобразити и уљепшати без туђи језика?«) 
Док је скупљао народне песме и обичаје, народни језик му је могао бити довољан, али 
како је почео радити послове више врсте, он је на пракси одступио од своје идеје. У 
предговору Новог завјета сам признаје да је позајмио из словенског и руског језика 
знатан број речи, или их посрбио. (На пример: словенске речи: спаситељ, законик, 
заступник, преступник, праведник, жртва, ближњи, проповедник, јединство, духовни, 
животни, величати, итд. итд.; посрбљене словенске речи: стрелац, обиље, 
човекољубље, савршенство, будући, новорођени, пријатан, искушење, итд.; руске 
речи: посредник, постојан, природа, итд.) Он признаје да је сам створио нове речи, 
као: викач, мењач, сејач, трубач, избраник, виноградар, вртар, незнабоштво, смерност, 
гостољубивост, познање, понижење, потврђење, неосетљив, неразумљив, свадљив, 
итд. На тај начин он је делимично признао оно против чега се толико борио: да 
народни језик није сасвим довољан, да се морају чинити позајмице из развијенијих 
језика и да књижевници имају права стварати нове речи. 1857. изишло је ново издање 
Новог завјета, са мањим изменама; познија издања су проста прештампавања. 

Крајем четрдесетих година борба између »јотовића« и »јеровића« клонила се 
крају, победа је била на Караџићевој страни. Полемика Јована Хаџића била је 
последњи трзај старе школе; превод Новог завјета био је последња реч Караџићева. 
Он је осећао да старији нараштај, васпитан у старим идејама, не може приволети на 
своју страну, и сву своју наду, у часу најљућих полемика, полагао је на млађи нараштај. 
»Оваки се људи не могу поправити, него само младеж може избавити нас од ове 
срамоте и језик наш сачувати од пропасти...« Крајем четрдесетих година пристигао је 
тај очекивани нараштај. 1847. почињу рад два млада »вуковца«: Ђуро Даничић, који 



197 





АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 


својим Ратом за српски језик и правопис даје научно образложење Караџићевим 
идејама, и Бранко Радичевић, који својим Песмама уноси његове идеје у лепу 
књижевност. 1848. почиње излазити први лист новим правописом, Напредак. 1850, 
Вук Караџић, Фрањо Миклошић, Ђуро Даничић, Иван Кукуљевић Сакцински, Иван 
Мажуранић, Димитрије Деметер — да се помену само најглавнији — закључили су 
Књижевни договор. Пошавши од гледишта »да један народ треба једну књижевност да 
има«, они су прогласили да јужно херцеговачко наречје, фонетички изражено, треба 
да постане књижевни језик Срба и Хрвата, и оставили Караџићу да он напише 
правила тога језика. 

Последње препоне су падале, нови нараштаји су придолазили и прихватали 
његове идеје. И Караџићева идеја углавном је победила: тај језик је остао књижевни 
језик Срба и Хрвата, са оградом да се није остало на сировом народном језику но да су 
чињене позајмице и коване нове речи и да је источно наречје остало у већем делу 
српске књижевности. 

Караџић је нашао времена да се позабави и бугарским језиком, тада потпуно 
непознатим научном свету. 1822. године, у већем чланку Додатак к 
санкттгетербургским сравнитељним рјечницима свију језика и нарјечија с 
особитим огледима бугарског језика по посредном сазнању изнео је главне особине 
бугарског народног језика и дао неколико примерака бугарске народне поезије. 

ОСТАЛИ РАД. — У своме раду на језику Караџић се није задовољио само 
граматиком и речником и полемичком борбом за начела која је ту изнео. Он је осећао 
своје недовољно знање и трудио се да што боље уђе у питање словенских језика и 
историје српскога језика. Његово формално, више дескриптивно знање српскога 
језика није му више било довољно, он је осетио потребу да тај језик позна научно, на 
темељу историјске граматике, зато је читао старе српске споменике, још од двадесетих 
година скупљао србуље, писао о односима старог и новог српског језика (1826,1845), и 
издао Примјере српско-славенскога језика (Беч, 1857). У засебним чланцима 
(Прим£чате о дателноми и творителномЂ падежу србскомЂ мушики и среднви 
имена, 1818; Главне разлике између данашњега славенскога и српскога језика, 1826; 
Главна свршивања суштествителни и прилагателни имена у српскомјезику, 1828) 
он прелази на поједина питања из српске граматике и носи се мишљу да напише 
опширну научну граматику српског језика. Путујући по разним српским крајевима 
које у почетку свога рада није био видео, и знајући не само садашњост но и прошлост 
српскога језика, он је своје знање знатно проширио, и када је водио своје последње 
полемике и научна надмоћност над школованијим противницима била је несумњиво 
на његовој страни. 

Караџић је био човек велике радне снаге и вредноће, и огледао се на више разних 
поља. Он се бавио и историјом и био један од најранијих историчара нове Србије и 
први биограф њених хероја. Он је својим очима гледао велику националну драму од 
1804. до 1813, и намеравао је да напише целокупну историју првога устанка. Око 1822. 
спремао се да ради, како сам вели, »српску историју нашега времена, или управо рећи 
од године 1791, од када буна српска почетак свој има«. За тај »Српски Плутарх« 
спремио је обилан биографски материјал о главним јунацима оба устанка. 1828. 
тражио је од кнеза Милоша да га постави за »српског историографа«. 1849. објавио је 



198 





АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 


да ће изићи његово дело Историја народа нашега у Србији за владања 
Карађорђијева од године 1804. до 1814. Одломак из тога дела је књига 
»Правителствуши^ш coeimu сербсши« за времена Кара-Ђорђијева, или отимање 
ондашњијех великаша око власти (Беч, 1860). Од њега је остало неколико лепих 
биографија људи из тога доба, међу осталим Хајдук-Вељка, Миленка Стојковића, 
Милоја Петровића, Петра Добрњца, Милоша Стојићевића, Ивана Југовића, Хаџи— 
Рувима, Ива Кнежевића »кнеза од Семберије« итд. 1820. скупио је у Србији материјал 
за биографију кнеза Милоша. 1822. књига је била готова и требало је да изиђе на 
српском и немачком. Агент кнеза Милоша у Петрограду, Михаило Герман, докопа се 
немачкога текста и 1825. анонимно га изда у руском преводу. Караџић је протестовао 
против тога плагијата и у Будиму 1828. издао свој српски оригинал Милош Обреновић 
кнлзђ Сербш или грађа за српску историју нашега времена. Знаменити немачки 
историчар Леополд Ранке по његовим подацима и причању написао је своје дело Die 
Serbische Revolution aus serbischen Papieren und Mitteilungen (1829), за коју je Нибур 
рекао да je најбоље историјско дело на немачком језику. Ранке се обраћа Караџићу и 
за податке о доцнијем животу Србије, и према материјалу који му је Караџић усмено и 
писмено дао написао је своје потпуно дело Serbien und die Tiirkei im neunzehnten 
Jahrhundert (Лајпциг, 1879). (Скупљени историјски u етнографски cnucu Караџићеви 
почели су излазити у државном издању. 1898. изишла је прва књига, и има да изиђу 
још три књиге.) 

Караџић није био историчар у правом смислу речи, но кроничар који је бележио 
што је сам видео и запамтио. »Ја не тражим, писао је он 1822, у овој историји мојој да 
оставим примјер српским реторима и историцима, него сам се трудио да опишем све 
онако просто, без икаке мајсторије и философије, као што би Србин Србину 
приповиједао; а закон сам себи поставио да нити кога валим ни кудим, нити да се 
чему подсмијевам ни чудим, него само да кажем како је било, па читатељи сами нека 
суде што је за валу, што ли за куђење, што ли је за чудо, што ли за подсмије(х).« 

За дуг низ година он је био »главни референт на западу за све српске ствари« 
(Љубомир Стојановић), и кад год се прилика и потреба указала, упознавао је Европу са 
стварима српског народа. Познати испитивач Балканскога полуострва француски 
географ Ами Буе добивао је непосредно од Караџића податке и упутства. На немачком 
језику остало је неколико етнографских и политичких списа Караџићевих. У немачкој 
збирци Reisen und Ldnderbeschreibungen der alteren und neuesten Zeit изишао je, 
анонимно, 1837. његов географско-етнографски спис Montenegro und die 
Montenegriner. Ein Beitrag zur Kenntniss der europaischen Tiirkei und des serbischen 
Volkes, један од најранијих и најпотпунијих описа Црне Горе, њене земље, прошлости, 
народа, просвете и обичаја. 1853. изишла је у Бечу његова књижица Die Christen in 
Bosnien.yg 

Неколико година (1826—1829) издавао је алманах Даницу, који је готово сам 
попуњавао својим корисним прилозима. Даница је имала више научан но забаван 
карактер, и то је први научни алманах српски.8о 

Од Караџића је остала и врло велика и особито важна преписка са најглавнијим 
људима у српском народу и са многим знатним људима у словенском и страном свету. 
Та преписка остала је као својина српске државе, и у редакцији Љубомира Стојановића 



199 





АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 


почела се издавати од 1907. године. Досада је од те Вукове преписке изишло седам 
великих томова (I — 1907, II — 1908, III и IV — 1909, V — 1910, VI — 1912, VII — 1913). У 
збирци има писама неједнаке вредности, али у целини то је драгоцена ризница српске 
и словенске науке и књижевности. Међу осталим ту је преписка са: Копитарем, 
Јаковом Гримом, Гетеом, Већеславом Ханком, Павлом Шафариком, А. С. Шишковом, 
Лукијаном Мушицким, Савом Текелијом, Павлом Соларићем, Симом 
Милутиновићем, Јованом Ст. Поповићем, Његошем, Милошем Обреновићем, 
Јоксимом Новићем. Она боље но ишта осветљава цео живот, интимну личност и 
многоструки рад Вука Караџића, а исто тако и целу прву половину XIX века у 
књижевном и културном животу српскога народа, књижевне и културне нарави, 
интимну историју српских духова тих времена. 


IV. ОПШТИ ПОГЛЕД НА ЊЕГОВ РАД 


Вук Караџић је једна од најоригиналнијих и најјачих личности целе српске 
књижевности. Он је свој човек и самосталан дух; он уме и сме да мисли својом главом, 
без обзира на то шта ће други рећи. »Кад би се ја, писао је 1820. године, поводио за 
читатељима, ја би морао постати луд као и они што су, па би напошљетку виђео да им 
не могу угодити.« Самоук, без школских и књижевних традиција, духовно слободан и 
смео, он напушта старе стазе којима се дотле ишло у српској књижевности и започиње 
један нов покрет, који би се могао назвати књижевном револуцијом. Романтичар по 
идејама, он има рационалистички дух. »То је највећа разлика између човјека паметна 
и између простака, што паметан човјек једнако жели и труди се да што боље научи или 
измисли, и да он буде паметнији од својије стари, а његова ђеца од њега; простак пак 
све је рад да остане као што су му и стари били, а његова ђеца као и он што је. Какав би 
јадан и жалостан род људски и овај свијет био да су сви људи остајали онаки као што 
су и њиови стари били!« Он је ушао у књижевну борбу са осећањем да старе ствари 
никако не ваљају и да су потребне велике, корените реформе. Са пуно свести о 
сопственој вредности и о задацима који му предстоје, он је 1819. писао Лукијану 
Мушицком: »Ми смо Платони и Аристотели у данашњему народу нашему...« 

И у тај велики посао он ће унети своју ретку снагу и истрајност. Он је по својој 
здравој памети осетио да је плодан рад најбољи одговор неправедним критикама, и 
непрекидни рад и стварање у његовим очима су били »једини начин благородно се 
осветити непријатељима, или их посрамити«. Препреке му нису сметале, и 
противници су га само подстрекавали на живљи рад. »Премда је у свакоме паметном 
почетку, писао је он 1820, више луди људи неголи паметни, али у напредак, од дана до 
дана, све друштво паметни расте, а лудије се умаљује, и тако разум и истина с 
временом надвлађују.« Требало је имати много самопоуздања и храбрости, па ударити 
на јаку традицију, и књижевну и црквену, заратити са готово свим образованим 
људима у српском народу, изложити се најстрашнијим оптужбама и беспрекидним 
гањањима. Караџић је имао борбени дух свих великих рушилаца. Без илузија о 
људима, не кријући нимало своје презирање према »надрикњигама« и 
»благоображеној простоти«, он је знао да у боју »ваља зубе показати«. И он ће се 



200 





АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 


показати као полемичар првога реда, неукротив, нетрпљив, по потреби суров, 
неправедан често, али увек готов на борбу. Само човек такве борбене снаге и 
истрајности, дубоко убеђен да »истина мора, мало раније или доцније, надвладати«, 
могао је издржати толике борбе и готово сам извојевати једну од највећих победа у 
српској књижевности. 

Но он није имао само тих борбених способности. То је био и један од 
најдаровитијих људи који су постојали у српском народу. Он је припадао оном јаком 
нараштају који је у почетку XIX века створио данашњу Србију, нараштају толиких 
генијалних војсковођа и дипломата. Он је имао природну бистрину и оштроумље 
србијанског сељака, ванредно асимилативан дух, способност да ствари брзо схвати и 
прими, и да самостално и доследно изводи закључке. Копитар је од првога дана видео 
његове природне способности, и одмах га назвао »најбољом главом« међу Србима које 
је познавао; доцније, када је видео како је овај човек који ни основну школу није 
свршио, брзо ушао у науку о језику, он га је без устезања назвао »граматичарским 
генијем«. У сваком случају код њега је била велика духовна енергија, јака памет, 
оштар критички дух, природан здрав разум и Мушицки га је са разлогом називао 
бодрим и крилатим Вуком. 

Његов посао је огроман, и у погледу плодности Караџић стоји на првом месту у 
српској књижевности. Почео је писати млад, и кроз цео живот није напуштао посао. За 
пола века неуморне и непрекидне делатности он је извршио неколико великих 
послова, од којих би сваки за се био довољан за живот другога човека. Највећи део 
његова посла то је прибирање народних умотворина и описивање народнога живота. У 
тај посао он је унео не само своју велику радну снагу и неуморну истрајност но извесно 
књижевно разумевање, готово књижевни укус. Не само међу Србима но и међу свим 
Словенима он је тај посао радио боље но ико, и његове збирке народних песама 
заузимају прво место у историји словенских књижевности. »Свим другим скупљачима 
народнога блага на северу и југу био је Вук први и класични узор« (др Матија Мурко). 
Станко Враз посветио је 1839. Караџићу прву збирку словеначких народних песама, а 
1845. писао да би желео цео живот провести крај њега. За Караџићевим примером у 
скупљању народних песама пошли су код Чеха и Словака: Палацки, Шафарик, Јан 
Колар; Челаковски му је посветио своју прву књигу чешких народних песама. 
Бугарски писац др Иван Шишманов, називајући Караџића »југословенским Гримом«, 
вели да његове збирке народних умотворина »остају и до данас узори«: »имају право 
Срби што се поносе својим народним песмама, али још више требало би да се поносе 
својим Вуком«. 

Караџићеве збирке народних песама немају само књижевни и научни значај но и 
национални. Прикупљајући народне умотворине и описујући народни живот у готово 
свим српским покрајинама, без обзира на политичке и верске поделе, он је Србима дао 
појам да су једна душевна целина, и тако силно допринео стварању општег 
националног осећања српског. Наглашујући непрестано етничку чистоту и снагу 
балканскога Српства, он је више но ико радио на национализацији оних крајева на 
народној периферији где је национално осећање бледело, или се још није било 
развило. Његове збирке, те »рапсодије српских хомероида из XIX века«, постале су 
опште народно благо, прошириле су се на све крајеве, и на етнички слабије крајеве где 
је извор народне поезије био усахнуо. Његове збирке су у Европи побудиле велики 



201 





АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 


интерес и симпатије за српски народ, а у доба стварања српске државе те симпатије 
биле су драгоцене. Са правом, већ 1826, он је писао: »Ја сам народ српски с ученом 
Европом познао.« И његове збирке не само да су сачувале највећи и најбољи део наше 
народне поезије но својим сјајним сликањем велике и јуначке народне прошлости 
дале се српском народу, који је увек имао епску машту, осећање да није од јуче, улиле 
му самопоуздање и веру у будућност, као што и данас врше велики утицај у народној 
маси. И тим прикупљањем народних песама, описивањем живота целог српскога 
народа, истицањем етничке чистоте и националне особености српске, Караџић је 
можда главни творац српскога национализма у XIX веку. 

Још у првом почетку свога рада он је у српском народу видео две главне силе: 
једну, тако рећи, центрифугалну, на периферији српскога народа, међу исељеницима 
српским у Угарској и Хрватској, где је материјална и општа духовна култура била 
виша, али где је чисти народни дух клонуо и где су карактеристичне народне особине 
слабиле; с друге стране, у југозападним крајевима српским, у Србији, Босни, 
Херцеговини и Црној Гори, где је срж српскога народа, видео је центрипеталну силу, 
мању културу али живљи народни дух, чистију народну душу, већу етничку и духовну 
свежину. И наместо угарскога Српства, које је дотле једино представљало српски 
народ и држало српску књижевност, он ставља балканско Српство, Србију, Босну, 
Херцеговину, Црну Гору. Он је српском национализму дао западносрпско обележје. 

У питањима језика и правописа његов рад био је одлучан, могло би се рећи 
дефинитиван. Он једном за свагда сузбија рускословенски језик из српске 
књижевности и извојевава победу народном језику, подиже га на висину књижевног 
језика и за Србе и за Хрвате. Он није успео у оном што је у први мах замишљао: да 
народни језик, без икаквих позајмица и страних утицаја, постане књижевни језик, 
није успео да херцеговачко наречје постане опште наречје, али је успео да живи и 
народни језик потисне мртви црквени и школски језик. И исто онако као што је 
извршио пуну национализацију српског осећања, извршио је и демократизацију 
књижевног језика. Њему се дугује за прву граматику и први речник српског народног 
језика, као и за први српски превод Новог завета. Логично идући за писцима XVIII 
века који су напустили црквену азбуку и усвојили грађанску азбуку, он је упростио 
српски правопис, потпуно га прилагодио фонетичким законима српског језика и 
створио најупрошћенији и најрационалнији правопис који данас уопште постоји. 

Али ипак, поред свих тих великих и несумњивих заслуга његових, данас се не 
може примити претерана Даничићева реч да је Караџић »отац нове српске 
књижевност«, из простога разлога што је пре њега, и у његово доба, и мимо њега, било 
добрих српских писаца и прогресивне српске књижевности. У чисто књижевном 
погледу његов значај је мањи и више је посредан но непосредан. Али и на том пољу он 
има знатних заслуга. Он је положио основ српском књижевном језику, и својим 
јасним, једрим, живим и крепким стилом показао како треба лепо српски писати. Као 
Хердер, који је у немачкој књижевности одвраћао писце да не буду Пиндари и 
»модерни Анакреони« но да се врате националном извору, германској старини, тако је 
и Караџић нападао класицизам и књижевну и школску литературу, и писце враћао 
народу и народној поезији. Његово схватање народа и народне поезије примили су 
доцнији романтичари, развијали оно што је он писао, остваривали идеје које су код 
њега нашли. Око половине XIX века почиње цео један култ Вука Караџића. Ђуро 



202 





АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 


Даничић га је сматрао за неку врсту националног Месије, и 1849. писао: »Да није Вук 
на свијет дошао, могли бисмо свашта мислити, али кад он дође, то нам је највећи 
јемац да нећемо пропасти.« Бранко Радичевић је певао: 

Ноћ нам дође са Вука једнога, 

Данак бели, браћо, са другога. 

Омладина је 1863. прославила педесетогодишњицу његова рада, а његова смрт 
примљена је као општа народна жалост. 1865. Фрањо Миклошић, Огњеслав 
Утјешеновић и Јован Суботић, у позиву за издавање целокупних Караџићевих списа, 
назвали су га »другим Мојсијем« који »отвори народному духу нашему у жедној 
пустињи незнанства бистро врело живота народнога«. Он је био од пресудног утицаја 
на духовно формирање познијих романтичара, који су га назвали »Мојсијем нове 
српске књижевности«, [чак и »свети Вук«,] и са доста разлога нараштај од шездесетих 
година назива се и »Вуковом омладином«. Са Караџићем је био случај као са свима 
великим реформаторима, сувише оспораваним и снижаваним у једно време, 
претерено истицаним и величаним у друго време. В. Јагић са разлогом вели да као 
што је Караџић у своје време страдао од неправилних и пристрасних напада на своју 
реформу, тако после коначне победе сви српски писци његова правца, када говоре о 
његовој реформи, лако падају у противну крајност — у претеран панегиричан тон. 

и кад се одбије на сва та претеривања, Караџић остаје као један од најјачих и 
највећих људи у српском народу и у српској књижевности. Он је један од оних који су 
највише радили и стварали и највећма утицали, централна личност српске 
књижевности у средини XIX века, за XIX век оно што је Доситеј Обрадовић био за 
XVIII век: књижевни реформатор и национални творац. 



203 





АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 


НИКОЛА ТОМАЗЕО 


К“ 

Ш Џ> ао што Михаило Витковић, Србин по рођењу а Мађар по култури, 

припада и српској и мађарској књижевности, тако и Никола Томазео, Србин по 
рођењу а Талијан по култури, припада и српској и талијанској књижевности. Обојица 
су више радили и стекли знатна имена у туђим књижевностима, а само мањим и 
незнатнијим делом радили су на књижевности свога матерњега језика. 

Никола Томазео родио се у Шибенику, у Далмацији, 27. септембра 1802, у 
трговачкој породици. Основну школу свршио је у Шибенику, гимназију у Спљету. У 
Падови, у Италији, учио је права. Ушавши у јавни живот талијански, био је новинар и 
књижевник, живећи у Падови, Милану, у млетачкој области, у Флоренцији. 1833, 
прогнан из Тоскане, оде у Француску, прво у Екс, у Прованси, потом у Париз и на 
Корзику. Амнестован 1840, врати се у Италију, дође до завичаја, на гроб својих 
родитеља, потом се настани у Млецима, обилно радећи на књижевности. Учествујући 
врло живо и у првим редовима у талијанском покрету за ослобођење и уједињење, 
буде 1847. затворен у Млецима. 1848, када је букнула буна у Млецима, народ ослободи 
Томазеа из затвора. Пошто је проглашена република, он постане њен министар 
просвете, потом оде за посланика Млетачке Републике у Париз. Када су Аустријанци 
1849. понова заузели Млетке, Томазео одбегне на Крф, где остане до 1854. Тада дође у 
Турин, престоницу Пијемонта. 1859. пресели се у Флоренцију. Око 1861. године 
потпуно изгуби вид, који му је био ослабио у млетачком тамновању. Дочекавши да 
доживи 1871. остварен сан своје младости, уједињење Италије, уважаван као један од 
најзаслужнијих људи »Треће Италије«, умро је у Флоренцији l. маја 1874. Сахрањен је 
величанствено, у флорентинском Пантеону, поред Дантеа. 1902. у целој Италији 
прослављена је свечано стогодишњица његова рођења. 


Томазео је био ванредно разноврстан и плодан писац. Бавио се теологијом, 
филологијом, етиком, педагогијом, књижевном критиком и историјом, а изнад свега 
политиком. Од њега је остало на 250 мањих и већих дела по разним струкама. Главна 
његова дела су коментари Дантеовој Божанственој комедији, Речник талијанског 
језика, Речник синонима, ЕсТетички речник. Сви ти радови достојно су оцењени у 
историји талијанске књижевности. 


У српској књижевности остало је само једно Томазеово дело, његове Искрице. 
Навративши се 1839. у Шибеник, он се даде на поновно учење српскога језика и на 
читање Караџићевих збирки народних песама, а и сам почне бележити народне песме. 
Словенско и српско осећање његово нађе израза у лепој књижици Искрице (Scintille), 
које су прво изишле на Талијанском 1841, у Млецима. Он их је одмах превео на српски 
и послао пријатељима у Далмацију. Те његове Искрцие на »илирском« језику појавиле 
су се 1843. у Далмацији, у неколико рукописа. 1844. Иван Кукуљевић Сакцински изда 


ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 



204 





АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 


их у Загребу, али аустријска цензура их забрани. 1848, у Загребу, Кукуљевић даде ново 
исправљено издање, са нарочитим Томазеовим предговором. У Задру је 1849. изишло 
треће издање, четврто издање дала је Матица хрватска у Загребу 1888, а пето, 
дефинитивно издање, према исправкама самога Томазеа, дао је Данило Петрановић 
1898. у Београду, у књигама Српске књижевне задруге. Главна разлика између овог 
петог издања и ранијих издања јесте што су унете исправке које је сам Томазео учинио, 
ставивши свуда реч »српски« место »илирски«, »славенски«, »југославенски«. 

Искрице су мала књига, али богата садржајем, пуна јаких мисли и благородних 
осећања. У 33 »искрице«, већих и мањих афоризама, Томазео је изразио своју велику 
љубав према своме народу и према своме завичају, дао савете и упутства како да цео 
народ пође напред. Он засебно говори о приликама у којима се српски народ, а 
нарочито Далмација, налази; истиче потребу народне просвете, праве хришћанске 
културе, етичкога васпитања, верске сношљивости, вере у народну снагу, наде у бољу 
будућност. Он саветује шта све треба учинити те да се запуштена Далмација дигне на 
висину на којој је некада била и да српски народ заузме у Словенству и међу народима 
оно место које му припада по његовим врлинама, по његовом дивном језику и 
неупоредивој народној поезији. Томазео је врло речит писац и пише високим, 
свечаним поетским језиком. Лирско надахнуће је врло јако и на неколико места 
Томазео достиже висину библијске свечане речитости и оставља дубок утисак на 
читаоца. Стил му је сасвим личан, збивен и кратак; језик, иако се на њему опажају 
талијански утицаји, чист и једар. Иако мале обимом, Искрице су идејама и осећањима 
богато дело, које је могао написати само човек од талента и сасвим израђен писац. 

Он је поред тога често и топло писао о српским народним песмама. 1841, уз своје 
врло познате збирке народних песама са Корзике и Јонских острва (Canti popolari), 
дао је известан број »илирских песама«. Опширније и потпуније писао је он о српској 
народној песми у књизи Dei canti del popolo serbo e dalmata (Трст, 1847). Ca 
одушевљењем он ту велича Србију, која је »свет задивила, устајући, прва на Балкану, 
да се бори за свето име отаџбине...«, и пише тако пламеним патриотским стилом какав 
се само може наћи у најодушевљенијих омладинаца. У својој снажној песми Alla 
Dalmazia велича он Србију, као ретко ко пре њега. »Ускрсла Србија, у којој влада 
питоми дух и чила мишица«, сва је нада српскохрватског народа. И у свима својим 
познијим списима он ће величати »славно побуњену Србију«, »слободну Србију«. Он 
слави српски језик, и мисли да правилни, крепки, складни српски језик треба да 
постане општи језик Словена. »Наш је језик силнији од талијанскога и латинскога, а 
није сиромашнији ни од грчкога.« Дела Вука Караџића учинила су на њега дубок 
утисак; он Караџића назива генијем и најзаслужнијим Србином и тврди да 
благодарећи њему Европа ставља Србе у ред најпоетичнијих народа; српске народне 
песме су »право чудо језика, стила и поезије, јединствене у Европи«. Његове идеје о 
књижевности истоветне су са идејама Вука Караџића и познијих српских 
романтичара: »Сваком народу препоручујем да чува свој дух, који живи у народним 
умотворинама... Кад се нека књижевност много удаљи од простога народа, она се, у 
исто вријеме, много удаљила и од природе... Велико ће зло изићи ако словенски писци 
буду подражавали данашње европске књижевности.« »Не знају глатка пера онако 
писати као што јаворове гусле гуде...« 



205 





АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 


Његов књижеван рад на српском језику није велики, али он је српску 
књижевност обогатио једном поетичном и једром књигом, и, будући књижевно 
образован, доследније и потпуније но ико код нас развио је романтичарску доктрину и 
њено основно схватање о вези између народне и књижевне уметности. 



ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 


206 





АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 


БРАНКО РАДИЧЕВИЋ 


К“ 

од ранијих песника српских било је клица романтизма, али први прави 

романтичарски песник српски, писац који је на поезију стао примењивати 
романтичарске идеје Вука Караџића, био је Бранко Радичевић. Стварно, он у 
књижевности српској отвара цветну, књижевним талентима и песничким делима 
богату романтичарску епоху. 

ЖИВОТ. — Отац Бранка Радичевића, Теодор (Божидар) Радичевић, царински 
чиновник у аустријској служби, био је и сам човек од пера. То није био само један од 
оних старих »љубитеља чтенија«, каквих је код Срба доста било у првој половини XIX 
века, но је и сам радио на књижевности, и поред мањих књижевних огледа дао 1847. и 
српски превод Шилерова Вилхелма Тела. У Броду на Сави, у Славонији, 15. марта 
1824. родио му се син Алексије, који је доцније своје календарско име преокренуо у 
народно име Бранко. 

Како је Теодор Радичевић, као чиновник, мењао места службовања, Бранко је 
учио школе у неколико разних места. Од 1828. године породица Радичевић била је у 
Земуну, и Бранко је ту, од 1830. до 1835, учио три разреда српске и три разреда 
немачке основне школе. 1835. уписао се на гимназију у Карловцима, и ту остао до 1841. 
Тада је 1841. отишао на гимназију у Темишвар, и свршио је 1843.1843. отишао је у Беч 
и уписао се да слуша права. Ту се упознао са Вуком Караџићем и Ђуром Даничићем, 
ушао у њихов ужи круг, и то познанство биће од врло великог значаја по даљи његов 
књижевни рад. Нешто новчана оскудица, нешто буран ђачки живот омели су га да 
доврши своје правне студије. Године револуције, 1848. и 1849, провео је у Срему, 
нарочито у Земуну; у неколико махова прелазио је у Београд. У Беч се вратио 1850, и, 
потпомогнут од кнеза Михаила, уписао се на медицину. Али неизлечива болест била 
га је ухватила, и он је умро у најбољим годинама и у првом почетку свога рада, у Бечу, 
i8- јуна 1853. 

ЊЕГОВЕ КЊИГЕ. — Као готово сви српски песници његова времена, Радичевић 
је почео певати још као ђак у гимназији. Рана књижевна зрелост његова објашњава се 
не само његовим личним талентом но књижевном наследношћу од очеве стране и 
књижевним образовањем стеченим још у родитељској кући. Од 1843. године он већ 
пише добре стихове, и отада се брзо развијао и нагло производио. Његово певање 
захвата доба од 1843. до 1850. године. За живота изишле су му две свеске Песама, 
прва, са лирским песмама у Бечу 1847, друга, у којој су две епске песме Гојко и 
Хајдуков гроб, такође у Бечу, 1851. После његове ране смрти, на наваљивање Вука 
Караџића, његов отац издао је из заосталих рукописа и трећу свеску Песама 
(Темишвар, 1862). У Матици српској налази се остатак Радичевићевих рукописа. 



ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 


207 





АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 


Доцније, Песме Бранка Радичевића су врло често издаване; после Његошева 
Горског вијенца то је била најчешће издавана и највише читана српска песничка 
књига. Његове Песме изишле су још у десетак издања: у Новом Саду, 1867, у Београду, 
1872, у Панчеву, 1873, у Новом Саду, 1878, у Панчеву, 1879. и 1880, у Новом Саду, 1882, 
1883, 1889. и 1900. Српска књижевна задруга издала је 1903. у Београду књигу прву 
Радичевићевих Песама, у којој је његова лирика. 

ЛИРИЧАР. — Иако је и раније у српској књижевности било песника који су се 
служили народним језиком и уносили у своју поезију елементе народне поезије, ипак 
су песме Бранка Радичевића значиле једну велику новину, готово читав књижевни 
преврат. Његова поезија се одликовала не само пажљиво чистим народним језиком и 
надахнућем из народне поезије но је и садржином, основним тоном и начином 
изражавања силно одударала од збирки ранијих, па и сувремених српских песника. 

Ранији српски песници су били »објективни« и дидактични, чували се личних 
излива и држали се »мирнога чувства«, све сводили на моралну и патриотску поуку и 
њихови стихови били су књишки хладни, старачки мудри, високопарно свечани, 
укочено правилни. Радичевић, са смелошћу сасвим новога и сасвим младога човека, 
прекида са тим крутим списатељским традицијама. Он у своју истински лирску 
поезију уноси себе лично, своје личне доживљаје, своја лична осећања, опева своју 
несташну, каткада и разуздану младост, не бацајући на своје стихове вео предрасуда и 
обзира, но као пркосећи старима, мудрицама, цепидлакама, лицемерима, 
поборницима свега старог и преживелог у књижевности и у јавном животу српском. 
Једва једном са њиме у српску поезију, која је одмах у првом свом почетку изгледала 
тако стара, улази младост, са својим свежим осећањима и бујним страстима. И своју 
младу и младићку књигу он природно посвећује »Српској омладини«. Он своје песме 
назива »чеда мила моје крвце вреле«, и брани ту своју субјективну поезију чија је прва 
врлина што је његова: 

Боље чедо и пређаволасто 

Нег богаљче и слепо и кљасто, 

Да уз туђи корак нарамљује, 

Да га туђа рука зарањује! 

У свој својој поезији то је одиста био свој човек и свој песник, који је певао по 
својој ћуди и из свога срца, тражио своје предмете где му се свидело и казивао их како 
је хтео. Поред тога, он у српску књижевност уноси искрену љубав ка природи, осећање 
раније слабо развијено у српској поезији, која је немоћно продужавала традиције суве 
и хладне кабинетске поезије европске из XVIII века. Млада, свежа и топла поезија 
Бранка Радичевића имала је дах младости и пролећа, и била као оаза у сувој и мртвој 
пустињи ондашње безличне, бескрвне и укочене дидактичне »објективне« поезије. 
Она је чинила утисак светлог пролећног јутра, ширила мирис пољског цвећа, и млади 
песник је изгледао као млади и распевани фаун у пролетњем цветном пољу. Са 
Бранком Радичевићем је дошао у српску књижевност прави лирски песник, који је 



208 





АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 


певао о себи и за себе, истински »песник срца и младости«. И сва његова лирика биће 
juvenalia једног врло младог песникауједној врло младој књижевности. 

У таквој поезији љубав је морала заузети главно место. Већа половина његових 
стихова су љубавни. У њима се опева љубав не као једно опште место литературе и као 
једна изупотребљавана поетска тема, но стварне и осећане љубави онакве какве их је 
он сам имао и какве их је сам лично осећао. Бранко Радичевић схвата жену и љубав 
другаче но што су то радили ранији сентиментални »пјесмопевци« српски, закаснели 
трубадури и плачевни љубавници под »бледим месецом«. Његова љубав је »од овога 
света«, плаха, чулна, каткада сасвим плотска, што је вређало и бунило старе 
целомудрене и благонаравне списатеље. Ђачки растанак, један од најранијих и 
најширих његових послова, најпопуларнија песма његова, карактеристичан је за тај 
први чулни и весели период његовог лирског певања. У тим првим његовим песмама 
раздрагане младости и животне радости осећа се мало животно искуство, површност 
сасвим обичних осећања, управо осећаја, наивна младићка разузданост. Али поред тих 
чулних песама младићких, има и Радичевићевих лирских песама са дубљим 
осећањима и вишим мислима. Болест и бол су проширивали његов духовни видик и 
пречишћавали његова осећања. Предосећајући рану смрт он је испевао неколико 
искрених песама продирне меланхолије, и то је најбољи део његова поетска рада. 

ЕПСКИ ПЕСНИК. — Главни рад Бранка Радичевића то је лирска поезија, лака 
љубавна лирика, нешто као lied у немачкој поезији прве половине XIX века, нарочито 
код Хајнеа и Уланда, који су били од извесног непосредног утицаја на њ. У тој лирској 
поезији, која је одговарала његовој интимној природи и основном расположењу, 
Радичевић је дао најбоље што је могао дати. Али, нарочито у доцнијим годинама свога 
рада, он је радио и на епској поезији, и већи део његових стихова припада епској 
поезији. Њој га је вукла његова љубав према народној поезији и пример ондашњих 
песника српских који су са љубављу неговали еп. Од њега је остало неколико 
романтичних епских песама: Гојко (1848), Освета, Стојан, Утопљеница, Урош, 
Хајдуков гроб (1849); собом у гроб Радичевић је понео неостварену намеру да напише 
еп о Косову. 

У свим тим својим епским покушајима, у којима је утицај Бајрона очигледан, он 
није имао успеха, као ниједан од српских песника уосталом. Његова поезија, која је у 
лирици тако лака, готово крилата, овде је трома и развучена махом у млитаве 
десетерце, без покрета, без боје и живота. Разлика између Радичевићеве лирске